Piše: Aleksandar Stojanović
Oštricu reči i pakosti koja prožimaže Boška Lešnjaka, osetiše svi koji se duže ili kraće, zadržavaše u njegovoj blizini. Mlekadžija Sima i kazandžija Dragi, opštinska kuvarica Mira ili novinar Janko, ljudi poznati mu površno i slabašno, kao i oni koji mu duže behu deo dana i misli.
Jani Muško zamera na koščatosti ruku zbog čega ne liči na ženu u dovoljnoj meri. Mitar Onakoj mu ne valja, jer su mu zubi neujednačeni, a glas, piskav kao u glodara. Bošku Lešnjaku, kao da sve smeta. Riba u vodi, ljubavnici na travi, aveti na mostu, šaputanje u tami, nedokučivost sudbine i kratkoća života. Onom ko svoju ćud ne poznaje, ko ne razume ritam svog disanja, dubinu svoje duše i prirodu svojih trzaja, ne razume nikog i ništa. Kad čovek sam sa sobom nije načisto, ne može biti ni sa drugima, jer će u njima videti pre pretnju, nego utehu. Tako se čine i objašnjavaju Boškove reči prema svima oko sebi.
Ipak, zlu ćud ovog čoveka, najviše je u dubinama osećaja i niskosti namera, primećivao je i njima bio pogođen, njegov rođeni sin, Bata. Ovo momče, nežnih crta lica i mekanih, gotovo ženskih, dlanova, niti debeo, niti mršav, dobrih manira i biranih reči, beše sve ono što njegov otac ne beše.
Tu je svoju narav, delom nasledio, a delom formirao pod uticajem svoje majke, Danijele, koja beše ostavila Boška onog mutnog novembarskog dana, kada na Zelenoj pijaci, koze obrstiše tezgu sa grožđem, kada Mitar, pod Visećim mostom, pronađe dopola pojedeni leš Cigančeta i kada se vazduhom beše prolamao vrisak jedne do krvi prebijene žene. Iako odrastao u porodici nesklada i razmirica, Bata u bisagama svoga srca ponese onu neobičnost kojoj se ne zna uzrok, ali joj se zna posledica.
Jutra provodi pijući čaj od kamilice. Podneva, osmehujući se svojoj devojci Nataliji, koja u njegovom srcu imaše ne samo kutak, već i univerzum. Večeri, tihe i sparne, letnje, on amortizuje kroz misao o životu, o dalekim međama sveta iza kojih se nalazi ništa do zablude da će dani da nam budu lakši i smisleniji kada bismo ih videli, iskusili, kraće ili duže, sa njima postojali.
Za ovog momka, sreća je dostižna stvar. Nju čine neobične navike. Vožnja biciklom među trgovce i ciganske gatare, kroz dim pekara u kojima gore cepanice bukve i kore stotinu hlebova. Osluškivanje toka vode koja se razbija o mekano korito kao što to čini dečji osmeh o šalu koju ne razume svako. Ipak, najviše mu u njegovom mladom životu, znači Natalija. Žensko čeljade, istina, niti naročito mršavo, niti naročito lepo, ali od one retke vrste koja razume tihe, ali postojane drhtaje u čoveku, kao što gorska vila oseća daleke bubnjeve u skrovitim planinskim prolazima. Kao neko čiji dan ne može proći, a niti se zamisliti, bez temeljnog osećaja smisla, bez ushićenja i radosti, Bata predstavlja uistinu unikatan primerak bića koje hodi sokacima ove nekadašnje turske kasabe.
Svojim navikama i svojom pojavom, svojim bićem i svojim smislom, u kom nema mnogo mesta za nipodaštavanja života drugih, ovaj momak od dvadeset zima, predstavlja nešto neshvatljivo za kalupe varoši koja svoje postojanje i gradi u odnosu i poređenju sa drugom stranom. Srž naših ljudi je takva da se sa nepodnošljivom lakoćom upuštaju u tumačenje tuđih naravi i postupaka, dok isto takav postupak, vešto izbegavaju kada je u pitanju vlastita kob.
Taj zulum, od kad je sveta i veka, na svojoj koži, što po intenzitetu, što po trajanju, osećaše najbolji među nama. Ovaj momak, beše na udaru sa raznih strana. Pekarka Ruža je primetila svu nemoralnost tog čina, kada Bata prođe Niškim sokakom, vozeći Nataliju na guvernalu, jer u tome prepozna narušavanje javnog morala i poretka. Prigovor imaju i kafedžija Ljupko, poslastičar Vlaško, kelnerica Branka i žandarm Tasko, svako iz svojih razloga koji nemaju naročito smislen uzrok, ali zato jasnu i oštru konsekvencu. Bata udare doživljavaše od najranijih dana, nevešt da ih razume i još više, da na njih odgovori, čime je još više hrabrio dekadentni okoliš da sa prozivkama i podbadanjima, nastavi. Čudna je crta naših ljudi da u tišini vide glupost, a u pristojnosti, slabost.
Gledano tako, Bata je mnogima interesantan. Poslastičaru Vlašku, koji beše ismevao njegovu strast ka vožnji bicikla, jer sam ne beše znao da ga vozi. Kelnerici Branki, koja s mukom gledaše par zaljubljenih, jer je mladoženja beše ostavio na dan venčanja. Žandarmu Tasku, kome misao u tišini beše strana kao sto je to trn u dlanu. Kafedžiji Ljupku, jer mu dani behu ispunjeni smislom, čime ne mogaše da se podiči stari krčmar.
Sa svim tim se Bata beše suočavao svakog dana. Ipak, čovek se nikad do kraja ne navikne na život. Da on ume da komplikuje stvari, beše i biće mnogo znakova.
Priči o ovom neobičnom momku, taj detalj koji uticaše na tok mnogih njegovih životnih struja, beše isto tako konačan, kao golemi stub na betonskoj ćupriji nad Veternicom, o koji se reka razbija i deli, neovisno o tome da li je na delu letnja suša ili zimski kijamet. U danima Batinim, takav, neupitan i nepromenljiv grumen gadne sudbe, beše njegov vlastiti otac.
Starom, kao da sve u navikama malog predstavlja relikt slabosti i zaludnosti. Kao da svaka stvar, strast ili volja Batina, čine putokaz u propast. Tako su bedni ljudi, oni bez smisla i vatre, bez puta i cilja, uvek gledali sa strahom i podozrenjem na one suprotne, okorele u rešenosti da žive i sanjaju. Još više, činilo im se da će suzbijanjem i saplitanjem drugoga, nipodaštavanjem uspeha i ismevanjem snova, sebi podići vrednost, ne toliko u tuđim, koliko u svojim očima.
Sve to važi i za Boška. Ako bi Bata obukao košulju, ne valja, jer je džemper prikladniji. Ako je pokisao do gole kože, onda je budala jer ne sluša prognozu. Ako hoće da igra loptu, onda je dokon. Ako čita filozofiju i postavlja pitanja na koja se ne može dati zdravorazumski odgovor, onda za njega nema nade. Ako ne traži posao, onda je lenština. Ako traži, zašto baš sada? Ako mu se sviđa Natalija, što je ne oženi. Ako baš hoće da se ženi, mora li njom?
Bošku ništa nije po volji. Ni debljina Batinih šaka, ni dubina očiju, ni životni izbor, ni sudbina. Sve bi bilo bolje, kada bi ga više slušao. Jer on, Boško Lešnjak, ima odgovore na sva pitanja i razume sve ishode. Takvo je mišljenje o sebi izgradio ovaj čova, koga od najranije mladosti, deca ismevaše zbog velikog mladeža u obliku lešnika iznad usne, zbog čega i ponese nadimak po kom ga poznavahu pijačari i poreznici, kafedžije i kazandžije, kurve i kuriri. Taj sitni, a krupni defekt, pretoči se u trajnu slabost i nesigurnost, a podsmeh okoline, najgori ožiljak koji ovaj čovek nosiše do kraja svojih dana.
Čudna je crta nekih ljudi da sami drugima rade, ono čega se najviše plaše. Tako se u crtama uma, na dubljem nivou, stvoriše temelji nakrivo posađenog oca, zlobnog komšije i faličnog prijatelja. Poniženje koje sam dožive, koje ga poremeti i trajno razjari, koje ga u dugim noćima mladosti, gušiše, remeteći san, stvarajući slabost i zluradost, Boško poče da prenosi na one koje je najviše voleo. Na svog sina, kog istinski obožavaše, ali i koga pritajeno, mrzeše.
Kad je čovek dovoljno dugo nesrećan, sreća mu se čini kao strana, neprirodna stvar. U slaba čoveka se rađa potreba za snagom, kao što se u bolesna, za zdravljem. Često, taj put ne počinje poniranjem u vlastite dubine, već se gradi na pretpostavci o manama drugih. Na tom uverenju, svoj identitet beše gradio Boško Lešnjak. A onaj koji voli da muči, pre ili kasnije, sposobnošću ili slučajem, nađe onog koji voli da bude mučen.
Nastaviće se…
Leave a Reply