Razgovarao: Ivan Spirić
Streljački klub GT posetio je Damir Mikec, reprezentativac koji je do sada osvojio šezdesetak medalja na najznačajnijim takmičenjima. U svojoj kolekciji ima zlatne medalje sa svih takmičenja, a, svakako, najvrednije su medalje sa Olimpijskih igara, svetskog i evropskih prvenstava. Prvenstveni razlog za posetu je bio poklon, elektronska meta, ali i druženje sa mladim leskovačkim strelcima koji su ovu priliku iskoristili da saznaju dosta toga u direktnom razgovoru.
Na primer, Mikec je objašnjavao kako se nositi sa tremom na takmičenjima, kako trenirati da bi se poboljšali rezultati, ali i pomagao u podešavanju pištolja.
– Mogu da kažem da sam jako dobro iskoristio ovu reprezentativnu pauzu, jer nam je sada jun i jul slobodan, tek krajom avgusta imamo Mediteranske igre u Italiji – kaže Damir Mikec i dodaje da nije mogao lepše mesto da odabere.
– Meni je puno srce kad dođem, jer nisam iskreno obišao mnogo društava i mnogo streljačkih klubova po Srbiji. Ljubiša Todorović me odavno zove da dođem i, eto, nekako su se zvezde poklopile da to bude baš sad. Zaista uživam u ovom gradu, streljana, entuzijazam ovih ljudi me oduševljava, kolko se svi trude, kolko se svi slažu, pomažu jedni druge. Eto, i ja sam neki doprinos ovde doneo i nadam da će ovaj klub samo da raste, da ima još bolje rezultate iz godine u godinu, jer radi se na pravi način. Mislim da će ova elektronska metada znači mnogo, jer mnogo znači ta modernizacija i kada sutra na međunarodnu takmičarsku liniju izađete, vi ste već upoznati i sa elektronskom metom. Jako je nezgodno i mnogo ste koraka u nazad ako to nemate. Na žalost, takva su vremena došla i mora mnogo da se ulaže u sport, a ja mislim da ovaj grad dosta ulažuje. Naravno, može i bolje, ali u odnosu na druge gradove jako je lepa situacija, koliko sam ja mogao da vidim – kaže on.
Streljaštvo je sport koji je veoma malo zastupljen u medijima. Mahom se to desi kada su Olimpijske igre, isprati se neko finale gde ima naših predstavnika i to je to. Onda sledi četiri godine, recuimo, pauze, gde se strelci pominju samo kao vest da su negde osvojili medalju. Da li je tu moguće nešto promeniti, jer streljaštvo zna da bude jako zanimljiv i napet sport za gledanje?
– Na žalost, jeste tako, ali smatram da se i tu stanje već uveliko popravilo. Ranije to jeste bilo skrajnuto, mahom nas je pretio Sportski žurnal i to je bilo, uglavnom, to. Kao što ste rekli, od Olimpijskih igrara do Olimpijskih igrara, mi smo se nametnuli narodu, jer od Seula 1988. i Jasne Šekarić i Gorana Maksimovića mi donosimo konstantno medalje sa Olimpijskih igrara, ovo u Parizu bila petnaesta, čak smo jedan od najtrofejnijih olimpijskih sportova. Ima tu malo istine, od igara do igara, streljaštva nema, a jako puno ljudi, evo ja sam i u Tokiju osvojio srebro, jako puno ljudi mi prilazi i dan-danas i na ulici i kažu koliko je zanimljiv sport, koliko im je krivo i koliko im je žao što to ne mogu da gledaju malo češće, ili Evropsko prvenstvo, ili, evo sad je bio Svetski kup pre pet dana, Anđelija Stevanović je osvojila zlato u izvanrednom, uzbudljivom meću, i prava je šteta što nema prenosa na nekom tv kanalu… Mislim da bi to zaista privuko publiku, a samim tim bi i Olimpijske igre došle na neki viši nivo, jer bi ljudi već bili upoznati sa pravilima. Na žalost, koliko sam ja čuo, kad smo Zorana Arunović i ja pucali u finalu Olimpijskih igara, niko nije znao pravila, pa su se u hodu nekako učili i taman su shvatili pravila pred kraj, pa su navijali… Nadam se da će to nekako da se promeni. Uvek se, naravno, daje prednost fudbalu, košarci, tenisu, nadam se da će i ovi takozvani mali sportovi, iako ne volim da to tako kažem, da će malo i to da ode u etar – iskren je on.
Streljaštvo je, u suštini, pojedinačni sport, osim miksa u kome ste veoma uspešni. Kako izgleda kad ti pucaš dobro, a onda tvoj partner nema dobar dan?
– Tu je čar te discipline. Jedno drugo nadograđujemo, jer retko kad će buti oboma loš dan. A opet, iz druge strane, retko kad će da bude oboma savršen dan. Uvek jedan nekog povuče, da li sam to ja, sledeći put će biti ona, nadograđujemo se ili samom u meću… Ceo meč se puca u talasima, dobro, loše, dobro, loše, ali i to je znak šampionskog tima, da nema neke ljudi ni jedno na drugog, samo podrška, naravno uz trenere, moj brata Gorana i njene sestre Jelene. Šampionski smo tim, sa već nebrojano medalja, mogu da se pohvalim da smo na poslednjih devet evropskih šampionata, mi osam puta bili na postolju. Malo li je? Ali, biće još, mora da bude… – otkriva on.
U Olimpijskom finalu srpski par je imao protiv sebe predstavnike Turske, a prava internet zvezda nakon tog finala postao je njihov predstavnik Dikec. Naime, većina strelaca koristi razna pomagala kao što su štitnici za oko radi lakšeg nišanjenja, itd., dok Dikec izgleda kao neko ko je upravo krenuo na plažu u papučama, bez nekih emocija, stane na vatrenu liniju i pogađa centar mete kao od šale. U čemu je njegova tajna?
– Nije to neka velika tajna, nadovezaću se na ovaj sport koji nije mnogo praćen, tako da ljudi nisu mnogo upućeni to. U stvari 25% strelaca puca tako, to je malo više kao neka stara škola, ali jako puno strelaca puca sa naočarima bez zatvaranja oka, znaći puca sa dva oka, bez čepova, bez antifona, i onda to tako izgleda. Ništa to nije strano u našom sportu, ali mislim da je to više do njegovog stava, te sami njegove face i pojave, ima tako malo holivudsku pojavu. I sad, na kraju, svi su ubeđeni da je on uzeo zlato, a u stvari sam ga ja pobedio u miksu sa Zoranom. Mi smo malo skrajnuti, a on je baš postao zvezda interneta. Znamo se od 2005. godine, zovemo se braćom, on je Dikec, a ja sa Mikec. Imao je mnogo ponuda i za filmove i sa firmama. Meni je drago zbog njega, ali mislim da je to do njegove face, staloženosti i smirenosti. Jednostavno je takav tip strelca i zrači nekom tom energijom koju su ljudi na internetu prepoznali i vinuli ga u visine – ističe Damir.
I na kraju, šta poručujete mladima, zašto da se bavite streljaštvom? Ili sportom?
– Uvek kažem, bavite se sportom, naravno da bi meni bilo drago da se bavite streljaštvom, to je ono što oplemenjuje, to je ono što je danas jedno od retkih stvari koje su zdrave, gde ne moraš da ideš, nego ideš tamo jer voliš i automatski tu se nađeš. Evo, mene su svi moji najbolji drugari iz tog sveta, iz sveta streljaštva, pa čak i iz sveta sporta uopšte. Mogu da kažem ponosno da ja maltene sada u svaku zemlju mogu da odem, svugde imam prijatelje, svugde me zovu… To je jedno bogatstvo. Ja sam trenirao i veslanje i plivanje i karate, našao sam se u streljaštvu. Ubeđen sam da je svako od nas za nešto “predodređen”, samo treba da nađeš ono što ti leži. Opet, na žalost, ne možemo ni mi svi da budemo šampioni i vrhunski sportisti, ali bitno je to bio profesionalac ili amater, nekako u zdravom telu, tu je i zdrav duh. Zato i preporučujem svima da se bave čime god, osećaće se mnogo lepše – zaključuje Mikec razgovor za “Novu Našu reč”.
Leave a Reply