Leskovačka škola stripa „Nikola Mitrović Kokan“ postoji i radi već 31 godinu. Dovoljno dug period da se neke stvari polako zaborave, da utonu u sećanje, da istina izbledi… Jedan od osnivača škole je i Mija Kulić, koji kaže da je sve to krenulo spontano.
„Počelo je preko lokalne Televizije Leskovac, koja je bila vrlo gledana u tom periodu.
Novinar te televizije Zoran Rakić je pravio emisije o umetnosti, krenuo je i da pravi emisije o stripu, tako da su rađene emisije sa Kokanom, Miletom Veličkovićem, Juricom Dikićem, sa mnom… I lagano krene priča da bi bilo dobro da se napravi škola stripa! Početnu ideju je dao Zoran Rakić. Ali, jedno je ideja, važno je da smo mi imali i volju da to uradimo… Predavači bi bili Nikola Mitrović Kokan i ja, a za karikaturu Miodrag Veličković Mivel, jedan od najnagrađivanijih karikaturista i tada tehnički urednik „Naše reči“. Nismo, realno, imali pojma koliko će to toliko da vredi, Marko Stojanović je to u međuvremenu podigao na visok nivo… U startu nas je podržala i Naša reč, a direktorka LKC-a je bila Olgica Petrović, koja nije imala neko veliko znanje o organizaciji ovakve škole… Ali, postojao je prostor u zgradi LKC-a gde je mogla da se smesti ta škola. Svi smo imali volje i elana, polako se isplaniralo šta i kako, ispraćeno je od strane ondašnjih medija, uradili smo plakat gde smo pozvali zainteresovane da se jave… Realno, ne znamo hoće li biti interesovanja, ali smo verovali da će biti, s obzirom da je strip kao literatura bio broj jedan, bogato izdavaštvo, postojala je brojna čitalačka publika.“
Zbog čega je u tom trenutku to bilo tako, da u Srbiji, odnosno Jugoslaviji bude veoma razvijeno strip izdavaštvo u odnosu na region (1995. godina je u pitanju), pojašnjava Marko Stojanović, danas predavač u školi stripa.
„Mi smo bili istok zapada i zapad istoka u periodu 60-ih, 70-ih, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Imali smo bolje stripove od celog istoka i celog zapada. Kod nas su se slivali sa celog zapada, dok su oni, recimo Francuska, forsirali svoju priču, Italija svoju, Amerika svoju, i nisu, mahom, imali druge škole sem svoje, a kod nas su dolazili stripovi svih škola… Sve si to imao na kiosku, pa smo mi zato imali mnogo bolji uvid u strip dešavanja od drugih. Naši crtači su bili izloženi svim mogućim školama, pa je lako bilo prilagoditi se. Zato smo mi velesila, iako smo male zemlje, pritom mislim i na Hrvate… Recimo, Poljska ima 35 miliona stanovnika, a oni se tek sa padom komunizma razvijaju… S druge strane, posle Drugog svetskog rata strip u Jugoslaviji, a posebno u istočnom bloku je bio prokažen kao proizvod trulog i dekadentnog zapada, koji služi za zaglupljivanje mase… Onda kreće patriotska serija „Nikad robom“ sa Mirkom i Slavkom, Komunistička partija kaže „pa dobro, ovo može“, što se nije dešavalo u drugim komunističkim zemljama. Kokan je jedan od ljudi koji su posle Drugog svetskog rata vratili strip u Jugopslaviju. Svi smo mi izašli iz njihovih šinjela.“
Mija Kulića se nadovezuje podsećajući da je još kao dete imao prilike da se susretne sa stripom u „Kekecu“, „Politikinom zabavniku“…
„Sad mi nadiru sećanja, vraćaju se neka imena… „Plavi vjesnik“, recimo, fantastična štampa… Ali, pored stripa ti si, recimo u „Kekecu“ i „Politikinom zabavniku“ mogao da naučiš sve kroz njihove razne rubrike, kroz „Verovali ili ne“, „Jeste li čuli da…“, „Život piše priče“, bilo je tu mozgalica, biografija… dakle, interesovanje za čitanje stripova je bilo veliko, menjali smo stripove, koričila se izdanja, tiraži su bili po nekoliko stotina hiljada primeraka… Istina, na nivou Jugoslavije, ali to je danas nemoguće. U takvoj sredini mi krećemo sa školom stripa. Bilo je poziva, interesovanja… Mi smo tražili od zainteresovanih da nam pošalju neki svoj rad na temu stripa, bilo šta… I onda se desi čudo, imamo preko sto prijavljenih! Mnogo radova je stiglo na konkurs, neverovatan broj talentovane dece se javilo, odabrano je 60 talentovanih…“
Ovu brojku potvrđuje i Marko Stojanović.
„U spisku koju i dan danas čuvamo, gde su upisani polaznici i gde je Kokan vodio evidenciju dolazaka, upisan je 61 učenik!“
„To su stvarno bila talentovana deca“ nastavlja Kulić i dodaje da je među njima bio i Marko Stojanović, koji otkriva kako je radila škola u početku.
„Njihov pristup kao predavača, Mijin i Kokanov, je bio da pokažu kako oni rade. Dakle, manje je bilo teorije, nego pokazna nastava – ti gledaš kako oni rade i kradeš zanat. Sećam se kad je Mija doneo njegove isečene, najlonske rukavice, pa gledaš kako on tušira radove, kao ide potez, gledaš i skidaš. Kokan nas je zvao da idemo i kod njega kući. Kod njega u njegovom čuvenom predsoblju, on stavi tablu u krilo, uzme olovku, krene da skicira… E, sad, to je znalo da bude i obeshrabrujuće, jer Kokan u tom trenutku ima 40 godina iskustva, lako mu ide skiciranje, brzo crta, ne možeš ni da pratiš kako radi. Ali, opet, možeš da uhvatiš koji alat koristi, šta radi, čime tušira, pa ti to propustiš kroz neko svoje sito, vidiš šta za tebe funkcioniše… Mnogo znači kad vidiš kako neko radi! Jer tada nije bilo interneta, nisi imao gde to da vidiš… Sećam se da je bila neka škola stripa u „Strip zabavniku“ i danas pokojni Toza Obradović uporno pominje kist, kist, kist, a mi ne znamo šta je to, gde da nađemo taj kist. A onda se ispostavi da je to četkica… Koliko mi nismo imali pojma…“
Mija Kulić pojašnjava zbog čega je nosio rukavicu dok crta.
„Ruka se znoji, dlan se znoji, pa ti možeš da izvučeš samo kratak potez. Za duži potez se krivi linija, proklizava ruka i nastaje problem. Sad imaš gotove rukavice da kupiš, ne moram sam da ih sečem ko nekad… Klinci su tada gledali Kokana i mene kako radimo, željni da nauče, da vide… Jel’ bio Peka tada kao đak? Čujem da taj dečko priča da je on osnivač, ali nije ga bilo tada. Ako želi, daćemo mu da bude počasni osnivač, ali osnivač nije bio… Ne znam čemu te priče, da li je cilj omalovažiti nečiji rad ili istaknnuti svoj, ali nije ni važno…“
Priča oko škole stripa nije dugo potrajala, tvrdi Mija.
„Jesu nam dozvolili da radimo, ali nisu znali realno šta je to… Pa obezbedi toj deci koja dolaze olovke, papir, četkice, tuševe, da ne donose svoje! Kokan donosi svoj papir, svoje četkice, pera, da deca imaju da rade, ja odem u štampariju „Napredak“, obezbedim papir, neko samo treba da ode tamo i da ga donese, nema ko… Pritom, da se i to pomene, mi smo sve radili besplatno. Vrlo brzo nakon osnivanja, nema ni šest meseci, ja sam rešio da više ne dolazim, rekao sam jednom klincu koji se posebno izdvajao po interesovanju, po znatiželji među ostalima, da, ako on želi, ako misli da može, preuzme školu da bi ista opstala. Taj, tada 17-godišnji klinac, je Marko Stojanović. On je dokaz da kvalitet pobeđuje, zato škola i traje ovako dugo. Mnogo je dece za to vreme prošlo, to je jako pozitivna stvar za tu decu i za samu školu stripa…“
„Sreća je da sam u tom trenutku imao 17 godina“ kaže Stojanović i dodaje „ da sam imao više i da sam znao u šta se hvatam, ne znam da li bih se uhvatio u to kolo. Ovako, šta zna dete šta je sto kila… Mi smo se u to vreme, početkom 90-ih, leti skupljali na berzi stripova iza Robne kuće. Tako se polako upoznajemo, otkrivamo svet istomišljenika, poneko nešto i crta… U to vreme se otvorila škola stripa u Beogradu, nama je bilo krivo što živimo u Leskovcu, kako da se preselimo u Beograd zbog škole stripa… Onda kreće reklama u Našoj reči i TV Leskovac za školu stripa. U to vreme ni ja ni moji drugovi nismo znali za Kokana, jer u moje vreme stripova koje je on radio više nije ni bilo na kioscima. Ali, ti voliš to više od svega, a neko to pokreće tu gde ti živiš! Ne u Novom Sadu, ne u Nišu, nego baš u tvom Leskovcu! Neko mi je otvorio ta vrata, pružio mi ruku… I zato su ta vrata otvorena 31 godinu uprkos svim poteškoćama. Ja ta vrata da zatvorim ne mogu, nisam ih ja otvorio. Mogu ja da ugasim Balkansku smotru mladih strip autora, ja sam je pokrenuo, mogu da ugasim Javni čas crtanja stripa u školama, to sam isto pokrenuo, Strip presing, časopis koji izlazi u Nišu sam ja pokrenuo, mogu da ga ugasim, serijal „Vekovnike“ takođe, ali školu stripa nisam pokrenuo i ne želi da budem taj koji će da je ugasi. Pritom, interesovanje ne jenjava. U prvoj generaciji je bio Milisav Banković, koji je sada dobio nagradu „CAN for Balkans“ koju je dodelio naš bratski grad po stripu Brašov za istorijski strip, tu je bio Ivan Stojanović Fiki, Saša Stanojković, Dejan Stanojević, Igor Pavlović, pokojni Igor Stojiljković i Goran Tasić… Škola stripa je krenula 29. maja 1995. godine, sećam se koliko smo bili sretni zbog toga. Pa svi dolazimo, pokazujemo jedni drugima svoje radove, postojalo je neko pozitivno nadmetanje između nas, ko je koliko tabli nacrtao, ko je kako nešto uradio… Kokan je odmah rekao da možemo i kod njega kući da dođemo, da ne čekamo samo časove u školi stripa, pa odemo kod njega, on pregleda te naše radove, ispravlja greške… Na žalost, prvo je otišao Kokan, jer je osetio da škola stripa nije adekvatno propraćena. Škola je bila besplatna za učenike, predavači su besplatno radili, ali se osetio neispoštovanim od strane ondašnjeg Doma kulture „Žika Ilić Žuti“ jer nisu ispunili obećanje da obezbede potrošni materijal. Par meseci posle toga odlazi i Mija. Video je nešto energično u meni, procenio da je meni najviše stalo da se ovo nastavi i rekao šta je rekao. Onda dolazi do situacije da želim nešto da organizujemo, odlazim kod rukovodstva Doma kulture, a oni gledaju u meni klinca od 17 godina koji je došao pravi izložbu. I njima je to smešno, ne doživljavaju me ozbiljno. Odem kod Kokana, koji je bio penzioner i udovac, imao je puno vremena, i kažem da mora da se pojavi neko stariji da dogovara sa rukovodstvom Doma kulture, da bi to izgledalo ozbiljnije, da vodi to sa mnom… Desilo se da je Peka bio najbliži nama po godinama, bio je 12 godina stariji od mene, u tom trenutku ima 29 godina, aktivno je radio stripove… Kokan ga zove, u mom prisustvu, kaže mu autoritativno da to preuzme dok se on ne vrati u školu stripa, jer je to planirao. Peka je došao, radili smo zajedno od sredine 1996. do 2000. godine. Mi smo u to vreme, na moju ideju, napravili festival za mlade autore, jer realno ne možemo da se takmičimo sa starijima. U Zaječaru je tada bio festival za profesionalce, što mi tada nismo ni mogli da budemo… U to vreme ne postoji strip izdavaštvo, nemaš gde da objaviš svoj strip. Nema festivala, nema izložbe, nema gde sa vidi tvoj rad. Objavljivala je ondašnja Naša reč, ali to je ipak lokalnog karaktera. Dakle, sa Pekom odlazimo kod direktorke Olgice Petrović, ona je pristala i krenula je Balkanska smotra mladih strip autora. To je trajalao do 2000. godine, kada se Peka povlači na tri godine, a ja nastavljam da sam radim. I to kroz studije, ali i tokom služenja vojnog roka, kad god dođem u Leskovac držim časove, na neko vreme mi se poneko pridruži, nekad sam sam… Peka je ponovo nastavio da radi sa mnom u Školi stripa 2004. godine, a onda se 2011. godine ponovo povlači, imao je neke druge, profesionalne obaveze… Onda je sa mnom kratko radio Aleksandar Ljubić 2011. godine, pa Miloš Cvetković od 2011. do 2024. Sada je tu uz mene Marko Serafimović. Sve su to moji učenici, kao što sam ja bio Mijin i Kokanov, pa se lanac na taj način produžava…“
Mija Kulić se seća i da je objavljivanje radova bilo problematično.
„Klinci stvarno nisu imali gde da objave svoj strip… Naša reč je objavljivala, ali to je bio mali prostor. Klinci su bili željni da vide svoj strip u štampi…“
Uloga “Nove Naše reči”
Marko Stojanović naglašava značaj saradnje sa Novom Našom reči, koja skoro 15 godina u svakom broju objavljuje strip nekog mladog autora i na taj način daje podršku deci.
„Stvarno ih to tera da rade, dobijaju motivaciju, imaju priliku da se pohvale drugovima u školi, kod kuće, u komšiluku… Znači im to. A zamisli u naše vreme, kad nije bilo interneta, ako nešto objaviš, svi vide. Dođu pa čestitaju tvojim roditeljima, priča se okolo – i ti si zvezda! Pokretali smo mi i časopise. „Đački zabavnik“ pokojnog Joce Pop Kocića nam je otvorio stranice na početku, recimo, a onda smo sami pokrenuli „Arsenal“. U tome nam je mnogo pomogao Nikola Milićević, danas urednik Nove Naše reči, u ono vreme uposlenik „Zdravlja“, koje je nama to sponzorisalo… Još te 1996. je bio prijatelj stripa, kako se zove nagrada koju je ove godine dobio na Balkanskoj smotri! Sve što smo pokretali je bio iskorak u nešto nepoznato, niko nije znao gde će taj put da nas odvede. Da je neko, recimo, 1995. godine rekao Miji i Kokanu da će kroz 31 godinu da u Leskovac dođe najveći autoritet na polju stripa, Pol Gravet iz Velike Britanije, da će da otvori Smotru, da će da piše svuda o tome, da će svi da znaju za Leskovac po stripu, ne da ne bi oni poverovali, ne bi niko na svetu… Nismo mi razmišljali toliko daleko, mi smo bili srećni ako možemo da dobacimo do „Dečjih novina“, do Novog Sada, da nas oni uvaže. A došli smo do toga da nas sada uvažava čitav svet! Sve je to išlo nekim normalnim tokom, razvijalo se našim radom, sticanjem iskustva, gde smo mi svako malo govorili što ne bi ovo malo proširili, što ne bi još nešto pokušali, što ne bi sledeći put podigli lestvicu na viši nivo… Tako je nastala Balkanska smotra, pa Javni čas crtanja, pa smo pokrenuli ediciju „Leskovački strip“, Javni čas stripa, dokumentac Nebojše Ilića Ilketa „Zacrtano“ o Školi stripa … Nije to bila strategija, kao uradićemo ove godine ovo, sledeće ono, ne, polako smo širili krug poznanstava, saradnje, putovali, dolazili su ljudi ovde… Sve su to stvari za koje nismo ni sanjali da ćemo da ih radimo. Vrednost škole stripa je što se i dalje družimo između sebe, sarađujemo, gledam po mojoj ćerki. Ona je polaznik Škole stripa, voli japanski crtani film, ali u svojoj osnovnoj školi nema s kim da priča o tome, jer decu koja su sa njom u razredu to ne zanima. Ali, zato ovde kad dođe, tu su deca koju to interesuje, imaju svoje teme za razgovor. Nije bitno samo da crtaju, već i taj razgovor, ta razmena, gde deca imaju svoj prostor za druženje. A i ako pričamo strogo o radu na stripu, crtanje nije najbitnije. Važne su i ideje, scenario, same osnove, sve to prolazimo kroz školu… Dalje, kada se održava Balkanska smotra mladih strip autora, dolaze gosti sa raznih strana. Sa njima pričamo o svemu, ne samo o stripu. Recimo, ove godine smo imali izložbu posvećenu Savremenom američkom stripu, koju je priredio Džo Pruet, koji je došao kod nas iz Atlante, vodili smo ga u Caričin grad, upoznali ga sa nekim stvarima po kojima je Leskovac specifičan. Iako je on vegetarijanac to ga nije sprečilo da bude oduševljen hranom koju je jeo. Kaže da povrće ima ukus, za razliku od Amerike, gde je mahom gmo… U stripu se zna koje svetski autoritet, Pol Gravet iz Velike Britanije, čovek koji napisao knjigu „1001 strip koji morate pročitati pre smrti“. On je bio u Leskovcu i on je na svoj profil na Fejsbuku stavio sliku iz LKC-a, sa izložbe Manga stripa koju smo imali na Balkanskoj smotri… I to stoji danima kao njegova profilna slika! Ja ne znam da li postoji bolja reklama za nas! Takvu reklamu ne možeš da platiš, on je to uradio, a da mu niko nije tražio… Tu su gosti sa raznih strana, Kanade, Velike Britanije, Belgije, Poljske, Holandije… Svi oni odlaze puni pozitivnih utisaka. Na jedan jedinstven način se predstavlja i naša zemlja i naš grad. Sad smo došli u situaciju da je Balkanska smotra sve samo ne Balkanska, s obzirom da se prijavljuju autori sa svih kontinenata. Opet, kada smo počeli da je radimo, mi ništa nismo znali o bugarskom stripu, o rumunskom stripu… Ali, znali smo sve o američkom, francuskom. Uspeli smo kroz Balkanske smotre da sve te ljude iz komšiluka povežemo, da ih prikažemo jedne drugima i ostatku sveta… Recimo, prva izložba rumunskog stripa u Grčkoj tamo je završila zahvaljujući poznanstvima koja su ovde stečena, a tako je došlo i do prve izložbe bugarskog stripa u Rumuniji, rumunskog stripa u Bugarskoj, srpskog stripa u Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji… Da ne govorimo o prvoj izložbi albanskog stripa uopšte, to nije bilo ni kod njih, u samoj Albaniji, a bilo je kod nas na Balkanskoj smotri. Pravimo internacionalnu kulturnu mrežu saradnje bez ikakvih internacionalnih tela, projekata, korporacija, samo uz kontinuiranu podršku grada i ponekad ministarstva.“
Stojanović kaže da su u Leskovcu školu stripa počeli ozbiljnije da shvataju kada su počele da stižu nagrade u Leskovac.
„Tu su internacionalne nagrade, Severna Makedonija, Bugarska, Hrvatska, Italija, Bosna i Hercegovina, Rumunija…“
Mija Kulić dodaje da je škola stripa velika vrednost za Leskovac, da nema ništa slično, a tako uspešno, te da zaslužuje svu pomoć.
„Ovo su deca, njima treba pomoći. Za 31 godinu je prošlo isto toliko generacija… Balkanska smotra je tri dana u godini, ali ta škola na kojoj počiva traje 365 dana godišnje… Deca dolaze, druže se, crtaju, to i postoji zbog te dece, sve ostalo su samo usputni benefiti.“
Zaboravljeni stvaraoci
Mija Kulić kaže „ovaj grad treba da nazove neku ulicu po Nikoli Mitroviću Kokanu, po Miodragu Veličkoviću, Radetu Joviću… Svi su oni zaboravljeni, a odavno su zaslužili da im se makar ovako odužimo.“
Prvi počeci
Osnivanju škole stripa je prethodila izložba „Sedam veličanstvenih“ na kojoj su učestvovali Nikola Mitrović Kokan, Mija Kulić, Miodrag Veličković Mivel, Mirko Vasiljević, Zoran Rakić, Srđan Nikolić Peka i Slobodan Cvetković iz Lebana.
Kroz školu stripa prošlo preko 2.500 mališana
Za svo vreme rada Leskovačke škole stripa kroz nju je prošlo preko 2.500 dece, a kroz deset Javnih časova 15.000 mališana. Marko Stojanović kaže da na godišnjem nivou kroz školu prolazi prosečno 50-80 dece.
„Nije to klasična škola koju možeš da završiš jer si u nekom trrenutku sve naučio. U svom radu sam se ugledao na Miju i Kokana. Radi se konkretno i individualno. Znači, imaš neku ideju, scenario, smislimo kako ćeš da to nacrtaš, kakva će da bude perspektiva npr. zgrade… Pritom ne rade svi realistični strip. Neki rade karikaturu, neki imaju autorski pristup, …“
Razgovarao: Ivan Spirić
Leave a Reply