Završno veče 14. Međunarodnog muzičkog festivala „Strings“ obeležio je koncert Okteta Jovana Maljokovića i Kamernog orkestra STRINGS festivala, kojim je leskovačka publika imala priliku da uživa u nastupu jednog od najznačajnijih džez saksofonista sa ovih prostora. Bio je to susret sa umetnikom čija karijera traje više od šest decenija i koji je ostavio dubok trag, kako u domaćem džezu, tako i na popularnoj muzičkoj sceni.
Maljoković je tokom bogate karijere sarađivao sa najvećim imenima jugoslovenske muzike – Nadom Knežević, Radmilom Karaklajić, Đorđem Marjanovićem, Zdravkom Čolićem, Bijelim dugmetom, Ribljom čorbom, Oliverom Mandićem, Pilotima i mnogim drugima. Četiri godine bio je solista u „Orkestru za svadbe i sahrane“ Gorana Bregovića, sa kojim je nastupao na najznačajnijim evropskim scenama, dok je sa svojim Balkan Salsa Bandom predstavljao Srbiju na brojnim međunarodnim džez festivalima.
Od Valjeva do svetskih scena
Prisustvo na festivalu bila je prilika da se Maljoković priseti svojih početaka, koji su vezani za dolazak u Beograd 1961. godine.
„Kada sam došao u Beograd 1961. godine, upoznao sam grupu ljudi koji su bili veliki zaljubljenici u džez muziku. Uz njih sam zavoleo džez i počeo da sviram u tada veoma popularnim beogradskim džez klubovima. Imao sam sreću da nastupam sa najboljim džez muzičarima“, rekao je u razgovoru za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress.
Posle brojnih nastupa i rada u Skandinaviji, Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj, vratio se u Beograd kao afirmisan saksofonista.
„Odjednom su počeli svi da me traže – od Bajage, Bore Čorbe, Zdravka Čolića… U isto vreme krenule su velike turneje po Sovjetskom Savezu. Imao sam sreću da nastupam sa Radmilom Karaklajić i Đorđem Marjanovićem. Šesnaest puta sam bio na velikim turnejama širom Sovjetskog Saveza i zahvaljujući tome upoznao svih tadašnjih 16 republika. Posle svega toga imao sam san da napravim svoj orkestar i da sviram svoju muziku. Do danas sam objavio četrnaest albuma.“
Posebno mesto među njima zauzima najnovije izdanje „Na raskrsnici svetova“, na koje je, kako kaže, izuzetno ponosan.
„Nalazimo se na raskrsnici svetova, tamo gde se susreću istok i zapad. Na tom albumu spojio sam svoje znanje džeza sa tradicijom i narodnom muzikom Balkana. Uspeo sam da ih spojim na prirodan način i danas sviram muziku koja me ispunjava i na koju sam ponosan.“
„Džez je doktorat u muzici“
Iako je svirao sa najvećim imenima rok i zabavne muzike, Maljoković ističe da mu je džez oduvek bio životni izbor.
„Mene su tražili, kao što i veliki svetski izvođači traže vrhunske džez muzičare. Oni znaju da upravo džez donosi ono nešto što oplemenjuje muziku. Ako je neko odličan rok gitarista, dođe do jedne granice. Sledeća vrata su džez. Tu se otvara nebo, tu su znanje i harmonije.“
Naglašava da se džez ne može savladati usput.
„Džez nije muzika kojom se bavite povremeno. Njemu morate da posvetite život. Mora da se živi, sluša i svira svakog dana. Za mene je džez doktorat u odnosu na znanje koje zahtevaju drugi muzički pravci. To ne znači da drugi muzičari nisu odlični, naprotiv, ali kada govorimo o muzici, govorimo i o ogromnom znanju.“
Istovremeno ističe da Srbija danas ima možda i najjaču generaciju džez muzičara do sada.
„Mladi danas studiraju na Berkliju, u Gracu, postoji i Beogradska džez akademija. Nikada nismo imali kvalitetniju generaciju nego danas i siguran sam da će oni nastaviti da pronose slavu srpskog džeza.“
Originalnost kao najveći cilj
Govoreći o tome kako su nekada mladi muzičari dolazili do znanja, Maljoković kaže da je sve počinjalo odlaskom u džez klubove.
„Mene je odmah zanimalo gde se svira džez. To je tada bila Euridika. Tamo su svirali vrhunski beogradski džez muzičari i imao sam sreću da me prihvate. Prvu turneju po Skandinaviji ostvario sam sa Nadom Knežević, pevačicom kakva se, po mom mišljenju, do danas nije pojavila. Kao mladić od 18 ili 19 godina imao sam privilegiju da učim od najboljih.“
Na pitanje kako danas biti originalan u svetu u kojem je gotovo sve već odsvirano i komponovano, odgovara da upravo u tome leži najveći izazov umetnosti.
„Amerikance ne treba kopirati – oni su najbolji u onome što rade. Pogledajte Skandinavce, oni sviraju svoju muziku. Kubanci sviraju svoju. I naš balkanski džez je postao prepoznatljiv upravo zato što smo u njega uneli svoju tradiciju. Kopiranje služi samo dok učite.“
Po njegovim rečima, pravi umetnik mora da pronađe sopstveni izraz.
„Najveća stvar u umetnosti jeste biti originalan. Kada steknete znanje, morate da kažete nešto svoje. Mora da izađe vaša duša, a ona može da izađe samo iz onoga gde ste rođeni, iz prirode, ljudi i sredine koja vas je oblikovala. Ko ima hrabrosti da svetu pokaže sebe, taj može da ostavi trag.“
Sa 83 godine, kaže, i dalje oseća istu energiju.
„Mnogi misle da nije lako nositi celu karijeru na dlanu pred publikom. Ali ja se osećam fantastično, jer sviram ono što je u meni.“
Piše: Ivan Spirić
Leave a Reply