Razgovarao: Ivan Spirić
Uroš Đurić (1964.) vizuelni umetnik, studirao istoriju umetnosti na Filozofskom faklutetu u Beogradu i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, gde je magistritao 1998. godine. Osamdesetih godina 20. veka bio učesnik beogradske pank-scene, kao bubnjar benda Urbana gerila. Radio 90-ih godina kao saradnik radija B92. U periodu od 2013.- 2018. godine bio tragač u srpskom izdanju kviza „Potera“. Široj publici je najpozantiji po ulozi anđela u seriji filmova „Mi nismo anđeli“, a ostvario je i druge filmske uloge. O svojoj umetnosti i sudbini svoje generacije, Đurić je govorio za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress.
Osobe rođene početkom 60-tih su danas dokazani u raznim sferama umetnosti, kroz film, slikastvo, muziku… Početkom 80-tih svi su bili u nekim rok bendovima. Zašto je bila takva koncentracija, zašto baš rok i pank muzika?
Uroš Đurić: Zato što nam je to bilo najpristupačnije. Prosto smo bili premladi za sve drugo. Kao što ima mladih muzičara koji mogu izvanredno da reprodukuju velika klasična muzička dela već sa pet, šest godina, imaš genijalne rok i pank muzičare. Muzika je nešto što je najpribližnije i najpogodnije za savladavanje. Svi ostali umetnički izrazi, kao što su književnost, slikarstvo, traže određeno iskustvo i zrelost. Možda je fotografija jedina koja je tu, imaš dosta mladih fotografa iz naše generacije koji su krenuli sa 17-18 godina. Ali, kod nas je to pre svega bio i deo nekog globalnog trenda, koji se je raširio po svetu, kao plamen. To je jedna ideja da ne moraš da sačekaš institucije da ti otvore vrata, već nešto možeš sebi da uradiš sam. Ta koncepcija “uradi sam” je upravo preko panka, preko rokenrola, preko alternativnih kultura došla i do nas, jer je to bio jedan oblik u kome nisu postajala ograničanja Ti si mogao da nastupaš i u sobi, pred ortacima, za sve ostalo si morao u ono vreme u socijalizmu, ali i drugde u svetu da prolaziš kroz razne komisije, odbore i ostale upravljačke strukture koje bi ti odobravale da li možeš da nastupiš ili ne. I zato, recimo, za mene ili moju generaciju stvaralaca, pre nego što smo se upustili u slikarstvo, bilo je zanimljivo da pravimo fanzine ili omote za ploče. Ja sam se isto prvo uhvatio fotografije, pa sam tek onda počeo da crtam. Mislim da je odgovor krajnje i jednostavan, ne treba to mistifikovati. To je uglavnom nešto što je bilo dostupnije od ostalih stvari, manje je zavisilo od drugih. Ti prosto možeš da se okupiš sa ekipom i da pokrenete nešto. I najčešće naučite neke elementarne tonove, akorde, harmoniju i krenete u neku objavu sopstvenog postojanja.
I onda ta generacija polako upisuje fakultete i kreće “kud koji, mili moji”, pa se osiromašuje muzička scena…
Uroš Đurić: I kreće… Ali, pogledaj kakvo se to čudo desi i šta postanu neka četiri klinca, koja su se sastala sa 16 godina… Jedan je frontmen jednog od najznačanjijih bendova svih vremena sa ovih prostora (Zoran Kostić Cane – Partibrejkers – prim. I.S.), drugi dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine (Vladimir Arsenijević – prim. I.S.), treći je glavni i odgovorni urednik kulture i pomoćni urednik jednog od najznačanjijih nedeljnika (Branko Rosić – „Nedeljnik“ – prim. I.S.), a četvrti bude umetnik čija dela vise u raznim muzejima i kolekcijama u zemlji i inostranstvu i koji je dobitnik nagrade Oktobarskog salona i nagrade Sava Šumanović za životno delo. Ko je to mogao da zna sa 16 godina? Mi smo bili bukvalno četiri momka koja su se pronašla gluvareći po gradu, nevezano za to kakav je naš životni i društveni status, mi su se našli na osnovu nekih ideja koje smo delili kao veoma mladi ljudi. Niko nije mogao unapred da zna da će, recimo Srđan Dragojević, postati to što je postao, dok je svirao u TV moronima. Da sad ne nabrajam dalje, ima dosta takvih slučajeva.
Uroš Đurić je završio slikarstvo, to mu je prevashodno zanimanje. Ali, znamo Uroša Đurića i kao glumca, radio voditelja, muzičara…Koliko je, recimo, Uroš Đurić glumac gušio slikara, slikar gušio muzičara, ili se dešavalo da je jedan pomagao drugom u radu?
Uroš Đurić: Ne, to su sve korisna i značajna iskustva. Mi smo te barijere razbili još tada, jer se sa 16 godina trebalo upustiti u stvari i prepustiti posledicama onoga što nosi neko naše mišljenje, ideja ili znanje određene oblasti. Nismo fetišizirali umetnost, kulturu ili bilo koju delatnost kao nedostižnu, ali se radi o tome da smo svakoj od njih pristupali upravo u okviru nekog sopstvenog maksimuma. Za nas to nisu bile statusne odrednice, mi nismo to radili da bismo postali neko, već da bismo uradili nešto. I to je ta ključna razlika između onoga, gde danas, uglavnom u društvenom kontekstu, imate često ljude kojima je bitnije da dostignu nešto, da dostignu neki status, nego da stvore neko autentično celovito delo. I to je sada ta vulgarna komercijalizacija uspeha, kao konačna odrednica. Nama to nije bilo bitno, za nas je uspeh bio da možemo da stanemo u red autora koji smo se divili. Za mene je bilo važno da mogu jednog dana i da stanem rame uz rame sa ljudima kao što su Žilnik, Makavejev ili Živojin Pavlović, koji su za mene bili veliki životni uzori, da moje slikarstvo i umetnost mogu da pariraju u umetnošću Duška Otaševića ili Peđe Neškovića. A to je trebalo dostići, to uopšte nije tako lak zadatak bio. To su bila moja usmerenja, nisam razmišljao o tome da li ću biti vidljiviji ili nevidljiviji. Mislim da je za nas vidljivost bila više pozicija, ako je to posledica tvoga dela, onda to je fantastična stvar. A ne kao Desingerica, da postaneš poznat po tome što šišaš ljude na sceni ili im pljuješ u usta. To za mene nije neki domet. Ekscesi su okej ako su u kontekstu nečeg većeg, ali ja ne vidim ništa, osim da je veći njegov džep, to je jedina stvar koja se uvećava.
Lepo je baviti se umetnošću, ali to ne može da se jede. Dešavalo se da, tokom slikarske karijere imate, pre svega u finansijskom smislu, jako teške momente. Koliko je to pomagalo da preispitate sebe, da li je bilo trenutaka kada kažete „šta meni sve ovo treba“?
Uroš Đurić: I da i ne. Mislim, ima takvih trenutaka kada kažeš sebi, više onako, šta mi je sve ovo trebalo, ili koji će mi sve ovo… Možda je moglo, ovako, onako. Onda zamisliš kako većina živi u toj, eventualno, zlatnoj profesiji, ili kakve konačne posledice ima njihov, na primer, “zlatni period”, kada su puni ko brod, a onda im se urušavaju porodice, ili doživljavaju neke razne stvari. Ja mogu da kažem da sam religiozan čovek koji poštuje Bibliju kao knjigu pouka. Ko razume te osnovne pouke koje se u njoj javljaju, pogotovo u Novom zavetu, pa i u Starom zavetu, ima tamo što da se razume. Ono što sam shvatio u vrlo ranoj fazi, to je da svinjarije koje ti omogućavaju da se uzdigneš iznad drugih, tokom svog života, obično se ne naplaćuju tebi, nego onima koji dolaze. I ja nikad nisam imao, niti želeo da opterećujem svojim postupcima one koji dolaze iza mene. Treba biti vrlo obazriv. Život je vrlo slojevita priča, tako da ko se orijentiše samo na elementarnu pohlepu i veruje da je zbog toga što je uspešno sproveo svoje namere i, naprimer, ludački se obogatio tokom života, to zaista ne znači ništa. Tako da mi to nikad nije bio cilj. Ovo su neko ostvarenja. Mislim da nikom od naše umetnosti nije bilo loše u životu. Niko od naše umetnosti nije stradao, niko od naše umetnosti nije otišao u grob. To je ta ključna razlika.
Film „Mi nismo anđeli“. Glumiš sa Brankom Katić, Milenom Pavlović, Vesnom Trivalić, Sonjom Savić… I zapadne ti da se ljubiš sa Žikom Todorovićem. Pa u kakvim si odnosima sa rediteljem Srđanom Dragojevićem, kada ti namesti takvu scenu?
Uroš Đurić: Naprotiv, naprotiv… Mi smo funkcionisali besprekorno. Te naše uloge anđela i đavola su u početku bile krajnje skromno zamišljene, da bi on već tokom filma počeo da nam proširuje uloge, jer je video da ta hemija između nas dvojce toliko dobro radi, da mu je potrebno da bi maltene sačuvao film od produkcijske propasti. To je rađeno tokom 1991. godine, u vreme kada je bila vukovarska kampanja i pošto je novac počeo da ističe. Bilo je gotovo nemoguće neke stvari izvesti. Mnoge scene je morao tokom samog snimanja da dopiše. Na primer, one dve čuvene muzičke scene uopšte nisu bile planirane originalnim scenarijom. Mi smo to njemu nametnuli tako što smo tri nedelje konstantno dobacivali i gnjavili ga “daj nam da nešto odsviramo”. Tako smo došli u te dve scene koje su na kraju zamenile njegov zamišljeni uvod, odnosno, razvoj i katarzu filma. Znate, stvaralaštvo je živa stvar, imate jedno u planu, a sasim drugo kao mogućnost da se stvari izvedu do kraja. Mi smo od početnih šest, sedam dana snimanja nas dvojice, završili sa 14. To je ta lepota, kada vam se stvari otvore tamo gde se najmanje nadate. Pritom, Žika je istovremeno snimao i „Crnog bombardera“, koji je bio produkcijski desetostruko veći poduhvat, a bio je i planiran da bude veliki film. I onda imate taj paradoks, da imate planirani veliki film, a onda vas nadmaši niskobudžetni film sa verovatno najmanjim budžetom u istoriji jugoslovenskog filma. To je život.
Leave a Reply