Sećanja iz kafanskog doma

Piše: Aleksandar Stojanović

Pamtim šumu, i stazu i pticu u letu.

Pamtim crkvu, slavuja i birtiju kletu.

Mlako pivo, psa i konobaricu.

Gorku kafu, rakiju i nekog Marka, propalicu.

Pamtim vojnika, zidara, pisca i lujke,

Tu je često sedela kurva Ruža i tamburaš Đoka Pujke.

U ovoj birtiji, pričaju se priče i ismevaju sudbine,

Ćuti se, pije, ljubi i seća na počivše ljudine.

Na staro društvo, trošnu mladost i nekadašnje žene,

O svemu se misli i sve se rastače, kao devojka kojoj lepota pritajeno vene.

Pamtim tišinu, knjigu, sutone i lanjski sneg.

Baš tu, gde se svakom pozna, ovakav ili onakav, beleg.

Život je čudan, retko kad, prav,

Uspravi se, nasmej i budi zahvalan jer si živ i zdrav.

Čovek je biće misli, društva, kafana i knjiga,

Zato se smiri, popij nešto i makar jednom, ne budi ljiga.

Pamtim crkvu, mladu i svadbarskog konja kas,

Iz ove birtije, čoveku se čini da je život jedan predivan čas.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*