Piše: Aleksandar Stojanović
Topolini šumarci su gusti, ali prohodni, na ovom mestu gde sitno rastinje, često bude obrisano prolećnim poplavama koje se danas, dešavaju češće nego u starini. Reka je bistra i mahom, plitka tokom većeg dela godine. Čoveku koji nije upoznat sa karakterom ovog toka, učinilo bi mu se da je pogodan za gaženje do druge strane, za kuvanje i pranje, koliko i za napajanje stoke koja pase na mekoj zemlji leskovačke ravnice.
Iz ovog ugla, blizu ravnomernog žuborenja vode, pod dubokom tamom krošnji topola i breza, nebo se vidi nejednako i besmisleno, uokvireno vertikalama ovog drveća koje pamti mnogo zima. Zemlja pod nogama je rastresita i lepljiva, bogata trulim lišćem, crvima i ostacima poslednjeg potopa, koji beše prekrio ovu desnu, nižu obalu reke, koja, inače, leži na istočnoj strani i koja, negde u daljini, pruža naznake šumovitih bregova na kojima razbacani leže vinogradi i pašnjaci.
Uz vodu, i s jedne i s druge strane, kako je rečeno, diže se uzan pojas topoline šume, ali i drugog, poznatijeg i manje poznatog drveća. Tik uz reku, na onom delu gde šljunak i crnica nisu precizno odredili među, šire se vrbe.
Tokom godine, one, mahom, ćute u društvu vode i okolne šume, provodeći svoje dane kao i svi stvorovi koji puštaju korenje. S proleća, mir je narušen bosom dečurlijom koja kasape grane, jer je običaj da se kite kapidžici i pendžeri za Đurđevdan ili za neki drugi praznik, shodno običaju mesta ili zabludama stara-majki koje o tome, milenijumima već, revnosno vode računa.
Kroz šumu, u pravcu istok – zapad, zadnjih ko zna koliko godina, prolazi nabijeni, prašnjavi drum. Širok taman toliko da dvoja konjska kola mogu da se mimoiđu, ovaj poljski put služi ovdašnjoj izmučenoj seljačkoj raji, trgovcima zlatnih minđuša, sveštenicima ogromnih stomačina i varoškim Turcima, shodno dobu dana ili potrebi. O samom nastanku druma, kako se može pretpostaviti, ne zna se mnogo. Po nekima, tu je oduvek postojala staza kojim su išli pra-preci u danima kada svet jošte beše mlad, te da se, po zakonima prirodnim i ljudskim, ustesni puteljak pretvori u ovaj drum, istina, ne naročito širok i komforan, ali upotrebljiv.
Po onome što, pak, beše pričao otac Jevgenije, u narodu poznatiji kao pop – Jezda, neki omanji i oširi apostol pravoslavni, drum je nastao još u danima progona hrišćana, koji se ne kriše samo po katakombama Rima i Konstantinopolja, već i po šumama i bregovima ovog zabačenog mesta. Poukama pop-Jezdinim, retko ko je protivurečio, posebno u onim, istina retkim i neobičnim, trenucima kad stari veroučitelj beše trezan. Jedina koja to činiše, neopterećena stanjem u kom se sveštenik nalazio, beše neka baba Stana, kršna žena ispucalih šaka, koju ni u sedamdesetoj godini, ne napuštašte živ duh, britka pamet i srazmerno tome, oštar jezik.
Ovu ženu, neosporna moć viših sila osudi da, nakon pogibije sinovljeve i snajine, sama podiže unuku Jelenu, čeljade svežih godina i još svežije mašte. Njoj je, silovita baba Stana pričala o stvarima magičnim i surovim, u kojima ležaše poreklo svega što postoji na ovim zemljama, pod praznim nebom koje predstavlja vrata u predvorje samog pakla. Tako joj je pripovedala o vilama sa kosom od paučine, o zmajevima crnih krila, o čarobnjacima oštrih šešira, o kurjacima sa osam nogu, o crvenookim mečkama i bikovima velikih poput kuće, stvorovima i utvarama koje svojom golemom moći i magijom, izdubiše doline i špilje, i pod čijim batom neuništivih nogu, nastade i ovaj drum, poznat i trajan kao i samo vreme. Sve ostalo, uključujući ikazivanje pop-Jezdino, u umu baba-Staninom, beše najobičnija glupost.
Naravno, baba – Stana, krupne i uplašene oči svoje unuke beše u stanju da smiri u maniru starih majstora utehe.
“Ćere moje, toj je neki put bilo. Više nema ni mađija ni aždaje, ni kurjaci a ni mečke kao nekad, jer čovek napravi vodenicu. Od toj sve bega”, umela bi da kazuje Stana, u noćima punog meseca, kada se čoveku čini da svet prekriva čerga straha i sasvim određenog osećaja da u dubokim, skrivenim tamama planina, počivaju neobjašnjiva, silovita čuda, čekajući čas kada će horizonte prekriti čergom konačne propasti.
Tako živi ovo mesto, po svom ćefu i u svom ritmu, zavisno od doba ili ugla gledanja. Tišinu jedne iskonske spontanosti, pored trgovačkih putnika i kaljavih seljaka, remeti samo još divlji svet ovog zagubljenog podneblja na kome se nalaze temelji svega neprimetnog i zaboravljenog na ovoj zemlji.. Tetrebi i fazani, gugutke i jastrebovi, zečevi i lasice, zaokružuju konture ovog samodovoljnog krajolika. Zimi, kad sneg zaveje planine i bregove juga, ovaj uzani pojas lišćarskih šuma, bude posećen i od strane kojeg kurjaka grimizne boje, koji izaziva nemir u srcima ovaca po oborima okolnih sela, a gnev među ljudima koji se boje moguće štete više nego pretnje po život.
Tada se seljaci udružuju u hajke, dižući sve živo i mrtvo u pohod protiv starog đavola kome ništa nije sveto. Masi razjarenih ljudi, pridružuje se i pop-Jezda, koji i za ovaj događaj, kao i za sve druge, ima neko prigodno, biblijsko objašnjenje.
Ipak, stvari ne idu baš uvek svojim tokom i nekad, voljom usuda, sudbine budu usmerene ili prekinute detaljem koji se naprasno desi i skonča, ali zato dugo traje u sećanju ljudi koji su mu prisustvovali, koji su čuli za njega, a naročito, među onima koji su imali dovoljno hrabrosti ili gluposti da ga zamišljaju i da o njemu promišljaju, tražeći nit pravila ili pouke.
Takav beše, recimo, onaj novembarski dan, kad baba Stana, tada već osamdesetogodišnjakinja, beše prolazila obodom reke, tražeći zaostalo suvo granje za potpalu, opterećena mislima o sudbini svoje unuke Jelene, koja beše stasala za udaju i čiju ruku, tražiše neki nepoznati seljački sin, Vitomir. Baba Stani prolaze razne misli kroz glavu, situacije i mogućnosti toliko neobične i daleke, toliko sveobuhvatne i trajne, da se čoveku koji bi, kojim slučajem, imao uvida u misaoni tok ove starice, učinilo da ništa nije temeljnije u planiranju i predviđanju od uma naših stara-majki koje su spoznale svu surovost života i njegovih istina.
Šuma je zavejana lakim snegom, reka huči, vazduhom se prolama krckanje baba-Staninih nogu i grančica na obali, a sumrak pada brzo i nehatno u ovo vreme velikih mrazeva. Sve se to odvija po svom pravilu, kao i hiljade i hiljade puta do sada.
No, kako to ponekad biva, rutina biva prekinuta jednim konačnim aktom koji donosi promenu. Iz špilje koja rovari podnožje nekog bresta, uzrujan svojim nagonima ili svojim mađijama, izlete medved sa jednim crvenim okom, te silom svojih zuba i kandži, raskomada baba Stanu, koja upravo beše završila sa svojim predviđanjima starog majstora. Tako se završi put ove upečatljive starice, a glas o njenoj pogibiji, duboko potrese ne samo njenu već stasalu unuku Jelenu, već i popa-Jezdu i ostale, znane i neznane žitelje okolnih zaseoka. Takođe, godinama i generacijama nakon tog dana, majke će svoju nestašnu decu plašiti pričom o mečki Čumi, strašnom medvedu sa crvenim okom koji ćuti u špilji kod starog bresta, čekajući svoju narednu žrtvu.
Stvari na ovom mestu pupe i pulsiraju na trajan, povremeno krvav, ali uvek magičan način, dok popodnevne senke ne padaju samo na obrise zveri i ljudi, već i na tvorevine izazvane i krojene ljudskom rukom a dozvoljene potvrdom viših sila.
Najmarkantniji relikt tog savezništva na ovom zagubljenom mestu, zadnjih ko zna koliko godina, jeste ćuprija koja veže zapadnu i istočnu obalu reke. Naravno, ni po svom izgledu, ni po svom istorijatu, ovaj se most ne može porediti sa drugima koji inspirisaše najveće magove pisane reči da njima posvete svoje najlepše misli.
Nit monumentalan, nit velelepan, ovaj je drveni prelaz, skrajnut na same međe razmišljanja meštana i trgovačkih putnika, kako to obično biva sa svim stvarima koje uzimamo zdravo za gotovo. No, tako ne beše uvek.
Nekoliko desetina koraka uzvodno i nizvodno od ovog mesta na kom se sada nalaze stubovi nevelikog mosta, nekada beše mesto poznatije po stradanjima ljudi i stoke, nego po naznakama da će tu jednog dana nići ćuprija. Reka, iako naoko deluje mirno i pitomo, s proleća ume da podivlja, kada se u udaljenim planinama Juga, tope snegovi. Tada, nek se čuva ko može, a samo crkvene knjige pop – Jezdine i pamćenje upokojene baba Stane, poznavahu tačan broj onih koji životom plaše lakomislenost uma i ovu vodurinu koja ne zna za milost.
Beše tu utopljenih rabadžija i volova, izvrnutih konja i kola deteline, odnešenih novorođenčadi i mrtvačkih sanduka koji sada počivaju u nekim dalekim zemljama, neznanih i nepoznatih čak ni mapama beskrajne mašte dečurlije koja u drhtaju noći vidi obrise goblina iz misterioznih špilja planina Juga koje se od magle, ne vide, ali se naslućuju.
Najtužnija priča iz tog vremena nepredvidivog stradanja, je ona koja kazuje o bratu i sestri, Milutinu i Milunki, seoskoj deci neke samohrane majke, Grozdane. Jednog sunčanog aprilskog jutra, decu iz sna spokoja, razbudi miris kačamaka, koji ključaše na ognjištu. No, kako to beše čest slučaj u dobu nemaštine, dečiju glad i alavost, obuzda zabrinuta ruka Grozdanina, koja čeljad svoju otera od kotla hitrim udarcima varjače. Dani su dugi, jesti se mora više puta, a ne odjednom i na silu.
Izgladnela deca izađoše iz trošnog kućerka, i uputiše se reci, da sačekaju da im mati ono što se sme u ovom trenutku, pojesti. Na obali reke, Milutinu i Milunki se u bunilu, učini da u vodi vide ribu – naizgled, sporu, mesnatu i ranjivu. Glad ih prevari, te uđoše u vodu, hladnu, vijugavu, od mračne magije, nepredvidivu. Reka je ćudljiva, postupci su hitri, život prekratak, a zabluda ispunjena težinom konačnosti.
Vir ili neka druga sila ih zahvati, i više niko nikad ne pronađe njihova tela.
Da ova priča ne bude prazna i besmislena, kao i toliko stradanje ubogih, sirotih i zaboravljenih, pobrinu se slučaj, te baš u onom momentu, kad svi temelji sveta behu potreseni zbog kuknjave Grozdanine, na drugoj strani reke beše stigao neki derviš Selim.
Čovek, istina, često prek i još češće besan, ali i pored toga, osećajan i savestan. Te iste večeri, okupan znojem, sanjao je šejtana, a u pauzama je povraćao krv.
Pred zoru, Selima probudi strahotni vrisak majke koja traži svoju čeljad, i Turčin shvati da će uznemirenoj savesti, lek biti sadržan samo i jedino u pokušaju da se ovoj sirotinji pomogne. Tako ovaj dobri čovek, odluči da učini koliko može. A mogao je dosta, jer uticaj derviša beše jak u leskovačkom saraju, nad kojim se beše vila aura moćnog Šašit-paše, čija reč na ravnici beše zakon. Beše odlučeno da se na mestu gde vir odnese Milutina i Milunku, bude izgrađena ćuprija, iskovana hrastovim deblima i stubovima od bukovih balvana.
Stvar sa izgradnjom beše vrlo brzo svršena, te do početka zime te iste osamsto i neke, nad rekom, lako i samouvereno, dizaše se od drveta napravljena, ćuprija. Sama izgradnja prođe bez ikakvih misticizmom prožetih momenata, pa most postade trajni i relativno sigurni put za prelazak preko nepredvidive vodurine tokom mnogo dana i još više noći.
Jedino što ostade kao senka ovog mesta više nego ove ćuprije, jeste priča o neobičnim stvarima koje se dešavahu u času vuka.
U času, kad bi se pred ponoćnim putnicima preko mosta, javljala izbledela, lelujava prilika žene raščupane kose koja, kao da nekog traži…
Nastaviće se…
Leave a Reply