Dvadeset pet godina od tromesečnih građanskih protesta 1996/97: Pešice do Niša

Piše: Ivan Spirić

Ovih dana navršava se 25 godina od početka protesta zbog izborne krađe nakon drugog kruga lokalnih izbora održanih 17. novembra 1996. godine. S obzirom da sam bio jedan od organizatora većine tih dešavanja u Leskovcu i osoba koja je skoro svakodnevno vodila proteste od onog „Dobrodošli“ do „Vidimo se sutra“, shvatite ovo kao jedan subjektivno objektivni tekst. Jednostavno, ovo je moje sećanje na te dane. A sećanje kao i svako sećanje, nekad preživi ispit vremena, nekad se malo pogubi. Koliko se ja sećam, ovako je bilo…

Verovatno jedna od najlepših, najluđih, najnaj akcija koje smo tada izveli je šetnja do Niša u znak podrške niškim demonstrantima. Bilo je nekih sličnih šetnji po Srbiji, pa je neko predložio da to i mi uradimo. Ali, takva akcija je zahtevala zaista ozbiljnu organizaciju u kojoj je najmanji problem bio hoćemo li da prošetamo do Niša. Mnogo veći problem je logistička podrška. Odabrali smo nedelju, neradni dan, više ljudi može da ode. Obezbeđena je lekarska pratnja, sendviči, sokovi, kao i prevoz iz Niša nazad. Krenuli smo u osam ujutru, jer nam je procena bila da ćemo da stignemo do 16 časova, kada su Nišlije su tada počinjale protest. Polovina januara, ako se dobro sećam, hladno, ali 40 nas bez problema gazi li gazi starim putem ka Nišu. Negde na pola puta nam se učini da nam je, što bi rekli atletičari, loše prolazno vreme i da ćemo na trg u Niš da stignemo oko 17 sati. Eh, da… U Nišu nije važila ona zabrana protestnih šetnji, jer je broj okupljenih bio toliki da nije bilo dovoljno policije da to spreči. Zato je bilo važno da stignemo na vreme, jer posle, kad oni odšetaju, džabe mi došli. Jasno je bilo da moramo da se prevezemo deo puta, ali ljudi ne žele da se voze, neće da varaju. Kreće ubeđivanje, na kraju svi shvataju da je viša sila u pitanju i vozimo se oko pet kilometara. Dolazimo do praktično samog ulaska u Niš, odnosno do brda gde je niško groblje, kada shvatamo da sada žurimo, da u stvari nije trebalo da se prevezemo tih pet kilometara. I, šta da se radi. Stojimo u mestu nekih 45 minuta. Duva ledeni vetar, a mi se preganjamo čija je matematika bila da kasnimo, koju je ocenu taj imao iz matematike u školi, ko mu je predavao…
Na trg smo stigli kao na filmu, maltene tačno u sekund, da čujemo njihovog spikera koji govori „Upravo su došetali Leskovčani“ i prave ovacije okupljenih… Lako je bilo obratiti im se:
-Kod nas su zabranjene šetnje, pa smo čuli da kod vas može da se šeta. I eto, mi došetali da to proverimo!“

EPILOG

I danas, 25 godina kasnije, kada sa kolegama koji su bili deo tih protesta zapričamo, govorimo o jednom nezaboravnom periodu. Nije nam više važna ni politika, ni ciljevi, svi pre svega pamtimo tu pozitivnu energiju, to druženje, zezanje, veru da će biti bolje. Protesti su završeni, jer se umešala i Evropa, pa je vlast morala da prizna rezultate izbora. Bilo je razgovora da se traži i krivična odgovornost za one koji su doveli do protesta, ali to se nekako zaturilo. Skupština Republike Srbije je donela „leks specijalis“, priznati rezultati i to je bilo to. Među članicama koalicije ZAJEDNO! je dogovoreno da se očuva koalicija i na jesen, kada budu predsednički i republički izbori izađe opet kao koalicija i da kandidata za predsednika Srbije da Srpski pokret obnove, premijera Demokratska stranka, a predsednika skupštine Građanski savez Srbije. Od ovog dogovora se brzo odustalo, jer su počele da stižu inicijative od čelnika DS-a da kandidat za predsednika Srbije treba da bude vanstranačka ličnost, da nađemo srpskog Havela i slično… Iz SPO-a je stigao odgovor da to nije dogovoreno, ispostavilo se da je predsednik DS-a Zoran Đinđić tokom protesta bio krišom kod Miloševića, došlo je do nepoverenja među čelnicima koalicije i jedna lepa priča je završena. No, postprotestna dešavanja su već neka druga priča…

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*