Dijalog i dijalekt

LESKOVAC

Mnoge stvari koje sam uradio, zapravo većinu, uradio sam snagom volje. Želeo sam da ih bude, baš onako žarko, pa sam nepokolebljivo radio na tome sve dok ih iz nebivstva na kraju nekako, „sretno oznojen” kako pisaše u nekom starom „Siriusu”, ne bih izvukao na bivstvo. Tako je opstala Leskovačka škola stripa, kad su se iz nje povukli Nikola Mitrović Kokan i Mija Kulić – jer nisam, posle šake magičnih meseci, želeo da je nestane iz mog života. Tako je nastala Balkanska smotra mladih strip autora – jer gde će mladi autor da izlaže i dobije nagrade, ako naravno vredi, ali i ako sam ne napravi takvu arenu? Tako je započeo i niški „Strip Presing” – u kom strip-magazinu da objavi autor svoj strip, kad takvog magazina u zemlji nema? Tako su nastali „Vekovnici” – serijal za domaću publiku po stranim standardima, koji niko nije pravio, pa sam ga napravio sam, tako je, najzad, nastao i album „Do pakla i nazad”. Kokan, koji mi je što direktno što indirektno otvorio biserne dveri devete umetnosti, imao je veliku želju da svoj umetnički opus zaokruži trima temama, od kojih je jedna bila epopeja srpske vojske u Prvom svetskom ratu pod nazivom „Do pakla i nazad”. Ali, nije bilo suđeno. Smrt nije dozvolila.
Kad se približila stogodišnjica kraja Prvog svetskog rata, poželeo sam da ispunim Kokanov amanet, da u ime nekog ko je omogućio da se ostvari nešto o čemu se nisam usuđivao ni da sanjam, napravim projekat o kome je taj neko sanjao. Kako to biva, pozvao na mobu gomilu svojih prijatelja, što crtača što istoričara što svih ostalih, pa potom legao na rudu. „Do pakla i nazad” pojavio se tačno na stogodišnjicu potpisivanja primirja u francuskom Kompenju 11. novembra 1918. godine. Na albumu su sarađivali Milorad Vicanović Maza, Dragan Stokić Rajački, Milan Drča, Dušan Božić, Leonid Pilipović, Srđan Todorović, Nebojša Remeljej, Aleksa Gajić, Branislav Kerac, Jovan Stojanović, Dražen Kovačević, Ivan Stojanović Fiki, Mijat Mijatović, Jovan Ukropina i zaista mnogi drugi. Predgovor je pisao dr Aleksandar Uzelac, a pogovor dr Perica Hadži Jovančić, obojica doktori istorijskih nauka, dok je sa stripovske strane stvar teorijski zaokružio naš trenutno najveći autoritet na polju stripa, Slobodan Ivkov. Uradili smo istorijski verodostojan album koji koncepcijski prati sve ključne tačke Prvog svetskog rata i time daje jedan opšti pregled čitavog rata – nešto što na ovim prostorima, koliko sam upoznat, niko nije, a pratile su ga i izložbe u Zaječaru, Leskovcu, Varvarinu, Kragujevcu i Somboru, kao i promocije u Beogradu i Petrovcu na Mlavi.
Znao sam da bi Kokan to uradio drugačije, ali i da ja bolje nisam mogao. Takođe sam znao da bi to Kokanu bilo dovoljno, a samim tim, bilo je dovoljno i meni. I to je bilo to. Ali, ponovo, nije bilo suđeno. Rajački nije dozvolio.
Da su mu se likovi Milutina i njegovog konja Šarca, iz priče „Cokule i potkovice” napisane za njega, svideli, videlo se već iz činjenice da ju je samoinicijativno proširio za jednu tablu i par scena na njoj, a ako je bilo ikakve sumnje, sasvim ju je odagnao uradivši nekoliko dodatnih ilustracija sa jahačem i pastuvom koje je sam krstio – Milutinov dnevnik. Iako to nisam očekivao, mada je trebalo, jer je Rajački svom smirenom i krotkom karakteru uprkos u umetnosti sila prirode koja ide kud želi i ne haje za ograničenja bilo koje vrste, potrčao sam da uhvatim korak s njim. Posmatrao sam, razmišljao i napisao tekst na njegove crteže. I odahnuo, što da krijem, jer je u pitanju sasvim druga vrsta pisanja od one kojom se strip-scenarista, sa kojim obično u stripu sve počinje, suočava. Muka je izboriti se sa belim papirom, praznim ekranom, krenuti od nule, ovde je trebalo nacrtane likove pogledati u oči i dati im tekst kojeg se nećemo stideti ni oni ni ja. No, to smo rešili, mislio sam, dok sam prelistavao objavljeni album. Pogrešio sam. O, kako sam samo pogrešio…
Dragan je (jer Rajački prijateljima nikad ne daje da ga zovu drugačije), naime, posle izlaska albuma nastavio da mi neumorno šalje svoje crteže na temu Milutina i Šarca. U olovci, u barem pet ili šest stilova tuširanja i još toliko slikarskih tehnika pride. Na hameru, kunstdruku, kartonu, lepenci pa čak i listovima iz sveske u kvadratićima. Danima, mesecima, godinama – u jednocifrenim, dvociferenim, pa i trocifenim brojevima. Naši zajednički likovi, mada je on ovaj arhetip srpskog seljaka u šinjelu i cokulama krstio Markov Milutin, nastavili su da žive u njegovim radovima – i to punim plućima. Na moje oči, rasli su, dobijali nove dimnezije i perspektive, a s njima se uredno popunjavao i njihove svet, šireći se u svakom mogućem i nemogućem pravcu. Gledao sam i nisam mogao da verujem. Iz semena u vidu jednog, za mene isprva ni po čemu jedinstvenog scenarija od 6 strana, niklo je drvo sa nekoliko stotina prvoklasnih strip-tabli, ilustracija i slika! I šta sad?
Razumeo sam Dragana kako samo neko ko je „Gospodara prstenova” čitao za redom nekoliko puta uzastopce i ko je odgađao završavanje „Hazarskog rečnika” godinama kako se magija ne bi završila može razumeti – ali ovo više nije jedna strana stripa i nekoliko ilustracija bez teksta, ovo su stotine i stotine crteža, ne, izazova, kojima treba odgovoriti! Ja, koji sam kao cunami nosio druge u nebrojeno mnogo projekta, ubeđivao, molio i podsećao dok zacrtano ne bi bilo i urađeno, našao sam se u situaciji da mene ponese nečiji tuđi kreativni vihor! Nenametljivo ali neumoljivo, baš poput svog tvorca, bujica prvoklasnih Draganovih slika nije se smirivala, presušivala niti ostavljala prostora kako za odustajanje tako ni oklevanje. Na kraju, ako nisam mogao da izneverim pokojnog Kokana, kako da na cedilu ostavim produktivnog Rajačkog koji je na moje oči, kao sveži penzioner, doživljavao drugu crtačku mladost inspirisan likom koji sam ja stvorio?
I naravno da nisam – zasukao sam rukave i prionuo na posao. Osmislio sam tekst na postojeće crteže, ali napisao i sam nove epizode stripa, pozvao Milorada Vicanovića Mazu, Ivana Stojanovića Fikija, Vladu Aleksića, Dejana Sedlana, Dušana Božića i Miodraga Ivanovića Mikicu da istuširaju Draganove crteže u olovci, ali i zamolio Gezu Šeteta, Igora Krstića, Borivoja Grbića, Gorana Ćeličanina, Igora Stojanovića, Nebojšu Bačića, Stevana Lakića i Aleksandra Anđelkovića da urade prateće vinjete za izdanje. Prilikom izrade „Do pakla i nazad” nije baš sva motivacija bila pozitivna – album je nastao i iz nezadovoljstva što jedan drugi projekat vezan za Prvi svetski rat uprkos univerzalnoj podršci institucija i autora koju je uživao patio od nedostatka koncepcije i integriteta, pa samim tim i kvaliteta. Na ovom nastavku, desila se slična stvar – naime, opet je proradio inat. Prizrensko-timočki dijalekt, odabran za pisanje od strane takvih veličina kao što su Bora Stanković i Stevan Sremac, odavno je bokserska vreća koju u prolazu s nipodaštavanjem i s visine raspali ko kako stigne, ali je ovih dana ta negativna kampanja dostigla nedopustive instutucionalno-pedagoške visine. Zarad verodostojnosti, koja je osnovni postulat istorijskog stripa, vojnici Moravske divizije svakako su morali da pričaju dijalektom, ali ako sam se možda i kolebao da li da ga pojednostavim ili ublažim, učinim dostupnijim, ovakvi su me jezički tokovi, kao u slučaju prvog albuma, u inatu prelomili da istrajem u originalnoj nameri. Da bi sve bilo kako valja i na toj ravni, konsultovao sam Dejana Đorđevića, Predraga Stankovića i Dalibora Đorđevića, tri kvalitetna pisca iz jugoistočne Srbije sa višegodišnjim iskustvom oko prizrensko-timočkog dijalekta. Potom je naš eminentni pisac Vule Žurić, poznat po svojoj ratnoj prozi, napisao predgovor, a pogovor dr Pavel Pilh koji je u rodnoj Češkoj doktorirao radom „Jugoslovenski i postjugoslovenski ratni strip 1918–2018”, što ga čini jedinstveno kvalifikovanim da napiše ovaj tekst. I tako je, ukratko, nastao ovaj mešanac uroborosa, koji sebi grize rep, i perpetuum mobile, koji sam sebe pokreće na kretanje, pod nazivom „Do pakla i nazad: Zapis”.
I šta reći na kraju ovog stripa? Da nisam siguran da je ovo strip u klasičnom smislu te reči, ali da jeste ona vrsta saradnje koju strip u svojoj srži podrazumeva, istinski dijalog između dva autora, u kojem svaki sagovornik zaista čuje onog drugog, gde svaki saradnik iz onog drugog izvlači ono što nije ni znao da ima u sebi da bi zajednički dali delo koje je bolje i od jednog i od drugog individualno? Da se u ovom slučaju krug zaista sklopio na jedan netipičan i redak način, jer je moj scenario inspirisao Dragana da radi crteže koji su potom mene inspirisali da napišem tekst na njih što je opet njega inspirisalo da uradi nove crteže? Ili to da nisam siguran da je ovo kraj, budući da ova knjiga ide sutra u štampu, a Dragan je upravo poslao na upis teksta sveži kontigent crteža sa Milutinom i Šarcom?

Na Dan primirja u prvom svetskom ratu 2021. godine, u Leskovcu

Marko Stojanović rođen je 17. maja 1978. godine u Leskovcu gde i danas živi i radi kao profesor engleskog jezika. Scenarista je strip-albuma „Maks Debris”, „Crne duše”, „Postelja od gloga”, „Le Dico des Hommes”, „Le Dico des Femmes”, „Les 69 secrets a savoir sur les Femmes”, „Les 69 secrets a savoir sur les Hommes”,„Tout obtenir de Lui”, „Tout obtenir de Elle” i 13 albuma serijala „Vekovnici” i „Beskrvni”. Objavljivao je u 13 zemalja, između ostalih i u Fran-cuskoj, Velikoj Britaniji, Sjedinjenim Američkim Državama i Urugvaju. Autor je, urednik i priređivač više knjiga o stripu i monografija. Glavni i odgovorni je urednik niškog strip-časopisa „Strip Pressing” kao i idejni tvorac i organizator Balkanske smotre mladih strip autora. Vodi Leskovačku školu stripa „Nikola Mitrović Kokan” bez prekida od septembra 1995. godine. Dobitnik je više desetina strip nagrada, između ostalih i nagradi za doprinos makedonskom, bugarskom i srpskom stripu. Trenutno radi za francuske, američke i kineske strip izdavače.