Šakal

Piše: Aleksandar Stojanović Kan

Ogromna reka ravnomerno seče ravnicu, ploveći ka svom morskom konačištu. Na njenim ravnim obalama, stotinama kilometara daleko od izvorišta u švapskim planinama, nikla je jedna neobična varoš. Nekada pogranična čaršija raskošnih dvorova carskih, ona je danas promenila svog vlasnika, ali ne i elegantnu prirodu jednog velegrada.  

To divno mesto, u čijem centru ćuti katedrala, a na obodu, tvrđava, poznato je po jednom neobičnom fenomenu – tu, od početka vremena, žive jaganjci. Iz generacije u generaciju, oni su taj grad osvajali temeljno i trajno, brišući uspomenu na prethodne gospodare, ma ko oni bili.

Jaganjci su učili valcer, čitali Getea, zidali u duhu baroka i plakali u ritmu ravničarske tuge, najbolnije od svih, čineći to na lak i bezbrižan način, tako da su svojim gospodskim manirima, učinili da se njihovo mesto (koje su zvali, prosto i jednostavno, Farma), nadaleko pročuje po svom uzvišenom dostojanstvu.

Vremenom, naziv Farma će postati zajednički, ne samo za grad kao takav, već i za čitavu zemlju koju će naseljavati jaganjci u tom delu sveta. Jedina teritorija Farme koja će po imenu i sudbini biti drugačija, biće Tor. To je južni, problematični deo zemlje, koji, kako je pisac uspeo da sazna, već neko vreme beše uzrok glavobolja mnogim rukovodećim jagnjećim garniturama, zbog njegove pokvarene naravi i velike želje za otcepljenjem i nezavisnošću. No, to je već neka druga priča, čiji ćemo epilog videti nešto kasnije.

Kako bilo, jaganjci su na Farmi živeli u miru i slozi, gradeći svoje pojedinačne sudbine, ali i zajednicu kao takvu. Životi su bili spokojni, porodice su bile mirne, ulice čiste, a trgovi puni raznobojnog cveća. Jaganjci su posećivali biblioteke u kojima su čitali o dalekim zemljama i neobičnim plemenima, pozorišta, u kojima su prikazivane predstave iz starih dana, muzeje, u kojima su posmatrali kosti nekih davno iščezlih guštera. Sve to su činili sa nekim neobjašnjivim dostojanstvom, kojem nisu znali prezican uzrok, ali su mogli da pretpostave da dolazi od relativne sređenosti sistema u kom su živeli.

Jedino što je odstupalo od mirnog toka tog varoškog života, bila su jutra, kada su se jaganjci utrkivali među sobom, sve u nameri da osvoje specijalnu nagradu – Gest dana. Elem, ovo priznanje, koje, istina, nije nosilo sa sobom nikakvu materijalnu dobit, njima je značilo na simboličkom nivou – označavalo je da su oni, tog dana, učinili najveće dobročinstvo na tlu čitave Farme. To im je, dakako, godilo srcu da postignu i da znaju da su, makar po tome, iznad ostalih. Možemo reći, da je to bila i jedina vrsta takmičenja u kojoj su učestvovali i kojoj su bili posvećeni.

Tako su tekli dani na Farmi, u sistemu ne naročito ekspanzivne vlasti, koja je dozvoljavala da zajednica diše na svoj način. Spolja gledano, moglo se reći da je sve išlo u dobrom pravcu i činilo se da ne postoji neki valjani razlog da se bilo šta menja. Međutim, nisu svi tako mislili.

Vremenom, među jaganjcima se beše pojavila neka žustra sorta drukčije ćudi, koja ne beše zadovoljna stanjem stvari. Nisu se divili raskošima trgova ni tišinama biblioteka, uređenostima pijaca ni usklađenostima odnosa sa drugim stvorovima koji oko njih živeše. Ne. Želeli su promenu i čvršći stav prema onima unutar, a naročito prema onima van Farme, koji su se nekad o jaganjce bili ogrešili.

“Nećemo mir, nego pravdu. Da se pogledamo u oči sa onima koji su nas gazili!”, govorili su često, drhteći od besa u jagnjećim kafanama, odlučno udarajući papcima o sto.

U početku, ostala jagnjad sa snebivanjem i gađenjem beše slušala nepotvrđene priče o nepravdama iz davne prošlosti i jagnjećoj krvi u bunarima zaborava, o neodložnoj osveti nad komšijama – jarićima i svima onima koji su drugačije mislili van njihovih granica. Sve to im je, isprva, delovalo preterano i prenapumpano: zašto bi to radili u situaciji u kojoj su? Nije imalo mnogo smisla da se to čini. No, polako ali sigurno, crv sumnje se beše pojavio i setva je počela da ovde – onde, dovede do nicanja novih, osvetničkih izdanaka.

Jedna kašičica nezadovoljstva, dva prstohvata nejednakosti i tri kašike mržnje, behu dovoljni da se napravi jedna ljuta zaprška. Vremenom, beše sve više onih koji su za promenu stvari – onih, koji su čvrsto verovali da aktuelna vlast ima izdajničku nameru da prizna nezavisnost Tora, što vešto pokušava da prikrije stvaranjem relativno dobrih uslova života. To želi da uradi, kazivali su, u dogovoru sa kozama iz Brisejareta, tih najgorih neprijatelja jaganjaca i Farme kao takve.

“Ovako više ne ide!”, čulo se sve češće po trgovima i peronima, među jaganjcima koji su bili rešeni da stvar uzmu u svoje papke.

Osetivši da se stvar menja, dotadašnja jagnjeća vlast reši da, u skladu sa demokratskom praksom koja na Farmi beše godinama vladala, raspiše izbore.

“Neka bude kako naš jagnjeći narod kaže”, govorili su oni.

Otprilike u to doba previranja, na čelo stranke nezadovoljnih i agresivnih jaganjaca, beše došao Šakal, stvor debelih usana i podbulih očiju, mlitav i slab, koji se, i takav kakav je, u tom društvu beše isticao svojom lukavošću i svojim otrovom.

“Poštovani jaganjci, došlo je vreme da Farma krene brže, jače i bolje u budućnost. Ne damo Tor! Ne želimo da nam Brisejaret kroji sudbinu! Želimo da se jaganjci pitaju, a ne stranci! Do pobede! Živela Farma!”, uzvikivao bi oduševljeno, uz obavezno isticanje da će, ako on dođe na vlast, konačno stati na put svim jarićima iz okruženja koji pogano rade na rušenju Jagnjeće farme. Povici su nailazili na odobrenje i oduševljenje među onima koji su želeli promenu stvari.

“Tako je! Živeo Šakal! Živela napredna Farma!”, orilo se na skupovima pristalica te nove politike.

Tu predizbornu ekstazu, koja sve više beše uzimala maha, jedino beše kvario neki hromi mačak crne boje, koji godinama već, beše glavni bibliotekar.

“Čime se taj Šakal u životu bavio, sem politikom?”, znao je da pita neke od okupljenih.

“Ćuti, izdajniče! Ko te plaća da postavljaš ta pitanja? Garant one koze iz Brisejareta. Šakal je najpametniji stvor od svih! Ne treba mu ni dan radnog staža!”, glasila je odbrana oduševljenih jaganjaca. 

Začuđeni Mačak je nezadovoljno vrteo glavom, ne želeći da odustane, peckajući okupljene postavljanjem naizgled šaljivih, ali vrlo utemeljenih pitanja.

“Da li je istina da na prošlom mitingu nije znao da otvori kišobran? Da je pekmez kuvao na ugašenom šporetu? Da je ćevape sa roštilja skidao golim papcima?”, smejuljio se taj mačkoliki cinik.  

“Pa šta?! Nama je najvažnije da on voli Farmu više od svega. Kako ne vidiš da već sada, iako nije na vlasti, noćima ne spava od briga? I sam je rekao da ni u toalet ne ide kao nekad, zato što sanja velike snove za budućnost Farme”, uzvraćali su jaganjci, pljujući crnog Mačka sa hromom nogom. Pitanja niti uvažiše, niti o njima porazmisliše. Dani su bili ti, koji su, umesto odgovora, dolazili i prolazili.

U toj atmosferi zapaljivih reči i ćoškastih neugodnosti politike, stigoše i najavljeni izbori. Dan glasanja beše prošao u velikoj neizvesnosti: stvar je mogla da ode lako na jednu ili na drugu stranu.

Međutim, kako se proces beše privodio kraju, klupko poče da se odmotava. Začudo, dva sata pre no što za jaganjce behu zatvorena birališta, čestitka na pobedi novom rukovodstvu na čelu sa Šakalom, stiže baš od strane onih ozloglašenih koza iz omraženog Brisejareta. Trijumf, iako tesan i sumnjiv, beše čvrsto osiguran tom iznenadnom, spoljnom podrškom.

“Vidimo se u nekom novom filmu”, izgovori dotadašnji prvi jaganjac Farme, predajući poluge vlasti Šakalu.

Ovaj, umiljat i najedanput umiren, preuze uzde moći rečima da je njegovo opredeljenje i opredeljenje njegovog rukovodstva – put ka Brisejaretu. Slušajući njegove reči, Mačak se cinično beše smeškao u potaji, a javno beše peckao one jaganjce koji su podržavali Šakala, između ostalog, i zbog toga što je najavljivao prekid veza sa Brisejaretom. Iste one, koji, hteli-ne hteli, behu zbunjeni najnovijim razvojem događaja.  

“Jesam vam rekao da će raditi kako Brisejaret kaže? Toliko o njegovim kritikama na račun koza. Toliko o njegovom poštenju”, neumoljiv je bio Mačak. 

“Pa šta?! Nama je najvažnije da on neće izdati Tor! Farma nije videla većeg rodoljuba od njega” – odgovarali su jaganjci koji su podržavali novu politiku. 

Posle smene vlasti, situacija beše malo mirnija, ali vrlo brzo, svega par nedelja od odlaska prethodne garniture, beše primetna jedna važna promena: Šakalova televizijska obraćanja behu svakodnevna. Bio je tu, činilo se nekim zbunjenim jaganjcima, u svako doba dana i noći. Tokom jutarnje kafe, popodnevne dremke, noćne pijanke: svuda i uvek se čuo taj usporeni i otežali glas, iza kojeg je stajao, iz dana u dan, sve otečenije lice Šakalovo.

“To je neophodno, jer nam je jedina naša otadžbina Jagnjeća farma na udaru sa svih strana. Svi jedva čekaju da nas razapnu”, branili su oni najlojalniji Šakalovo mešanje u svaki deo stvarnosti.

“Gluposti. Jedina stvar koju Šakal želi je totalna kontrola. Do toga mu je jedino stalo”, iznosio bi Mačak svoj nepokolebljivi sud.

“Ko te plaća da toliko mrziš našeg vođu, izdajniče?! Videćeš i sam koliko si u zabludi”, padali su u vatru najratoborniji jaganjci, vređajući starog bibliotekara zbog svojih stavova.

Ipak, oni distanciraniji, oni koji nisu bili ni za prošlu ni za ovu vlast, počeše da primećuju krupne promene: za posao više nije bila dovoljna diploma ni znanje, već knjižica Šakalove partije; debatne emisije, koje služiše za ponos svim prethodnim generacijama jaganjaca se prorediše i na kraju totalno izgubiše a zameniše ih prljavi rijalitiji i udvorištvo novim vlastima.

Čak i praznik nad praznicima, Gest dana, malo, pomalo beše odlazio u drugi plan, sve dok, jednog dana, ne beše saopšteno da se ukida jer Farma treba i mora da ide napred, a ne da bude zaglavljena u reakcionoj prošlosti. Na ulicama Farme, strah pusti korenje. Nekada česta okupljanja po trgovima i alejama postadoše sve ređa, jer tamo gde je gužva, tamo je i veća šansa da nepodobna misao dođe do neželjenih ušiju. Promene su, polako ali sigurno, nastupale širom te zemlje jaganjaca.

Tih meseci, Šakal reče u jednom od svojih mnogih obraćanja da su pritisci na Farmu ogromni po pitanju priznanja nezavisnosti Tora, ali da jaganjci nemaju razloga za brigu, jer je on tu.

“Ne dam im Tor! Ne dam im, jer mi nisu objasnili zašto treba da im dam! Jaganjci nek budu bezbrižni, jer sam tu ja, najhrabriji stvor na svetu!”, trijumfalno je arlauknuo Šakal pred masom svojih najbližih saradnika, novopostavljenih ministara i podobnih novinara.

“Tako je! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”, urlali su ministri, pružajući podršku svom vođi.

“Znači, sprema se izdaja. Znao sam…”, vrteo bi glavom Mačak.

“Kako te nije sramota!? Jedini ko je ovde izdajnik svoje otadžbine si ti, ćopava mačketino!”, bivali su sve agresivniji jaganjci-lojalisti.

Nekoliko nedelja zatišja je usledilo nakon toga. Činilo se da je jagnjeći svet zaboravio na to obraćanje Šakala, okupiran novim temama. Kao da je svaki dan bio nova prilika: nova konferencija, novo isticanje patriotizma, novi cirkus. Šakal je mislio na sve. Govorio je tiho i polako, sa dramskim pauzama pred oluju uvreda i pretnji koje je izgovarao svima onima koji se nisu slagali sa njim, a koji, gotovo nikad, nisu bili u istoj prostoriji u kojoj je on u datom trenutku.

“Kukavica. Ne sme da pogleda drugog u oči i da mu kaže šta ima, nego urla u prazno kao manijak”, govorio je Mačak sa hromom nogom.

“Hoćeš da mu zabraniš da drugačije misli?! Stid neka te je!”, besno su mu uzvraćali jaganjci šakalovskog soja, iako su nerado priznavali sebi da uživaju u čarkama sa mrgudnim Mačkom, koga su, i pored oštrih političkih razlika, neobično voleli. Tako su, makar, razmišljali nešto docnije, kad se desiše neke neobjašnjive stvari.

Pre nego što je do njih došlo, desilo se ubrzavanje već poznatih procesa.

Šakalova posada je noću rušila stare kuće, izjutra dizala nove, bez zakona, reda i smisla, izbacujući jaganjce na ulicu, pravdajući to time da Farma mora da krene napred i da u toj budućnosti nema mesta ruglu.

“Neću da vidim više zmije, narkomane i pacove! Nema više mesta ni njima, ni neradnicima. Niko nije jači od države! Živeo naš narod u Toru! Živela Farma!”, uzvikivao je Šakal, dok su oko njega ministri iz sve snage tapšali. Novo doba je puštalo sve dublje korene, menjajući stvarnost.

Strah se sve više uvlačio u pore društva. Vrebao je ispod streha državnih firmi, na vetrovitim peronima železničke stanice, čak i u samom srcu vlasti – gradskoj upravi. Novo vreme nije trpelo stare lojalnosti. Sve češće se pričalo o masovnim otkazima nepodobnih jaganjaca.

“Šakal učvršćuje vlast. Biće uskoro i mrtvih”, upozoravao je Mačak, koji je iz dana u dan bio sve zabrinutiji.

“Opet lažeš, izdajniče! Stvari na Farmi moraju da se dovedu u red. To je jedino što Šakal radi, uprkos tebi i jarićima koji te plaćaju”, uzvraćali su lojalisti, ipak, nešto tiši nego obično.

Baš tih dana, Šakal se obrati javnosti i reče da novo rukovodstvo ima tri važne novosti. Prva je da su pažljivom analizom budžeta shvatili da je Farma pred bankrotom zbog neodgovorne politike onih bivših rukovodećih kadrova, tako da će svim jaganjcima za trećinu biti smanjene plate i penzije, sve u cilju uštede.

Druga novost je da će početi borba protiv korupcije, te da niko neće biti pošteđen. Treća i po njegovim rečima, najvažnija novost, bila je to što su jagnjeće specijalne snage presrele i eliminisale odabranu grupu jarećih diverzanata, koji su na Farmu pokušali da unesu knjige na jarećem pismu.

“Zamislite vi samo taj bezobrazluk! Naša jagnjad da čita tuđe knjige! Sve to rade samo zato što nas mrze! Smeta im neverovatan napredak koji Farma pravi otkad sam ja došao! Upamtite dobro, nikoga na svetu se ne plašim, pa ni tih poganih jarića! Živeo naš narod u Toru! Živela Farma!”, uzvikivao je on pobednički.

“Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”, orilo se konferencijskom salom.

“Opa, ćutiš! To je iznenađenje. Nadamo se da si napokon shvatio da Farma nije videla većeg rodoljuba od Šakala?”, upitaše lojalisti sve mrzovoljnijeg Mačka. 

“Ćutim, jer zlo slutim. Izdajnici nam nisu potrebni pored takvih patriota. Upamtite moje reči”, prozbori on i udalji se od gnevne mase, ne čekajući odgovor.

Narednih dana, desi se ono što beše najavljeno. Počeše smanjivanja naknada. Počeše i hapšenja. Jaganjci, gunđajući u uglovima svog razuma, prihvatiše novo stanje stvari, ali i pored silnog patriotizma koji osećaše, ne mogaše da ne primete da mere štednje ne važe za sve podjednako: to su pokazivala skupocena odela na Šakalu i besna kola na njegovim ministrima – tapšačima.

Primetiše i to da su u borbi protiv korupcije, prvo pohapšeni oni jaganjci koji su se drznuli da kažu koju reč nezadovoljstva povodom aktuelne vlasti. Sve to ih je zbunjivalo i teralo ih u suprotnom pravcu u kom su, racionalno, želeli da idu, ali isto tako, nisu mogli da se odupru tim silama. No, to ne beše najveći šok koji ih beše strefio u tom periodu.

On beše usledio onog dana kada do javnosti dođe glas da je među uhapšenima i Mačak. Elem, rečeno je da će on, zbog svojih jezivih malverzacija kao glavni bibliotekar, kojima je budžet Farme oštetio za stotinu milijardi, biti osuđen na smrt streljanjem, te da niko nije jači od Farme i želje da ona nastavi svoj razvoj brže, jače i bolje nego ikada ranije.

Ta vest, i pored detaljnog i ubedljivog objašnjenja, beše teška za razumeti. Da li je moguće da je to istina? Da li je taj ludi Mačak zaista bio takav antidržavni element?

“Moguće je”, kaza jedan od lojalista. “Kad Šakal to kaže, mora da je tako”, podvlačio je on.

Ipak, uveravanje nije bilo do kraja ubedljivo. Istina, Mačak jeste oduvak bio prznica i lajavac, ali da proneveri stotinu milijardi?! On, bibliotekar?! Tih dana se po prvi put javi iskra nezadovoljstva odlukama vlasti. Šakal, osetivši da se klima menja, blagovremeno preinači odluku, kako zlo po njega ne bi bilo veće. To učini baš pred kamerama.

“Mačak jeste grešio, ali ne toliko. Zarad mira na Farmi, menjam presudu. Neće biti streljan, već osuđen na robiju. Živeo naš narod u Toru! Živela Farma!”, završi Šakal.

Reakcija prisutnih ministara beše vulkanska: “Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”.

Narednih dana, više nego ikada pre, mediji behu puni vođinog milosrđa, tog božanskog stvora koji samo blagošću viših sila, beše postavljen na mesto odlučivanja i časti. To je bila tema nad temama, ispod koje je malo šta mogla da prođe.

Ipak, oni koji su tih dana pažljivije pratili vesti, mogli su da, sposobnošću ili slučajem, saznaju jednu onespokojavajuću novost: Tor je primljen u sve najznačajnije međuživotinjske organizacije, čime je njegova nezavisnost i definitivno uobličena. Nemoguće! Pa zar nije i sam Šakal rekao da to po cenu života neće dozvoliti?!

“Ne dam Tor!”, urlao je onomad za govornicom. “Ne dam jer mi niste rekli zbog čega treba da vam je dam! Eto, ne dam, pa me sutra smenite!”, govorio je tada.

Da to nije opet neka jareća ujdurma, sumnjali su jaganjci. Takva su bila razmišljanja svih patriota, svih onih koji su od papaka do rogova verovali Šakalu i njegovim silovitim rečima da će po cenu života čuvati celovitost Farme. Isto tako, oni su očekivali da će se prvi među jednakima oglasiti povodom najnovijeg sleda događaja. Toga nije bilo.

Tajac je zamenio uzvik. Jedino što su jaganjci primetili (naročito oni koji su u prošlosti često boravili kraj sada zatočenog Mačka), to je da niko nije smeo da to pitanje postavi Šakalu. Na Jagnjeću farmu je pala najcrnja vrsta mraka, a to je tama zarobljenih misli i okovanih reči. Umesto toga, sa govornica je stalno, gotovo ritualno, isticano da Farma ekonomski nikada nije rasla brže u istoriji, da su plate sedamnaest, a penzije dvesta puta veće nego za vreme onih bivših, te da baš zbog tog meteorskog uspona, svi jarići sveta žele slom jaganjaca i još više od toga – Šakalovu smrt.

“Hoće da me ubiju, ali ja ih se ne plašim. Spreman sam i život da dam za Farmu, toliko je volim”, saopštio je Šakal najnoviju informaciju, koju je dobio od jagnjećih službi bezbednosti.

Svi koji su ga slušali i koji su prvi put čuli za najnoviju opasnost kojoj je on bio izložen, bili su u stanju šoka. Istina, bili su upoznati sa mržnjom koju prema njima osećaju svi iz okruženja zbog nestvarnog uspeha njihove matice, ali da imaju nameru da im ubiju vođu, to nisu mogli ni da zamisle. Naoštreni zbog takvog razvoja događaja, rešili su da uzmu stvar u svoje ruke i da javno, pred celim svetom, pokažu nezadovoljstvo.

Izašli su na protest podrške vođi, na kom se, iz svih grla, orilo: “Ne damo Šakala! Smrt jarićima! Šakale, jaganjcu!”. Tako su osećali olakšanje, jer su pružali podršku onom, čiji je život bio u opasnosti samo zato što je radio u interesu Farme. Neki jaganjci su primetili da su, zbog čitave te gungule, hajke i harange, zaboravili nešto jako bitno što se ticalo svih njih i Farme. Avaj, više nisu mogli da se sete šta to beše. Do nekih, dolazilo je sećanje na zatočenog Mačka, te prznice koja je uvek i o svemu, imala svoj stav. Teško su sebi, u dubini duše, priznavali da im nedostaje da ga vide i još više, da čuju šta ima da kaže povodom svega što se zbiva. Tu mogućnost više nisu imali, jer je ovaj osuđen na dugogodišnju robiju zbog svog delanja.

Taman što se stišala bura oko atentata (i nečeg, važnog i zaboravljenog, što mu beše prethodilo), nova vest beše da je Šakal dogovorio otvaranje velikog rudnika na zapadu farme. To je obelodanio na konferenciji za medije, na koju je došao sa nekim Jazavcem ufitiljenih brčića, inače, direktorom te velike kompanije.

Kao po običaju, govorio je u brojkama: rudnik će zaposliti tri miliona jaganjaca, ekonomija Farme će u trećem kvartalu biti jedanaest puta veća u odnosu na prošlu godinu, plate i penzije (čije smanjivanje više niko nije spominjao), porašće hiljadupostotno i tome slično. Sve to, Šakal je pričao sa karakterističnim ubeđenjem, dok se Jazavac nervozno smeškao, skrećući pogled.

Celokupno obraćanje prvog među jednakima, beše praćeno glasnim tapšanjem njegovih ministara,  koji su se jedva obuzdavali da ne krenu sa skandiranjem “Šakale, jaganjcu”, po čemu su jedino i bili poznati. Sve je išlo svojim, unapred isplaniranim, tokom.

Baš kada se činilo da cela stvar ne može proći bolje i uspešnije, desi se jedan, po karakteru, neobjašnjiv događaj. Iz prisutne mase lojalista i ministara-tapšača, izdvoji se jedna neobična prilika – mršavi, ostareli konj kome koža beše neprirodno visila sa bokova, pokazujući da njegovo stanje nije samo posledica prohujalih godina, već i neke podmukle bolesti.

“Monstrumi! Ubice! Otrovali ste zemlju! Ubili ste mi ždrebad! Prokleti da ste! Proklet da vam je rudnik!”, zanjišta iz petnih žila taj unesrećeni Konj, privlačeći na sebe pažnju, ne samo Šakala, Jazavca i ministara, već i kamermanima, koji ceo slučaj zabeležiše, prenoseći ga do jaganjaca koji su stvar pratili televizijski. Isprva paralizovan onim što vidi i čuje, Šakal zaurla da Konja smesta ućutkaju, duboko besan što su ceo ovaj događaj zabeležile televizijske ekipe.

Da nesreća bude veća, neke su nastavile da snimaju i to kako ministri skaču na njega, kako ga probadaju noževima i kako Konj, krvav i konačno ućutkan, umire tokom prenosa uživo. Sve to je dovelo Šakala do ivice ludila, ali je i pored toga, smogao snage da naredi prekid konferencije i razlaz svih prisutnih. Njegova moć je po prvi put, na direktan način i pred očima svih, izazvana. To u dubini duše nije mogao da oprosti.

Sa druge strane ekrana, pak, vladala je neverica. Jaganjci su ćutali, nakon što se pred njihovim očima odigrala prava tragična predstava. Od početnog entuzijazma i Šakalovih megalomanskih reči, preko Jazavčevog nervoznog ćutanja, pa sve do opšte tarapane i stradanja Konja, jaganjci nisu mogli da se načude šta su sve videli.

Ipak, ni Šakalov početni trijumfalni poklič, ni Jazavčeva tišina, nisu mogli da prikriju silinu koju behu izazvale reči tog mučenog stvora: “Potrovali ste mi ždrebad! Proklet da vam je rudnik!” Tužbalicu, praćenu kletvom, nisu mogli da izbace iz glave. Odakle mu ideja da tako nešto kaže? Ko ga je nagovorio, potplatio, izmanipulisao? Može li biti da i iza njega stoje pokvareni jarići, taj pogani soj koji želi da uništi Farmu i ubije Šakala?! Pitanja su se nizala, ali ne i jasni odgovori.

Neka od njih, postavljali su mimo volje, što ih je dražilo. Šta ako je Konj govorio istinu? Šta ako su mu stvarno otrovali zemlju, pobili ždrebad? Šta ako je uzrok svemu tome rudnik – isti onaj koga na sva usta hvali Šakal? Šta ako je cela priča, najobičnija prevara, te rudnik nije nikakvo izvorište sreće, već obično ishodište smrti? Niz ovakvih, izdajničkih misli, terao je jaganjce da pred televizorima drhe od neobjašnjive studi izazvane znojem koji im se slivao niz kičmu.

Nemahu, međutim, smelosti da stud u tom trenutku imenuju. Namesto toga, mučeni grižom savešću što u sebi odstupaju od vrednosti podaništva (o kojoj je Šakal svakog dana govorio kao o vrhovnom dobru), oni najpre pobesneše, a zatim se nekako umiriše, ponavljajući da će se cela ova stvar već nekako raspetljati. Bili su u pravu i za tako nešto, nisu morali dugo da čekaju.

Počelo je već narednog dana. Udarna tema svih emisija bila je novi, podmukli pokušaj atentata na Šakala koji je imao za cilj rušenje Farme i čiji je glavni protagonista bio upravo – Konj. Sa televizija je do tančina objašnjavana sva dubina zavere koja je stajala iza nesuđenog atentatora.

Pričali su kako je neposredno pred dolazak na konferenciju, svratio na sređivanje potkovica; kako je odbio činiju zobi na obližnjem pašnjaku uz reči “da je svoje pojeo”; kako je, šetajući ulicama, suze ronio kada je video na ulicu izbačene jaganjce, na onom mestu gde je Šakal naredio podizanje višespratnica kojima se vlast dičila i slično. Sve to, svi ti dokazi, govorili su u tim emisijama, nedvosmisleno pokazuju da je Konj zapravo jareći asasin koji je na Farmu poslat u cilju Šakalove likvidacije.

“To je jedino logično”, uzvikivali su jaganjci sa olakšanjem, jer je do razumnog raspleta cele te sumanute situacije došlo brzo. Ipak, ona misteriozna studen koja im se spuštala niz kičmu, nikako nije htela da ode. Ona ih je terala da postavljaju neprihvatljiva, izdajnička pitanja. Zašto se svi prave da se ta nesrećna situacija sa Konjem nije ni desila? Kako je moguće da niko ni reč nije rekao o tome šta je, zapravo, isti taj stvor uradio: kazao da je rudnik izvorište zla, a ne dobra? Odgovore na ta pitanja nisu imali. Umesto njih, stigla je direktiva: pozivaju se svi rodoljubivi jaganjci da izađu na protest, na kom će pružiti podršku Šakalu.

Narednog dana, to se desilo. Jaganjci krvavih očiju i dubokog glasa, ta nekada skrajnuta i nevažna fela, sada je pod Šakalom vodila glavnu reč. Marširajući, pružala je podršku svom vođi, naizmenično uzvikujući poznatu krilaticu o Šakalu-jaganjcu. Ovi drugi, nešto umereniji jaganjci koji su prisustvovali tom događaju, primetili su da je ovaj skup značajno manji od onog prošlog, kao i da je manje onih jaganjaca sa kojima su nekad rado šetali. Sve to ih je, na neobjašnjivi način, tištilo. “Kada bi samo ovde bio Mačak! On bi imao šta da kaže”, izgovori isti onaj jaganjac koji je sa starim bibliotekarom imao najžustrije rasprave.

Takva atmosfera ratnih pokliča trajala je desetak dana, nakon čega je, podjednako brzo kao što je počela, obustavljena. Nagli prekid cele te ujdurme, pak, kao da nikog nije iznenadio. Za sve ovo vreme otkad je Šakal došao na vlast (čije trajanje jaganjci više nisu mogli precizno da utvrde), buka i cirkus su postali deo svakodnevice. Lom je, mnogo više nego red, bio njihov sadašnji život i toga su, polako ali sigurno, postajali i sami svesni, birajući da zbog toga, ponekad, jednostavno sede u tišini sobe, kako bi ćutanjem sa sebe sprali nepodnošljive paučine buke. Nisu do kraja u tome uspevali. Kao da ni oni sami nisu bili sigurni. Kao da se iza svakog ćoška nemosti i preko svakog mosta ćutanja, krila nova zamka: novi atentat, nova gungula i nova parada. Naravno, trenuci kada su im naiazile ovakve misli bili su retki, ali u tim povremenim izdajničkim maglama, prepoznavali su ne samo njihove obrise, već i dublja značenja.

Naredni dani kao da su uslišili njihove tajnovite potrebe za mirom. Jaganjci, oni koji su kroz prethodne gungule prošli uznemireni i zbunjeni, dočekali su trenutke predaha. U njima su mogli da uživaju (ako je to prava reč) i da na miru tumače stvarnost oko njih. U njoj, videli su senke najvažnijih kretanja. Šakala nisu ubili, pošto su majstorskim delanjem službi, neutralisani atentatori. Umesto smrti, on je dobio koje kilo viška, zbog čega je delovao tromije i usporenije nego obično. Njegovi ministri su nastavili sa klicanjem vođi (što im je i bio osnovni zadatak), dok su lojalni jaganjci, oni koji nikada pre ni po svojoj inteligenciji, ni po svom obrazovanju to ne bi mogli da budu, sada postajali istaknuti članovi društva, zauzimajući jako važna mesta na Farmi.

Lojalnost Šakalu je postala jedina potrebna kompetencija. Ona je vodila do sigurnih poslova, a izgleda i do dobre zarade, što je postajalo sve vidljivije, za one koji su to želeli da urade. Šakal je menjao skupocene cipele, ministri su išli na paprene plastične operacije kako bi lik svoj približili vođinom, a jaganjci-činovnici su vozili automobile, koje u drugim okolnostima, nikada ne bi mogli svojim platama da priušte. Ta slika Farme, slika raskoši i bogatstva, bila je u suprotnosti sa onom koja se viđala na ulici. Tamo je, činilo se, iz dana u dan bio sve veći broj prosjaka, ali i onih jaganjaca koji su bili spremni da zarad parčeta moći i bogatstva, prodaju i telo i obraz i dušu.

Moralna propast je pratila materijalnu. Ili joj je možda prethodila, izazivajući je.

Te dve krajnosti, zbunjivale su jaganjce, terajući ih da se zapitaju, koja je prava? Prihvatljiv odgovor nisu mogli da dobiju. S jedne strane, tu je bilo ono što su svojim očima videli i što su u stomaku osećali, a sa druge strane, ono što su im sa televizije govorili. Kako je moguće da su se ta dva sveta toliko razlikovala? Niko nije znao. Ono što su, ipak, neki jaganjci saznali, bile su brzo ućutkane glasine o masovnim stradanjima jaganjaca u regionu u kom je, još onomad, otvoren rudnik. O tome, naravno, nije bilo reči u javnosti. Odabran je bio neki drugi put.

Tom utabanom stazom se nastavilo i u narednom periodu. Šakal je svečano otvarao gradilišta, držeći strastvene govore: “Farma je danas jaka! Do pobede!”, uzvikivao je, praćen aplauzima ministara, koji su skandirali poznatu mantru: “Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”.

Među brojnim gradilištima koje Šakal beše obilazio, svojom važnošću se beše isticalo ono na staroj autobuskoj stanici. Njega je posebno pompezno najavljivala i opisivala vlast, ističući da, kad bude bilo gotovo, priroda i lik Farme više nikada neće biti isti.

“Farma mora ići brže, jače i bolje napred, uprkos svim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, kojih nije malo. Kad bude završena, autobuska stanica će biti najlepša i najveća, ne samo u regionu, nego i u svetu. Pa nek jarići puknu od muke!”, govorio je Šakal.

Tih dana, desio se još jedan neobičan i sa radovima na stanici, tesno povezan događaj. Elem, glavni arhitekta na čitavom projektu, neki profesor emeritus Dabar, stvor proćelave glave i konkavnih naočara, beše kazao da će radovi, ako je po struci i propisima, trajati godinu dana i da će za njih biti izdvojena osmina godišnjeg budžeta resornog ministarstva. Tako, kazao je on, mora da bude, da bi sve proteklo u najboljem redu.

Ipak, svega nedelju dana docnije, došlo je do intrigantnog obrta. Šakal beše sazvao konferenciju za novinare, na kojoj beše saopštio subverzivnu vest: pažljivom i temeljnom istragom, ustanovljeno je da je profesor Dabar jedan od unutrašnjih neprijatelja, plaćenih spolja, o kojima je on sam govorio ranije, te da je zbog toga smenjen sa mesta glavnog arhitekte i da će protiv njega biti pokrenut valjan sudski proces.

On je, sem toga, kazao i da će radovi na stanici biti mnogo efikasniji, i to zato što on tako zapoveda, te da će biti gotovi za dva meseca, umesto za godinu dana, ali da će koštati polovinu, umesto najavljene osmine budžeta, budući da je došlo do rata između Zebri i Bivola petnaest hiljada milja odatle, što je direktno uticalo na cenu rečnog šodera, neophodnog za betoniranje.

Ova smena i sve što je pratilo, privukla je pažnju javnosti svojom neobičnošću. Istina, jaganjci su već bili upoznati sa tim da Šakal sve zna i u sve se razume, mogli su da shvate da je i Dabar deo podmukle jareće zavereničke mreže, ali su ostali zbunjeni vezom između rata na kraju sveta sa cenom šodera u reci koja je tekla tu, kroz Farmu, kao i time, kako je moguće nešto uraditi šest puta brže, a da to istovremeno bude kvalitetnije i bezbednije nego kada se radi polako, pažljivo i temeljno. No, to behu marginalna pitanja naspram svega što se dešavalo na Farmi minulih godina.

Posle afere koja beše pratila Mačkov proces, nakon likvidacije Konja i sprečavanja makar dva atentata na vođu, cela ova stvar oko Dabra se činila ne nevažnom, ali svakako manje značajnom. Jednostavno, jaganjci su bili naviknuti na veće lomove, tako da ih ovaj događaj nije u toj meri pomerio iz ležišta. Prioriteti se behu promenili. Na njih je, uostalom, ukazivano svakog dana sa televizije i sa naslovnih strana tabloida.

“Farma je najbrže rastuća ekonomija u okruženju! Napravili smo sto hiljada kilometara jagnjećih puteva! Naša je najmodernija lokomotiva na zečji pogon! Najveća septička jama na svetu svečano otvorena: Prisustvovao Šakal!”- takvih poruka je bilo svakog dana u neumerenim količinama, tako da su sve ostale, njima protivne, ostajale ispod radara.

“Tako i treba”, govorili su jaganjci, kad bi osetili da onaj privremerni, hladni znoj izdajničkog kova, polako isparava. “Šakal nas nikad ne bi slagao”, potvrđivali su u sebi, dok bi im u ušima odzvanjao ministarski poj “Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”. Time je, bili su uvereni, krug bio zatvoren. Pokazalo se da nisu do kraja u pravu.

Prošlo je još neko vreme: na Farmi se živelo i radilo kao i dotad, u večitoj tenziji i sumnjama na svakom koraku. Jaganjci su vodili svoje živote, posmatrajući šta se na širem planu radi. A tamo, uz ciku i viku, došlo je do svečanog otvaranja te autobuske stanice, kompleksa koji je završen šest puta brže od planiranog, sve zahvaljujući liderstvu Šakalovom, koji je, u svojoj golemoj mudrosti, preuzeo na sebe posao koji je trebalo da odradi onaj izdajnički profesor Dabar. Niko više nije spominjao to što su radovi, iako kraći po trajanju, koštali četiri puta više od prvobitnog plana: jedino je važna bila ta trijumfalna slika Šakala u tabloidima, koji je sa naslovne strane pokazivao visoko podignute šape – u inat svim jarićima ovoga sveta.

Euforija u vazduhu se mogla seći nožem, a slavljeničku atmosferu je još više podsticao sam vođa.

“Slavite, poštovani jaganjci! Živela autobuska stanica! Živela Farma!”, uzvikivao je Šakal, dok su kraj njega, od sreće, suze ronili ministri. Tako je to bilo tih dana, koji su se pretvorili u cela tri meseca. Pandemonijum oduševljenja bio je zapljusnuo Farmu poput cunamija, ali, negde krajem jeseni, on je bio prekinut jednim strašnim događajem. 

Taj petak bio je prvi dan, prvog zimskog meseca po jagnjećem kalendaru. Jutro je bilo hladno i vedro, pa su jaganjci u njega ušli zabundani i užurbani. Provodili su ga u svojoj rutini: ovaj je bio na poslu, onaj u školi, neko na pijaci, treći na pecanju, četvrti u švaleraciji i tako redom. Međutim, ma kakvu rutinu ko imao, ma koliko ona bila međusobno po karakteru različita, ona svima beše prekinuta negde oko podneva. Prekid je došao, najpre, u formi udaljene, potmule lomljave, a nakon toga, šapata pod drvećem, koji je prerastao u neodređeni žamor među pijačnim tezgama.

“Čulo se iz pravca autobuske stanice”, govorili su zabrinuti jaganjci među sobom, gomilajući odlučnost da se onamo upute i svojim očima vide uzrok te strahovite buke. U redovima, oni se uputiše najvećem građevinskom projektu na Farmi i jasnom dokazu sve Šakalove umne nadmoći.

Na stotine papaka se približavalo stanici, dok su u ušima sve jasnije osećali zvukove hitnih službi, u nozdrvama, prašinu i šut, a na leđima, isti onaj studeni znoj koji im se periodično javljao i koji ih je uvek plašio, iako mu nisu znali pravo ime. Sada se slivao u potocima.

Kada su stigli na stanicu, zatekli su neverovatan prizor. Glavne zgrade tog skupog, tek izgrađenog sistema, više nije bilo. Na njeno mesto, nalazila se samo ogromna gomila kamenja, žica i šuta. Stanica se srušila! Zanemeli od šoka, jaganjci su posmatrali ruševine, dok su svuda oko njih trčali vatrogasci, bolničari i policajci. Tada su shvatili još sumorniju istinu od samog rušenja zgrade. Pod hrpom izlomljenog betona su jaganjci! Do temelja prodrmani tom spoznajom, počeli su da se tresu. 

Kako je to moglo da se desi? Kako nova zgrada može da padne? Kako, kad je Šakal na sebe preuzeo njeno projektovanje? Još važnije, može li neko da preživi kad mu na glavu padne stotine tona betona? Pitanja, nepovezana, ali suštinska, počela su da se nameću uprkos suzama u oku i strahovanjem u srcu.

Baš tada, nešto dalje od čitavog tog spleta ruševina, vatrogasnih creva i kola hitne pomoći, ugledali su Šakala, kao i obično, okruženog ministrima. Ono što nije bilo uobičajeno, bio je njegov izraz lica: odavao je zebnju i neodlučnost. I pored toga, želeo je da se obrati prisutnim jaganjcima, koji su ga iznenadili svojim prisustvom i još više od toga, svojim brojem.

“Poštovani jaganjci, ovo je težak dan za našu zemlju. Jedino što mogu da kažem u ovom trenutku je da će nadležni ispitati ceo slučaj, kako bismo našli glavnog i odgovornog za ovu tragediju. Kada smo celu stanicu renovirali i ogroman novac uložili, jedino tu zgradu nismo renovirali. Ako me pitate zašto, ne znam ni sam! Ako ništa drugo, dobra je vest da spasilačke službe nisu imale mnogo posla. Svi jaganjci ispod ruševina su mrtvi. Ujedinjeno do pobede. Smrt jarićima! Živela Farma!”, završi Šakal, pokušavajući da zvuči ubedljivo, dok su njegovi ministri, tiše nego obično, pojali: “Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu! Šakale, jaganjcu!”.

Na njihovo ogromno iznenađenje, mantra je ostala da visi u vazduhu, usamljena poput svica u gluvoj noći. Nije bilo aplauza, ni pokliča od strane onih kojima su Šakalove reči bile upućene. Umesto toga, jaganjci su samo stajali u mestu, nemo posmatrajući ruševine i pokušavajući da ispravno razumeju ono što im Šakal beše kazivao. Tišina je bila gusta kao zimska magla u kotlini, a nagomilana tenzija među stotinama jaganjaca, beše varničila kao munja na julskom nebu.

Muk kao da je bio dug kao kambrijumsko doba Zemlje. Kao da je u tim trenucima sve bilo stalo: ptica let, planeta put, reka tok. Kao da su na svetu i u univerzumu postojali samo ti skamenjeni jaganjci, ta hrpa betona, te mrtve duše i te Šakalove reči nad njima. Ništa drugo. Kada se činilo da je to konstanta koju više nijedna sila ne može poremetiti ni promeniti, iz dubine varoši, začu se neobično snažan lavež uličnih pasa.

Kerovi se oko nečega behu otimali. Iznenađeni bukom, jaganjci kao da se probudiše iz hipnotišućeg stanja utrnulosti, te jedan po jedan, pogledaše u pravcu pasa. Tamo, na njihovo gađenje, vidoše da zveri čeljustima čereče neko, gotovo raspadnuto telo. Kako se psi behu približili masi u svom krvavom piru, istina se pred jaganjcima beše prikazala u svojoj strašnoj celovitosti: kerovi su rastrzali leš crnog Mačka sa hromom nogom! Stari bibliotekar je, dakle, ipak likvidiran onomad, a ne zatočen, kako im je rečeno!

Jaganjce u tom momentu zapljusnu novi talas osećanja: dotadašnju sveprožimajuću tugu i teskobu, zameni bes koji je kuljao poput magme u zabrađenim hodnicima sveta. Na tom mestu, kao da se razotkri sva istina, godinama zatrpavana pokvarenim naslagama političke propagande. Sve im je postalo jasno.

Svi oni, neplanirano i neogranizovano, stihijski i horski, počeše da deklamuju:

Ubijeni smo kad smo oprostili izdaju Tora!

Ubijeni smo kad nismo poslušali Konja!

Ubijeni smo kad je otvoren rudnik!

Ubijeni smo kad smo zaboravili Dabra!

Ubijeni smo kad smo se smejali Mačku!

Ubijeni smo kada smo izgubili slobodu!

Ubijeni smo kada smo prestali da mislimo!

Ubijeni smo kada smo postali kukavice!

Ubijeni smo kada smo izabrali Šakala!

Baš tada, u času kada im se sva osećanja i sve misli spojiše, sve spoznaje, slegoše, a sve sumnje i sve magle razbistriše, oni pogledaše u pravcu svog dotadašnjeg vođe, koji tamo, nepomično i nesigurno, beše stajao.

Znali su šta treba da učine sa Šakalom. I učinili su to.

Biografija autora

Aleksandar Stojanović Kan je srpski pisac, rođen u Leskovcu 14. maja 1994. godine. Osnivač je i predsednik Centra za istraživanje bezbednosti (CIB) i dugogodišnji saradnik Regionalne informativne agencije JUGpress i nedeljnika “Nova Naša reč”. Autor je knjiga “Male leskovačke priče” i “Pobuna u doba samoće” (čija štampana i PDF izdanja možete poručiti putem mejla porudzbineknjiga@gmail.com), i više desetina priča, eseja i pesama. Radovi koje je napisao objavljeni su u više od trideset književnih i naučnih zbornika u Srbiji i inostranstvu. Stojanović je dobitnik više nagrada za svoj književni rad u zemlji i regionu.

NAPOMENA: Preuzimanje priče u delu ili celosti je dozvoljeno samo i isključivo po dobijanju dozvole od strane redakcije “Nove Naše reči”, slanjem upita na mejl info.novanasarec1@gmail.com. Tekst je obeležen i zaštićen, tako da će svako njegovo neovlašćeno kopiranje ili korišćenje biti evidentirano i za posledicu će imati pokretanje odgovorajućih postupaka pred nadležnim organima, u cilju zaštite autorskih prava, što je predviđeno i predmetnim zakonima Republike Srbije.