Razgovarao: Ivan Spirić
Ženski košarkaški klub Student iz Niša u nedavno završenoj sezoni ostvario je jedan od najboljih rezultata u istoriji kluba. Na kraju regularnog dela klub je zauzeo četvrto mesto, a onda se, pobedom nad Partizanom, plasirao u finale plej ofa, gde su poražene od Crvene zvezde.
Tako je ŽKK Student došao do titule viceprvaka. Vredno pomena je i da se klub takmičio u Fiba kupu, evropskom takmičenju u kome su se Nišlijke poslednji put takmičile još početkom 80-ih godina prošlog veka, u okviru tadašnjeg Kupa Lilijane Ronketi. Doprinos ovom uspehu dale su i tri Leskovčanke koje su branile boje Studenta, Anastasija Milojević, Katarina Ilić i Emilija Veljović.
„Osmehnula nam se, da kažemo, sreća da se sa četvrtog mesta plasiramo u finale, za koje smo mislili da nećemo uspeti“ kaže Milojevićeva, koja je od ove tri igračice najduže u Nišu.
„Ovaj plasman jeste prijatno iznenađenje, s obzirom da je plan na početku sezone bio da budemo u prvih četiri… Mi bi smo imali i bolji plasman u kupu, ali smo dobili Crvenu zvezdu, ekipu koja je dominantna u ovom prvenstvu, koja je pravljena za neki bolji plasman u Evropi. Koliko su dominantne, govori i podatak da su dobile sve utakmice u prvenstvu, a pobeđivale su sa 40 i 50 poena razlike. Ali i ovako je Student, možda, i nadmašio očekivanja u odnosu na početak sezone. Pritom, mislim da je ove godine veća konkurencija u ligi, neke ekipe su se dodatno pojačale u odnosu na prošlu sezonu…“
Kako izgleda igrati evropske utakmice?
Milojević: Totalno drugačije. Igrali smo kvalifikacione utakmice sa rumunskim Klužom. Obe utakmice smo dobili, plasirali se u grupnu fazu, gde su nam protivnice bile ekipe iz Španije, Belgije i Poljske. Od toga smo imali dve pobede u Evrokupu, što je isto veliki uspeh, jer smo, možda, imali i jednu od jačih grupa u Evrokupu.
Kako se to održava na tvoju karijeru? Da li osećaš da si napredovala kao igračica?
Milojević: Prvo, jedno veliko iskustvo, drugačije je igrati, drugačije se bazira igra u Evrokupu, jače su ekipe, ne može se uporediti sa našom prvom ženskom ligom, ali je to jedno veliko iskustvo za mene kao mladu igračicu.
Sem košarke, čime se još baviš?
Milojević: Studiram strukovne studije na medicinskom fakultetu, to je opšti smer za medicinsku sestru, tri plus dve godine i sad sam na završenoj godini, ostalo mi još pet ispita… Daće Bog da to završim što pre, da diplomiram do oktobra najkasnije.
Koliko je teško istovremeno studirati i baviti se vrhunskim sportom? Da li košarka smeta studijama, a studije košarci? Kako uspevaš sve to uklopiti? Ipak je zahtevno i jedno i drugo?
Milojević: Pa iskreno… U početku čovek misli da ne može da se prilagodi obavezama, ide ujutru na jutarnji trening, posle imaš vežbu u kliničkom, popodne opet trening, pa teorija, ali sve se to nekako uklopi u jedan dan, mada jeste dosta naporno. U jednom trenutku desi se da trpi fakultet, malo zaostaješ sa nekim ispitima, za razliku od drugih kolega, koji su položili, a ti nisi, ali ja nekako uspevam da uskladim i jedno i drugo. I stižem, što je super.
Ide leto, idu ispiti, ide nove sezona… Kakvi su planovi za jesen?
Milojević: Još nisam ni razmišljala o tome. Danas se ugovori u klubovima potpisuju mahom na godinu dana, retko ko na dve godine. Meni je, kao što sam rekla, prioritet fakultet, da se to završi, a za košarku ćemo videti. Treba da obavim razgovor sa ljudima iz kluba, pa ćemo videti šta i kako dalje. Meni su protekle dve godine u Studentu zaista bile fenomenalne. Nižemo uspehe, a ove godine mi je i čast bila da igram sa ovim devojkama. Ekipa je napravljena fantastično, poklopile su nam se i energija, hemija, karakteri, igrački pogledi… Svi smo se uklopili i funkcionisali kao porodica, a ne kao individualci. Nije bilo sujete, egoizma, precenjenosti, ljubomore, bukvalno smo disale kao jedna i to je svakako doprinelo uspehu i ove, ali i prošle godine.
I gde se tu privatni život uklapa? Kako uklapaš prijatelje, izlaske, druženje… Ima li se vremena i za takve stvari?
Milojević: Jako je malo vremena i tu me prva moja mama kritikuje, kaže mi „Anastasija, dete, ti nemaš društveni život!“ Ipak, u svemu tome, uspe čovek da se uklopi, da popije kafu, da se vidi, ali neke druge varijante, izlasci, to je baš nemoguće. Svaki druge nedelje si u nekom drugom gradu, igraš, umoran si, pre ćeš da izdvojiš vremena da spavaš i da učiš to što nisi stigao, nego da ono, da izađeš, da blejiš što bi se reklo… S te neke strane, ’ajde, to trpi, ali nadoknadi se sve u toku leta, kad se završi sezona.
Koliko godina se baviš košarkom?
Milojević: Od svoje osme godine, tada sam krenula u školicu sporta, kod trenera Zorana Kostadinovića u Osnovnoj školi „Vasa Pelagić“. To je moj prvi trener, s kojim sam počela. Inače, iskreno i ne znam što sam se odlučila za košarku. Nikad se nisam pitala zašto. Tada su delili flajere po školi, baš trener Zoran delio flajere po školi, pa mi se učinilo zanimljivim i htela sam da probam… Moj stric se tada profesionalno bavio košarkom, igrao je u Megavizuri, ja sam gledala njega, tako da što ja to ne bih probala. Svidelo mi se, ali kad se setim prvog treninga… Ja nisam znala da šutnem na koš, niti bilo šta. Ali, sve moje tadašnje drugarice iz osnovne škole, s kojima sam trenirala, u međuvremenu su prestale da treniraju, ja sam jedina ostala!. Moji su mislili da je važno da se bavim sportom, kao što treba i svako dete da se bavi sportom, jer je to pre svega zdrav način života. Ali, ja sam bila i uporna, baš sam trenirala i volela sam da dolazim na treninge. I dan danas se sećam da sam jednom zaboravila da imam trening, mislila sam da je od osam, a ono bilo od sedam sati… Tata je trebao da me vodi na trening, koji se održavao na sajmištu, a kada sam videla da trening uveliko traje, ja sam počela da plačem ispred sajmišta, nisam ni htela da uđem. Tata je tada prvi put video da sam ja plakala i shvatio koliko ja u stvari volim ovaj sport, koliko mi je stalo do njega…
S obzirom da si već desetak godina u košarci, to je više nego dovoljno istustva da se preporuči nekom da se bavi košarkom?
Milojević: Ne generalno košarkom. Ja mislim da je bitno samo da se dete bavi sportom. Nije bitno da li to košarka, fudbal, samo da je dete u sportu, jer to stvarno utiče na razvoj deteta sutradan. I što se tiče druženja, ličnosti, što se tiče, ne znam, svega toga što treba detetu u tom razvojnom periodu, koje sam ja stekla od malena. I ja sam zahvalna mojim roditeljima na tome što su me upisali od malena. Neku decu taj sport odvoji od ulice, jer si zahvaljujući sportu, možda je prejak izraz, preopterećen, ali imaš neku dodatnu obavezu pored škole. Ipak, definitivno postaješ bolji čovek. I upoznaješ ljude s kojima si igrao, koji su ti tu za ceo život i s kojima nastavljaš da se družiš iako, vremenom, odete na neke druge strane. Ali, to da postaješ bolji čovek u mnogome zavisi i od trenera. Ja sam imala tu sreću da me trenira prvo dobar čovek, pa posle dobar trener. Ja stalno ponavljam rečenicu Duška Vujoševića, koji je rekao da nije bitno kakav je igrač igrač, nego kakav je igrač čovek. Pre svega, treba da budeš dobar čovek da bi sutradan mogao da budeš i dobar igrač, dobar roditelj, dobra majka i sve ostalo…
Prvi košarkaški koraci su napravljeni uz pomoć već pomenutog trenera Zorana Kostadinovića i kluba Aktavis akademija. Kako je izgledao prelazak u Niš?
Milojević: U jednom trenutku moj matični klub, u kome sam ponikla, se, recimo, razdvojio, moja selekcija se izgubila, nije više postojala i onda sam ja prešla u Student, na poziv tadašnjeg direktora kluba. Međutim, prve godine kada sam prešla tamo, nisam živela u Nišu, nego sam putovala na treninge i utakmice, a ovde sam išla u srednju Medicinsku školu. Jeste bilo naporno, pogotovu za mog oca koji me je vozio u Niš i nazad, ali smatram, a imala sam punu podršku roditelja u tome da treba da završim najpre školu u Leskovcu, pa da onda planiram šta dalje. Pritom, pored škole i treninga, nadovezala se i autoškola, pošto sam polagala i vožnju… Bilo je baš naporno, ali nije mi bilo teško… Ja ustanem, pa idem ujutru u Medicinsku da odradim vežbe, a popodne imam teoriju, pa me posle pokupe moji kolima, idem na trening… Imala sam ja snage da stignem sve to, nije mi bilo uopšte teško. Ali, roditelji su mi tu bili velika podrška, da nije bilo njih tada, ne bi se sve stiglo! U Niš sam potpuno prešla kad sam upisala fakultet. Mislim i da je jako bitno da čovek ima nešto završeno, kako bi sutradan, ako ne bude hteo ili mogao profesionalno da se bavi košarkom, da ima neku drugu soluciju u životu, da radi neki drugi posao.
Leave a Reply