Političare najviše nervira kad ih podsetite na obećanja koja nisu ispunili, kaže Vesna
Radojević, urednica portala Raskrinkavanje u razgovoru za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress.
Sve češće se govori o medijskoj pismenosti i njenom značaju u borbi
protiv lažnih vesti ali i manipulacija politićara. Ali, da li građani
znaju suštinu ovog termina i pravo značenje, pitali smo Vesnu
Radojević.
” Nažalost, mislim da smo u Srbiji, kao sa mnogim
stvarima, zakasnili sa tom pričom o medijskoj pismenosti. Inače, mislim da naše
obrazovanje jako kaska za tim u odnosu i na Evropu i na neke mnogo razvijenije zemlje.
Mi sad treba da pričamo i o digitalnoj pismenosti i o tome šta nam rade velike tehnološke
kompanije i kako nam algoritmi, zapravo, uređuju život, a ne znamo osnovne stvari o tome, da
prepoznamo u jednom tekstu šta fali, da li nas tu neko maže ili laže, ili kako da
čitamo između redova”, kaže Radojević.
Dodaje da “mi našu medijsku osnovu ne znamo, i iz našeg iskustva već 10-15 godina,
koliko radim u ovom delu fekt-čekinga, odnosno provere tvrdnji, slabo
znamo o tome na kakve sve problemi i na kakve sve zamke mogu ljudi da upadaju u tom
medijskom prostoru”.
Objašnjava da je situacija malo drugačija kako se smenjuju generacije.
Upozorava da su u najvećoj opasnosti da budu prevareni stariji ljudi.
“O mlađa generacija na mnogo veće rizike nailazi na društvenim mrežama, jer ove tradicionalne
medije skoro i da ne prate. Ali, poštuju ih i znaju koliko su važni, pa mi vidimo
studente koji idu ispred RTS-a i zahtevaju da javni servis radi posao kako treba, jer znaju koliko je
taj medij važan i za njihove starije članove domaćinstva. Ali znaju i da kažu “mi vas plaćamo, vi ste
odgovorni nama”. Dakle, razumeju te neke nijanse, ali mislim da smo
svarno na jako velikom, dugom, putu da prosto edukujemo građane o tome kakva sve prava
i obaveze imaju u tom medijskom svetu i da mogu da zahtevaju od svih novinara, kako
ovih komercijalnih, tako i nekomercijalnih, da rade svoj posao kako treba”, rekla je Vesna Radojević.
A šta radi država u tom procesu medijskog opismenjavanja građana?
“Ključ je u tome što to nije odluka države i medijska pismenost je tek malo, onako zvanično, zastupljena u obrazovanju, ali je zapravo nema. Vrlo često profesori, odnosno nastavnici, koji su zadržani za te predmete medijske pismenosti u gimnazijama, odnosno u srednjim školama generalno, su tu da bi samo popunili fond časova. Dakle, oni se zapravo ne bave medijima, kulturom i tako dalje, nego eto tu su da nešto pričaju o medijima, tako da te stvarne suštine nema”, objašnjava Radojević.
Sve je veći problem kako objasniti građanima šta je zapravo lažna vest u obilju
lažnih vesti koje se ponavljaju i, zapravo, mnogi pomisle, jer još uvek veruju u
to da , kad objave novine, televizija, da je to tako.
Kako objasniti na najjednostavniji način ljudima da moraju da proveravaju i
da budu oprezni?
“Organizacija poput moje, odnosno Krik i projekt Raskrinkavanje, imamo Istinomer, nekoliko fekt-čeking organizacija u Srbiji, oni su tu da iz ovog ugla nevladinog sektora pokušaju da urade što više da bi promovisali uopšte ideju proveravanja, tvrdnje i „e, to što pričaš nije istina“. Naravno, to je sad jako sporo, upravo zbog toga što građani nisu dovoljno edukovani”, kaže Radojević.
A kako objasniti građanima šta je lažna vest, pitamo Vesnu Radojević.
“I tu, opet, ima razlike između starijih
građana Srbiji i ove neke mlađe ekipe. Na primer, mi kada neki članak
objavimo, i kažemo “ovo sada nije istina što je neko rekao ili što je objavio”, na Fejsbuku su
potpuno drugačiji komentari u odnosu, na primer, na Instagram, gde je mlađa publika.
Onda oni kažu ” aha, nije”, pa onda još i dodaju nešto, pa još i nešto istraže dodatno. Dok
su na Fejsbuku komentari “ti ćeš da mi kažeš, ko tebe plaća” i tako dalje”, objašnjava Radojević.
Dodaje da su stariji građani “zapravo samo opijeni tom svojom političkom ideologijom.
” Ja verujem u ono što mi partija za koju glasam kaže i ne mogu
mimo toga”, to je, kaže Radojević, njihova poruka.
Smatra da je zato ključ u obrazovanju ” i da što ranije uđemo u škole i
da taj vokabular svima nama postane rutina i svakodnevnica, lažna vest, medijska
manipulacija, daj ovo proveri, je li ova slika proizvod veštačke inteligencije ili nije…”
“Primećujem da to ide na bolje, barem na ovim mrežama koji upotrebljavaju i na kojima su
više mlađi”, prenosi nam svoja iskustva.TELOOP 3
A koliko društvene mreže mogu pomoći u proveri informacija?
Radojević navodi primer koji je vrlo čest u poslednje vreme.
“Na primer, ja smatram za pozitivno kada mi po Tviteru vidimo neki
protest, recimo, u Čačku i sad ljudi su u fantomkama, napadaju studente. Vi
na društvenim mrežama za pola sata, 45 minuta, u vrh glave sat vremena, dobijete od
građana ko su ti ljudi”, navodi Radojević.
” Naravno, naš posao je da filtriramo, da proverimo da li je to
tako, pre nego što se objavi ili pre nego što uopšte to kao bude u nekoj formi članka.
Ali vi sada već imate spremne ljude koji znaju gde da traže, znaju koga da pitaju,
znaju kako da sačuvaju neki dokaz. Svi snimaju, jer sada svi imamo ove telefone, tako da, koliko god ta
tehnologija ide napred, moguće je da nas kao zavara na hiljadu”, upozorava ona. “Jako je teško, ali hladnim jezikom što više argumenata, što više dokaza na našoj strani dati u medijskom prilogu. Što
više linkova, objašnjenja, stručnjaka, izvora, to ste u većoj prilici da objasnite ljudima, da
nešto, zapravo, i nije ovako kako predstavljaju političari i mediji”.
DA LI JE BOIBA ZA MEDIJSKU PISMENOST BORBA SA VETRENJAČAMA?
“Vi se borite protiv nečega što je toliko banalno i lažno”, kaže Radojević.
“To što objavljuju Informer, Srpski telegraf, da ne nabrajam sve ove silne tabloide, obično
provladine, to su toliko banalne laži, da je vama nekad, ponekad, i
glupo da pišete članak. Ne znam kako se vi osećate nekad, ali kao, ovo ne može
ni da demantuje neko, zato što je potpuno besmisleno da se time bavim.. Mi moramo
da tražimo neke geolokacije i sad da vidimo da li ova slika montirana ili nije”, dodala je Radojević.
Konstatuje da je “na žalost, situacija takva da te najbanalnije stvari prolaze, da to država plaća, da mi svi poreski obveznici plaćamo proizvodnju lažnih vesti i da od toga, bukvalno, od neke male
redakcije, nekog dnevnog lista, neko postane ozbiljan medijski tajkun
sa televizijama, portalima, ne znam ti ni ja čime sve ne… Ali to je samo politika
koja to podržava, odnosno, vladajuća partija”.
—
Koliko su novinari svesni svih tih manipulacija, koliko su osnaženi,
a koliko i žele da pitaju političare “čekajte, čekajte, kako to
mislite vi plaćate, penzije, jeste li donosili novac od kuće, kako je
to vaš novac?
“Situacija je i tu takođe polarizovana. Vi imate
novinare koji rade u ovim profesionalnim, da kažem nezavisnim redakcijama, nezavisnim u
svari od države i od para iz budžeta, koji su spremni da na konferencijama postavljaju
pitanja. Ali, vi imate situaciju, evo ja sam nebrojeno puta u svojoj karijeri, odlazila
na konferencije ili Vučića ili njihovih ministara, i oni kažu nešto, vi uzmete mikrofon jednom i
kažete, aha, hajde da mi objasnite, nisam sigurna kako. . . I vi onda
budete optuženi da se svađate, da ne radite svoj posao kako treba, da ste politički radnik,
kako to možete vi da uzimate mikrofon i da ga zadržavate. Zbog toga što i naši
političari, i celokupna vladajuća partija, zapravo, beži od debata, njih ne možete da vidite
ni u razgovoru sa nekim novinarima koji mogu da pitaju, ne razgovaraju sa svojim
političkim oponentima…”, objašnjava situaciju u kojoj se nađu novinari koji pitaju Vesna Radojević.
Dodala je da “vi ne možete da vidite nigde tu debatu, a da se ona ne pretvori u
svađu”.
Kaže da je to još jedan od problema ” u koje su nas uvalile sadašnje vladajuće partije. Da vi
stalno imate osećaj da se vi svađate sa njima, a ne da tražite odgovore i da, pritom,
samo radite svoj posao”.
” Dakle, neki novinari koji su apsolutno spremni da proveravaju i tvrdnje i
činjenice i znaju kada ih neko laže i maže, zapravo, nemaju priliku da
sa tim ljudima razgovaraju. To je problem”, zaključila je Radojević.
A da se političari podsete na obećanja?
Pitamo da li bi možda pomoglo, ako već ne može da se razgovaraju sa
njima, da se prosto političari podsećaju na obećanja koja su davali?
“Naravno, kako da ne. To ih najviše i boli. Ne samo na
obećanja, nego na afere, korupcije, ovoga, onoga. S vi sami, bez te druge strane,
postavljate pitanja o nekim problemima koje muče naše društvo, kojih je bezbroj. Od stanja u
zdravstvu, u pravosuđu, u sudu, gde su onda mali ljudi, koji imaju svoje probleme,
koji su njima najveći na svetu, kojima su mediji nekada jedini spas, negde gde mogu
da se obrate, da neko obrati pažnju na njihov problem i da im reši problem. Gde su tu, od banalnih
stvari, u ovako malim gradovim, poput Leskovca, do nekih nacionalnih,
republičkih tema”, objašnjava Radojević.
Konstatuje i da “već deset godina samo određena šačica medija, i lokalnih i ovih medija u
Beogradu i nekoliko nevladinih organizacija,, radi posao i institucija.
I upravo je u tome problem, što mi ne želimo da zaćutimo, što tih nekoliko novinara
po Srbiji, u svojim malim redakcijama, i dalje ne želi da ućuti, bez obzira na sve
pritiske, bez obzira na najmanje moguće budžete. Onda oni kažu “šta više da vam
radimo, onda ćemo stvarno da vas pogasimo skroz na skroz2. Pa onda imate tužbe i tako
dalje, znamo šta se sve dešava. To je sad borba, šta treba još da ti uradim da prestaneš
da pišeš? Da radiš svoj posao i sad ću stvarno da te ugasim, sad ću stvarno da ti
se osvetim…”, objašnjava Radojević situaciju u Srsbijjii.
” Ja mislim da oni i dalje ne mogu da veruju da već 15 godina opstaju neke
redakcije i dalje, uprkos svim njihovim nastojanjima da te redakcije uguše”, zaključila je Vesna Radojević.
Leave a Reply