Kad je mirisao bagrem

Piše: Aleksandar Stojanović

Iznad klupica boje žada, blizu crkvenog plota, te nedovoljne barijere koju u cugu preskaču komšijska deca i pacovi sa repovima od zaraze, kraj česme koja olakšava život u danima pakla, zadnjih, ko zna koliko godina, sa postojanom rešenošću da istraje, diže se, nervozno i čvorovnato, bagremovo drvo.

Slučaj ili volja umnih ljudi, odluči da ono raste baš unutar onog hekstagona ispucalih dasaka, koje već dosta dugo služe za odmor u hladovini starog drveta.

Nedaleko odatle, kada se koracima meri svet prema istoku, stoji četrvrtasta, sedefna, kapija crkve. Kitnjastih uglova starih arhitekata, na kojima svoje lake kosti odmaraju golubovi boje stasalog grožđa, ona nadgleda popločani plato koji je razdvaja od bagrema, nepravilno, razbacano, ali postojano. Tu borave namerni šetači ili slučajni prolaznici, očajni vernici i pripiti popovi iz pravoslavnog hrama, sitni dileri, krupni luzeri, muzikanti i prosjaci, kao i mnogi drugi, znani i neznani ljudi ove velike varoši. Zimi, plato umrzne, klupice, koje  pravouganom linijom opkoljavaju bagrem, bivaju prekrivene rasutim snegom, te život na ovom mestu zamre u iščekivanju boljih dana. Oni, obično, stižu sa prvim prolećnim svitanjima, kada plato oživi pod teretom pobesnele dečurlije, crkvene zvonjave, i leta pataka koje se, iz pozicije visokog neba, oglašavaju da su stigle da ispune kob svoju u zaostalim barama na obodima ove neobične kasabe.

Tada, kao da oživi i ovaj bagrem, hranjen ne toliko snagom sunca, koje se ni ne vidi tokom većeg dela dana, što zbog crkvenog tornja, što zbog okolnih solitera, koliko dečijim osmehom, taze sklopljenim ringišpilom i Lazarevom subotom koja čak i u neverniku budi onaj tihi, neobjašnjivi osećaj spokoja.

Pod krošnjom ovog bagrema, koja se širi i razara, pre no što ide u visinu, sede razni.

Veterani ratova, da još jednom obrnu turu domaće mučenice i starih, preuveličanih priča o bitkama i pobedama koje svoj smisao ostvariše u odbrambenom ratu i nikad više nakon toga. Osedele strine, da se žale na sve i svakog, a naročito, na zdravlje koje se kruni poput vremena koje nam je dato. Lako i neprimetno, ali nepogrešivo. Sede tu i prodavci pečenog kestenja, našminkane gospodarice noći, svedoci iskrivljenog učenja biblijskog, južnjački dunđeri, ciganske gatare i mnogi drugi, shodno vremenu ili slučaju. 

Na onoj klupici, pak, koja najbliže leži česmi, a koja je, opet, najzaklonjenija od  oka prolaznika koji špartaju sokakom sa druge strane, sede, od kad je sveta i veka, zaljubljeni. Sama klupica se, od drugih sebi sličnih, razlikuje po brazgotinama načinjenim školskim šestarima, kojima se prva ljubav beleži ne samo u hodnicima mladog srca, već i na ovom ispucalom bukovom drvetu, od koga dosetljivi ljudi napraviše relikt odmora, razmišljanja, sreće, tuge ili čega već.

Tako i klupica postaje saučesnik u najlepšoj igranci mladunaca, polagano cementirajući svoje mesto u ljubavnoj nomenklaturi devojaka i momaka, sad, a naročito kad i ako, sva ta eurofija prođe. Ako je sudeći po agresivnom precrtavanju inicijala razdvojenih plusom, mnogima je teško pala prolaznost događaja i, pokazaće se, osećaja.

Na ovom platou, kao da svako zna svoje mesto. Najbliže zidinama crkve, sede uplašene strine. Najbliže groblju, čiji se stanovnici od mermera presijavaju na odblescima umirućeg sunca, sede ostareli vojnici. Najbliže česmi, tom izvoru života, sede mladići i devojke koji su na početku svog puta.

Jedino na onoj četvrtoj klupici, na ekserima sačinjenom hekstouglu dasaka, danas retko ko seda. Razloga je više. Najpre, tu je teskoba promaje koja razbija kičmu na toj vetrometini. Dalje, pravo iznad se diže krošnja ovog bagrema, čije namere nikad nisu do kraja otkrivene. Tu je, naravno, i ona sklonost naših ljudi koji više vole da im drugi budu u centru pažnje, nego da sami budu predmet rasprava i tumačenja.

Glavni razlog je, makar za one upućenije ili uplašenije, taj što se tu, pre desetak godina, beše obesio neki nesrećni zvonar Vlada, kome težina sudbine udovca, beše preveliki zulum za izdržati, te svoj put završi na tom mestu, obešen o granu starog bagrema, dok mu iz džepa kaputa beše virila slika preminule žene i zbog siromaštva, oduzete dece.

Nesreća je prelazna bolest, po poimanju ovih ljudi, kojima život služi kao usputna stanica.

Crkva zamaskirana nejednakim krošnjama borova i breza, obeležena, s jedne strane živom ogradom, a sa druge,  ne naročito markantnim plotom, svojom pojavom preti i opominje, ali istovremeno i ćuti u društvu ove mistične kapije, pločama prekrivenog platoa, mermerne česme i bagrema koji jedini zna istinu. Tako živi ovo mesto, na neki svoj način i po svom ćefu, neopterećeno vlastitom beznačajnošću, sigurno u smisao i trajanje.

Nevešti i ne preterano primetni svedok svih parastosa i svadbi, svih ljubavnih sastanaka i rođačkih rastanaka, svih prvih pogleda i poslednjih pozdrava, beše i ostade ovo staro drvo čiji koreni sežu duboko koliko i čovekova potreba da nađe nešto trajno i sigurno.

(izvor:pixabay.com)

Naravno, drevnost ovog bagrema se ni u čemu ne može porediti sa dobom nekih drugih golijata od starine, hrastova, platana ili sličnih relikvija, jer u porama ovog drveta, ne beše ispisana dugovečnost postojanog, komotnog propadanja, već žestina trenutka i kratkoća jednog sasvim određenog životnog fitilja.

Da je tako, uveravaju se brojni posetioci ovog skrajnutog i ne naročito bajkovitog mesta, kada ih zaborav nagoni da se oslone na deblo, na čijoj se kori, još uvek, tu i tamo, nalaze bodlje. Kako rastu i stasavaju, bagremovi imaju sve manje šiljaka koji ih brane od spoljnog sveta. Posle izvesnog vremena, kada dostignu određenu visinu ili određene godine, kao da više ne mare na zulume okruženja, već se polako, ali sigurno, prepuštaju ruini svoga unutrašnjeg bića.

U tome, ovo drvo, nalikuje nekim ljudima. Bogami, shodno periodu, i ono, poput nekih iz naše sopstvene vrste, menja raspoloženje i vrednosni pol kojem gravitira.

Zimi, kad suvomrazica lomi svaki inč života na vetrometini kratkog dana, bagrem ćuti u svojoj kori od prkosa, kraj usnulog lišća čije trulenje na nabijenoj zemlji beše zaustavljeno u vremenu dugih noći i još dužih slutnji. S proleća, debele, ponegde, ogolele grane, ožive pod nogama drskih detlića i satanskih, pritajenih zmija koje se kupaju u zlobi, čekajući trenutak da svojom pojavom preplaše posetioce obližnje crkve – ostarele gospođe debelih listova, prerano oćelavele momke, prekasno stasale devojke, uplakanu decu i pokvarene pse, kojima ni svi obziri ovog kerećeg sveta ne smetaju da iz bureta svog životinjskog bića istaču tečnost prljavštine, gde stignu i kako stignu.

Ovih letnjih noći, pak, kada sparnim, zagasitim stazama tumaraju još samo pustinjske lisice u udaljenim savanama Afrike, bagrem ispušta mirise iz pora svoje sudbine, rasplamćujući letnju noć do ludila, osvajajući svet ne toliko u širinu, prema obližnjim kućama i kafanama, kazandžijskim dućanima i krojačkim radnjama, već u visinu, ka svim beskrajima praznog neba, nedovoljno vidljivih zvezda i  zagubljenog meseca među njima. Tada se čoveku čini da ništa na ovom svetu više nije bitno, da ništa nema smisla sem mirisa ovog bagrema, i trenutka kada svi obziri gasnu pod teretom misli i uspomena koje se roje na svoj neobični način.

Sećanja na stare drugove, zaboravljene rođake, upečatljive prolaznike. Polomljenu burad u porodičnom podrumu. Na udar groma u stasalo žito. Na zaklanu prasad, u pretprazničnim danima. Na ratove koji prosipaše drob generacijama nesrećnika. Na ljubavi koje menjaše tok istorije. Na izdaju, i ćutnju i težinu poraza o kom se ne priča svakom. Kao na kaleidoskopu, nižu se bliži i dalji događaji bez smisla i cilja, zavisno od onoga što jednom beše bitno. Ili što umislismo da beše.

Ova noć, žeravice pustog neba, tišina jednog vremena, neuhranjeni mesec na kraju sveta, miris precvetalog bagrema i daleki bat zagubljenih koraka dole niz prazan sokak, sve to tišti i urla na najstrašniji način. Divlje i parajuće, u razbijajućim mislima koje stvoriše iluziju. O onome što jednom beše i što se više ne ponovi.

Bila si slična drugim devojčicama, u ono doba pobesnelih jaganjaca. Niti najlepša, ni najtanja, a bogme, ni najnačitanija. Da je život prava linija, pitanje je da li bi ikad zauzela mesto koje si imala, da matematički zakoni važe i u stvarima srca. Tu, jedan i jedan, nikad nisu, dva.

Nekada, potreban je slučaj da se energije poklope, na način ni naročito smislen, ni naročito predvidiv.

Kako su se naše poklopile, ni dan-danas, godinama kasnije, nisam sasvim siguran. Možda zbog toga što ta enigma čini sve moje intelektualne napore jalovom rabotom. Ili zbog toga, što sve što osta posle nas, beše jedna istinska golgota velike ljubavi i svega što ona, kada prođe, ostavlja za sobom.

Odgovor, možda, ležaše u nejasnoj, spontanoj posledici svih onih dugih razgovora, kada se činiše da sve istine prokletih mudraca od starine nemaju šta da traže u borbi sa imaginacijom dvoje mladih u proleću svojih dana, kada otkucaj drugog srca na grudima beše jedino što uistinu beše važno.

A možda je, pak, razlog u tome što dve osobene samoće, nađoše sigurno tle na kom više ne nicaše samo slutnja, već i ljubav.

Do toga, treba reći, ne dođe odjednom. Ni zbog prvog pogleda, ni zbog ushićenog gesta, ni zbog neke, sasvim određene, reči.

Pre će biti da je građena i stvarana na nesmotren, ali trajan način, u noćima usnulog meseca kada nad prazninom sveta zavijahu ne samo kurjaci u tajgama Sibira, već i ljubavni brodolomnici na stepenicama raja. A to smo bili mi. Dva duha koja se, za razliku od Hegelovih, ne ostvarivahu u svojoj samosvesti, već u svojoj izgubljenosti. Izgubljenost koja je odjednom postajala artikulisana i staložena, gažena svom silinom jedne ljubavi koja zaustavlja vreme.

U tome smo, reklo bi se, bili nenadmašni. Kao tokom onih zima, kada nam tela mrznuhu čak i pod šalovima od medveđeg krzna, ali kada nam umovi behu spokojni, jer se sve lakše podnosi udvoje. Ili tokom onih kiša, kad biblijski zulum pretiše svetu, ali i kada odustade od zaludnih napora, jer beše suzbijen nesalomivom voljom šetača na tvrđavi koja poznavaše i bolje dane. Ili, možda, onog ludog dana, kada me tvoja mati beše propitivala rezonom po zlu čuvenih inkvizitora, a otac, ćuteći, odmeravao, stilom krvožednih indijanskih poglavica.

A možda… možda je sve svoj neobični smisao, dobilo one još luđe noći, kada moje loše imitacije kubanskih udvarača behu osujećene pokvarenjaštvom tvog prokletog psa, čiji zubi probiše kožu noćnog pevača, u onome što trebaše izgledati kao serenada. Nikad nisam bio dobar u stvarima koje se drugima čine dopadljivim.

Tu crtu sam, uostalom, voleo i kod tebe, jer si, umesto da kao najobičnija guska iz plitkih ljubavnih romana, plačeš na balkonu od smaragda, svoje oduševljenje mojim performansom, izrazila si u beskrajnim dubinama sna, koji nije mogao biti prekinut ni nemačkom haubicom, a kamoli neprozirnim glasom netalentovanog romantika. Sve to je, u danima nakon toga, bilo beskrajno zanimljivo, naročito tvojoj sumnjičavoj materi, čiju grlatost si nasledila i u stvarima tuge, i u momentima radosti. A znala si, odistinski, da se raduješ.

Kao mala, poludela vidra u plićaku Amazonije, terala si svoj inat zlim dusima ovog dekadentnog sveta, na način gromoglasan koliko i simpatičan. Tako je to bilo, i onih tokom svih onih noći kada sve istine trajahu na nesigurnim nogama  neiskustva i mladosti, i kada jedini spokoj koji odzvanjaše svetom u časovima nespokoja, beše u tvojim očima.

Kada te, incidentno i nerado, spomenu i dan-danas, pričaju sve što može obuhvatiti prosti um malih ljudi. Ne znaju da tvoja osnovna, a možda i jedina snaga, beše tad, kao i sad, dubina odraza svih nesagledivih međa jedne devojačke mašte, koja svoju sudbinu dožive u tvom, kao andsko jezero, bistrom oku.

Na stepenicama boje smrti, na zemlji boje studi, pod nebom boje zločina, na mesečini čija aura osvetljavaše sve usnule kutke jedne magične noći. Jedne, kao što je ova sada, samo udaljene i zamagljene prolaznošću vremena i života koji nas nemilice gazi.

Jedne ovakve, dalje od svih beskraja, kad žito beše poleglo, kad gugutke ćutaše u gnezdima od vrba, kad potonu barka u dalekim morima Istoka, jedne ovakve, kad, kao noćas, mirisaše bagrem…

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*