Pukovniku nema ko suze da briše

Piše: Aleksandar Stojanović

Iz ispucalih zidova crkvene avlije, kao da zjape čeljusti samog Hada. Tama izvire na način mučan koliko i nestvaran, onde gde bi samo svetlost trebalo biti sudbina.

Tako izgleda, oku slučajnog posmatrača, kada od zvonjave Voždovačke crkve, drhte vampiri u udaljenim maglama Transilvanije. Neveliki hram, izgrađen u doba nekih drugih besmisla, danas postojano drži poziciju na mestu gde se ukršta niko i ništa. Debela, ispucala vrata kriju hrišćansku bogomolju u svom starom, prepoznatljivom ruhu. Ikone svetaca, tih staroslovenskih duša, kojima kob dodeli nova imena, ali iste sklonosti. Kob, ili Stefan Nemanja, reklo bi se. Unutar hladovitog prostora, podno freskama oslikane kupole, utehu, zaborav, nadu ili ništa od navedenog, traže razni.

Ponedeljkom, negde između četvrtog tramvaja i petog autobusa, kroz živom ogradom omeđenu ogradu crkve, ulazi neka starija gospođa. Baka, po standardima sveta, ali sam bog zna da u dubinama svog nepokolebljivog srca, ona ostade ista ona šiparica koja pre trideset i sedam godina, ludo zavole svog dragana; ista ona ludača koja rođenog oca otera u majčinu u ime ljubavi; ista ona guska, koja se sa stoletnim strahopoštovanjem, pokori volji muževljevoj, koji je izbaci na ulicu, sa dvema kćerima, koje ne behu njegove, i vučjakom, koji beše.

Utorkom, nakon što završi sa ručkom u obližnjem restoranu, u crkvu ulazi neki plavušasti momak. Visokog stasa i praznog pogleda, beše to iskonski prizor svih razvalina ljudske gluposti. On, pred ikonom svetog Đorđa, svakog utorka, sa poniznim gnevom, traži blagotvorno koplje, kako bi se jednog za svagda rešio svog konkurenta, one aždaje čija megalomanska aura beše dovoljan razlog da mu taze venčana supruga u snu gori, šapućući bezobrazne reči prošlosti i strasti.

Sredom, nakon popodnevne dremke u hladovini one birtije koja pamti mnogo zima, iz rasklimane korse, izlazi sredovečni par. On: proćelav, preznojen i debeo. Ovaj drugi: proćelav, preznojen i debeo. Lakim hodom jednog okorelog pokvarenjaštva, od koga pucaše principi u katakombama svetog Avgustina, ova deca Božija tražiše porod na koji imaše pravo, ne po zakonima prirodnim, već ljudskim. Tako, makar, kažu.

Četvrtkom, preko psećim izmetom izmazanog trotoara, jedre lakovane cipele jedne uistinu markantne gospođice. Bujnih oblina, naoružana osmehom koji stakloresce tera na promenu zanimanja, ovo žensko čeljade beše uistinu biće mašte. Čak i dok, nevešto, telefonom razgovara pred kandilom iz kog se vijori dim star kao i sam greh. Čak i dok, na osveštenoj klupici, namešta šminku iz doba faraona, majičicu iz doba bluda i suknjicu iz doba razvrata. Beše iskonsko biće mašte, čak i dok beše ulazila u zatamnjenim staklima sačuvanu mečku. Jer se račun zna. I u crkvi, i u kolima.

Petkom, ovom nesrećnom ulicom sa koje se sliva slina ljudi i bogova, prolazne lokalni momci. Njih trojica. Onaj prvi, oniži i buljav; onaj drugi, kosmat i neobrijan; onaj treći, pretovljen i smrdljiv. E, baš ta trojica heroja ulice, na bojište istorije idu naoružani prestoničkom arogancijom, luzerskom reputacijom, potpomognuti dečijom glupošću i iglama od kojih vene pucaju kao prestasala avgustovska breskva u milenijumskim voćnjacima na planinama Juga.

Subotom, pak, svi golubovi ovog, od isparenja, zamagljenog grada, ćute u svojim gnezdima od otpada. Ćute i posmatraju liturgiju i venčiće i zvončiće i vrbin list i šećerleme i ringišpil i decu i Lazarevu subotu u sjaju kakav može da zamisli samo Markes u varljivoj toploti kolumbijske džungle.

Subotom, stižu svi. I lujka i sirovina i kurva i pederi i dileri. Stiže i gomila drugih, utemeljenijih građana i smernijih vernika, od ovih marginalaca čija duša vonja kao kuvano srce satanino.

Ovog dana, pred kapiju koja kao da vodi u iskonsku opatiju užasa, zastane par nesigurnih nogu. Teško se oslanjajući na omašćen štap, u pantalonama boje mahovine, u bluzi boje krvi, u šajkači boje smrti, na meki travnjak Voždovačke crkve, međ’ decom i psima i zvončićima i vrbinim grančicama, stupa pukovnik Arsenije.

Ogoljenih čeljusti, nad čijom se prazninom nadvija oblak brade od tri dana, i zadah od hiljadugodišnjeg nepranja; iskrivljene kičme, preko koje deca preskaču kao preko kravlje balege; očiju, dubljih od svih srpskih razočarenja, ovaj čovek sa samopouzdanjem izdatog, sa rečitošću, nemog, sa silinom ubogog, ulazi u reku nepoznatih ljudi i dobro poznate nezainteresovanosti. Prolazi kraj lujke, mimo sirovine, blizu kurve, pored pedera, kroz dilere, sa rešenošću čoveka koji nema šta da izgubi.

Od crkvenjaka traži sveću, od popa, blagoslov, od boga, milost, a od ljudi…

Baš tu, kraj kandila, pod svećama i pogledima i osudom bludnih i svetih, na glatkoj površini bogomolje, niz hrapavo lice jednog zagubljenog čoveka, zasvetleše suze.

Drhtavo dišući, na kolenima koja poraz osetiše u miru, a ne u ratu, gonjen silinom jednog neuništivog gubitništva, ostareli pukovnik Arsenije isplaka ceo svoj život u cugu, neopterećen slavom unikatnog ratnog heroja, pogođen bedom i propadanjem života. I dostojanstva.

Čini to sada, sedamdeset i tri godine pošto je rođen u trošnoj čatmari, podno samog vrha Šar-planine. Šezdeset i dve godine, kako je saznao da nije sin svojih roditelja. Pedeset i sedam, nakon što je zubima zaklao kradljivca njegovih jagnjadi. Četrdeset i devet, od dana kada je proglašen najboljim pitomcem Vojne akademije. Četrdeset i četiri, kako ga optužiše za silovanje. Trideset i osam, od kada je preživeo potapanje podmornice u Beringovom moreuzu. Trideset i sedam, kako mu sifilis nije došao glave u džunglama Konga. Trideset i pet, otkad beše pogodio nadređenog u nogu, u lovu na ustaše u maglovitim predvečerjima Toronta. Trideset i tri, kako saznade da mu je oca ubio grom, a majku, laka sila zmijskog otrova. Dvadeset i devet, pošto vlastitom mokraćom beše prao rane na grudima, u onom bosanskom ludilu, kada bogovi padoše na teme. Dvadeset i osam, kako mu koža sa nogu beše otpala, jer iz požara beše spasio tri bebe. Dvadeset i šest, otkako je organizovao vojni puč. Dvadeset i četiri, kako mu rebra popucaše od tihog milovanja žandarskog pendreka.

Pukovnik Arsenije na ovom mestu, suzama mije dvadesetogodišnju uspomenu na ženu koja ga ostavi, i jedanaestogodišnju bol jer deca zaboraviše da postoji.

Baš na ovom mestu se čini, da ga je, prekasno, stigao usud.

Ovakav, nenadan i nepotreban, on u ovom dokonom, grešnom i manje grešnom svetu crkvenog jutra, izaziva osećaj da na ovim zemljama ima još čuda koja treba videti, kada i ovakvi okoreli luzeri pronalaze motiv da drže nogu pred nogom, umesto da se prepuste spokoju teranja boga u vražiju mater, kanapa i stolice koja samo na filmovima pada sa dramskom elegancijom jednog brzog samoubistva.

Pukovnik, nakon što uspravi otežalu kičmu, očima boje svih okeanskih dubina, dostojanstven u bolu, svoje slomljeno telo iznese ka vratima crkve, kroz vazduh kroz koji struji otužan miris propadanja: tamjana, voska i neiskrenog saosećanja.

Njime, kao da behu obavijena tela vernika, koji u rojevima pališe sveće, nošeni arijom Lazareve subote – dečijeg smeha, crkvenog spokoja, zvončića, vrbinih grančica i ringišpila koji pamti bolje generacije. Kraj žive ograde bogomolje, pukovnika Arsenija sa spontanim aktom razumevanja, pozdravi i neujednačena grupa već pomenutih fukara.

Kad odveć beše stupio na samu kapiju crkvene avlije, mahovinom obrasle čakšire ostarelog vojnika, osetiše sasvim određen dodir starih božanstava.

Pukovnikov hod beše zaustavljen snagom jedne dečije naivnosti i dobrote koja se s godinama, gasi kao optimizam u novembarsko jutro.

„Čiko, šta ti je?“, upita devojčica, u haljinici boje života, u cipelicama boje radosti, sa kosom na kojoj mogaše jahati svi pastuvi mongolske divljine. Sa očima iznad svakog zla.

Pukovnik, kao da u odgovoru odmeri svaku ranu koju nosiše sa sobom više od sedamdeset godina, i jednom jedinom rečju pruži odgovor.

„Život.“

Staračka samoća se spusti kao jato pustinjskih demona na kupolu Voždovačke crkve, dok se njen najtragičniji sin beše udaljavao u bespuća jednog zagubljenog grada i još zagubljenijeg vremena.

Za njim, ostade samo trag suza.

Suza koje nema ko da briše.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*