Dve vreće kostiju (1): Kako je počelo…

LESKOVAC

Blato se lepi za, dotad, uglačane cipele. Kiša sipi u laganom ritmu, dok se pogrbljena prilika mladića, neodređenih godina, penje ka mestu gde su svi jednaki. Ništa više na ovom svetu nije kao u vremenima kada sve beše mlado i neistraženo. Nisu to ni groblja. Umesto u dubinu, ona sve više idu u širinu, nalikujući na neki, grad božiji na zemlji. Tako se makar čine ove ploče od mermera, na kojima behu ispisane konačne reči života koji jednom postojaše. Stoje, kao kule od slonovače, u kojima, kao da borave drevni stražari, koji postojano bde nad svetom greha i zabluda. Ali, ima i drugih.

Postoje i humke koje nisu obeležene rukopisima žala. To je, ili zbog nedavne smrti pokojnika, ili zbog daleko tužnijeg razloga – počivši više nikog na svetu nije imao. Ili nikoga nije bilo briga. Tome nalikuju ova dve, taze zakopane rake, sa kojih se, u potocima, slivaju kaljavi potočići ove kasne kiše, koja preti da se smrzne i okove. Leže tako, jedan do drugog, na način poznat samo dugogodišnjim bračnim drugovima, čije je postojanje okončano neuništivim dokazom propadanja. Propadanje, koje svoj finalni čin, samim odsustvom spomenika, kao da ne dožive. Kao da bi čovek, mogao da dodirne ne sasvim raspadnuta tela muškarca i žene, ako bi samo na trenutak, istražio dublje od ovih brazdi koje pokrov humke glođu kao vukovi lešinu u planini.

Čini se, kao da iz ovih zemljanih rupa, još uvek kuja vrelina života koji do skora pulsiraše, hranjen inatom i vekovnom težnjom da se istraje. U inatu. U mržnji. Naravno, to neće nigde ostati zapisano. Ni u knjigama upokojenih, ni u evidencijama naslednika, ni u spisima svetog Petra, kad duše odu na konačno upokojenje i konačni zaborav. Neće stajati ni na nadgrobnoj ploči, koja će tu, nekad, biti postavljena. Neće, jer ljudi i bogovi, vole laž. A laž su živeli i ovi grobovi, čiji nesrećni sadržaj, do skora, beše zvan imenima Milunke i Borka, drevnog para supružnika, koji drumovima ovoga sveta, hodaše više od osam decenija. Sve do ovih vlažnih jesenjih dana jedne uistinu bolesne godine, kada im kosti istruliše pod težinom godina i nesreće kojoj se ne zna ime, ali se zna posledica. U nju gleda mladić, brišući drhtavu bradu bika u naponu snage, potresen prolaznošću vremena i epilogom ljudskog postojanja. Tuga. Čemer. Zaborav. Ali, nije uvek tako bilo.

Skoro devedeset godina ranije, u trošnom kućerku, iz trbuha mlađane žene, izađe devojčica. Beše to prvo od četvoro dece koliko će Mileva očuvati, zajedno sa svojim, godinu dana mlađim mužem, Tasom. Sva krvava od porođajnih borbi svoje matere, zagasiti duvar jednog skromnog seoskog doma, ugleda čedo, koje će za sva vremena, sebi i drugima, biti poznata kao Milunka. Slučaj ili volja viših sila, šta li, odluči da svako od četvoro braće i sestara, tokom rođenja, pogled prikove za jedan duvar i jednu stranu sveta. Tokom šest godina, Milunka, Arsen, Branko i Marijola, svako će se opredeliti sa matematičkom preciznošću, za jedan zid i jedan smisao. Marijolu sudba natera da zavoli zapadni duvar, onaj koji gledaše ka sporednom kapidžiku. Godinama kasnije, kad bude stasala za udaju, a da ni sama toga nije svesna, upravo će tim kapidžikom ući njen budući muž Žitomir, vodeći je u noć i svojoj kući, koja, opet, beše na zapadu, iza otužnih vrbaka Veternice. Branka privuče strana na kojoj behu vrata, koja gledahu put severa i dalekih drumova sveta. Taj će čova proputovati više i stići dalje od sve svoje braće, sve dok ga, godinama kasnije, ne budu streljali zbog veleizdaje. Arsen je, pak, voleo istok. S te strane je, kroz zamagljeni pendžer, još od prvog dana na ovome svetu, posmatrao impozantnu silinu bika Garonje, pod čijim papcima zemlja pucaše i od čije rike kurjaci drhtaše u svojim jazbinama. Krvave oči crnog bika, često će sanjati tokom mnogih noći koje će se spustiti na provalije ovog zaboravljenog vremena, sve do onog dana kada mu jedan drugi crni bik, ne okonča život na način žalostan koliko i besmislen.

Milunka, ona koja prva kroči na nabijenu zemlju leskovačkog zaseoka, tokom prvih, krvavih minuta svoga života, beše okupirana južnom stranom avlije. Taj joj je duvar donosio mirnoću i sigurnost, zbog saznanja da iza zida, leži slamarica oca i majke, a još dalje, štala i ambari i sva bogatstva koja njen priprosti um, mogaše shvatiti. S te strane, negde u daljini, beše i kuća u kojoj se, nekoliko godina docnije, začu plač jednog muškog čeljadeta. S te strane, još dalje u bespuća juga, skrovito i hladom zaklonjeno, ležaše i seosko groblje, koje u ono vreme, beše manje nego što će biti godinama kasnije. Nesreća, u svom punom obimu, još ne beše stigla na svet.

Kada je tačno to učinila, Milunka nikada u svom životu, neće sa sigurnošću znati. Čak ni onda, kada onemoćala i oćelavela, bude plakala u staračkoj usamljenosti i beznađu jednog promašenog života. No, ne beše na to slutilo u ono vreme kralje-ubica i razigranih jaganjaca. Odrastala je kao i sva deca jednog siromašnog, posleratnog vremena, kada odrasli behu lokomotive opstanka, a deca, nužno zlo ili radost o kojoj se sluti, ali koja se ne uzima zdravo za gotovo. Uostalom, groblja dečijih humki behu svedok dana u kojima pravo na smrt imaše mnogi, a na život, retki. Srećom nebesa i brigom neukih, ali stamenih ljudi, Tase i Mileve, stvoriše se uslovi da se jedno mučeno detinjstvo materijalizuje u punom kapacitetu i na pravi način. Od čuvanja jaganjaca u doba kada još uvek slamaricu beše bojila bojom ljudskom otpada, preko prasadi na blatnjištima bregova, do okopavanja kukuruza i nizanja duvana – svaki posao je osetio pečat jednog tvrdog osobenjaštva. Osobenjaštva, ne zbog slatkoće dečije, ni zbog suptilne magije jednog neobičnog intelekta, već zbog iskonske sklonosti ka opadanjem u doba kada cvetanje trebaše biti konstanta i sudba.

Još u najranijoj mladosti jednog baksuzastog stvora, ukazaše se konture budućih promašaja. Odgajana pod palicom autoritarnog oca i meke snishodljivosti majke, u vremenu gladi i krvi, Milunka vrlo brzo nauči svu surovost jednog teškog života. Istine koje joj se prikazaše, istine o životu i smrti, radu, trpljenju i pokoravanju volji starijih, naučiše je teskobi i pritajenoj, nikad iščezloj, frustraciji.

Tinjajuće nezadovoljstvo, navika i trajni strah od očeve surovosti, izazva temeljne promene u zagasitom umu jedne patrijarhalne devojke. U tom umu, čvrsto mesto zauzimaše Tasa, otac i stvaralac čitave dinastije, koja će, decenijama kasnije, osvajati svet, neko knjigom, a neko, kriminalom.

Rođen u jedanaestočlanoj porodici, on beše svedok gladnih godina Carinskog rata, ubijanja u Velikom ratu, te grozote pegavog tifusa i sličnih zuluma. Oca nije upamtio, jer ovaj, kosti ostavi na jednom od bojišta. Težak život, svakodnevni rad na gruboj zemlji ravnice i neprekidna borba za očuvanje imanja od gramzivih komšija i pohlepnih rođaka, utiče na stvaranje autentične surovosti koja se u ovom čoveku rodi još u mladoj dobi. Čeličnog duha i tvrdih shvatanja, sklon sili i zastrašivanju, beše to uistinu čovek kome retko ko smeše da protivreči.

Na nesreću njegove dece, oni ne behu među odabranima, te tokom čitavog veka, osetiše težinu jedne istinske svireposti. Sve im je to, kako je i razumljivo, teško padalo. Marijola je satima plakala uvijena u oštru ovčiju čergu. Branko po čitave dane nije dolazio kući, a Arsen je zlokobnom tišinom i dubokim pogledom ispod garavih brkova (koje je tokom života, negovao), čak i Tasu kolebao u svom srcu.

Jedina koja se sviče na očevu nepopustljivost i majčinu uzdržanost, beše Milunka. Beše joj nepojmljivo da na bilo koji način pokaže revolt zbog nepravdi i robovanja volji starijih. Kako da nešto kaže Tasi? Kako da prikuka majci Milevi, toj ženi čije kosti istrunuše na polju duvana i čija životna načela bešu jasna kao mesečina nad Veternicom? U Milunkinom umu, prostora za sukob, ne beše.

Kako to biva, okolnosti uticaše na karakter, a karakter povratno, davaše okolnostima auru smisla ili besmisla. Vođeni čvrstom Tasinom rukom, deca odrastaše kraj nekog čija se reč bespogovorno slušala. To je svakom bratu i svakoj sestri, davao karakterističnu crtu popustljivosti, crtu koju nikad neće moći da se reše, zbog čega nikad u svojim životima, ključne stvari neće uzimati u svoje ruke na odlučan i nepokolebljiv način. Sindrom jakog roditelja, stvoriće sindrom kolebljive dece. Marijola utonu u varljivu moć knjiga i zaborav koji one nosiše sa sobom. Branko formira lutalačke navike i brigu jedino i isključivo, za sebe. Arsen postade ćutljiv čovek prekog pogleda, povučen i trpeljiv, koga samo dve stvari behu kadre da ga izbace iz takta. Galama. I nered. Milunka, pak, postade opsednuta poretkom koji postojaše i koji joj nametnuše patrijarhalna sredina i svet ograničenih umova. Takva, vremenom, i sama postade.

Tako su prolazili dani na leskovačkom polju. Rastrzani između teškog seljačkog rada, trpljenja i tihe, sasvim pritajene, nade u bolje sutra. Dođoše i vremena škole, te retke i za žensku čeljad, često zabranjene privilegije.

No, sreća se ne materijalizova u punom obimu u raspoloženju Milunkinom. Ne behu dovoljne ni reči stimulacije njene majke Mileve, koja, iako nepismena i večitim seljačkim radom, zatucana, prepoznade u knjigama bolju budućnost za svoju decu.  Ali, to ne beše dovoljno kući i okućnici nastrojenoj Milunki, da se bukvarom zanima, umesto čerupanjem kokošaka i kuvanjem pšenice za zadušnice. To je bio njen svet, u kome se osećala sigurno i spokojno. Crte jednog retrogradnog karaktera behu formirane, reklo bi se, vrlo rano.

Tako je i sama mislila, godinama kasnije, kada je u staračkoj samoći, plakala. Sećala se jasno svoga uma, čak i onog martovskog dana, trideset i osme, kada se po komšiluku prolomi glas o rođenju jednog dečaka. On na svet dođe u jednom krvavom piru, ubijajući, nesvesno, vlastitu mater.

Zbog toga, i ni zbog čega drugog, Tasa i Mileva govoriše o ovom događaju, neobičnom ne toliko po rođenju, koliko po smrti. No, Milunka će zaboraviti i taj dan i taj događaj u nehajnom umu sedmogodišnjakinje, sve do onih strašnih dana, godinama kasnije, kada će u vlastiti izmet umazana, čekati blagotvornu smrt, proklinjajući taj martovski dan trideset osme, kada je, po njenom shvatanju, počelo njeno propadanje.

Dok se stvarnost ovog devojčeta svodila na ispunjenje volje odraslih, volje, koja ona na kraju preuzede kao da je njena, konstruišući uobičajene navike jedne konzervativne cure, svet se spremao da padne na kolena.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*