Dr Žak Konfino i Leskovac

LESKOVAC

(Prof. dr Tihomir Petrović: Dr Žak Konfino i Leskovac – jedno viđenje savremenika, publicista i kritičara, Leskovac 2020)

U službi nacionalnog i kulturnog programa, Danilo Kocić je primio na sebe zadatak da prvi put predstavi portret dr Žaka Konfina, pisca koji se celinom svoga dela nameće književnokritičkoj pažnji. Književnik, po obrazovanju lekar, poliglota i prevodilac, jevrejskog porekla, svetski čovek, Konfino se, ističe autor Kocić, uprkos svom „stranstvovanju“, nije kidao od Leskovca, mesta svoga rođenja. Srazmerno širokog dijapazona i integralne vizije sveta i života, koji je svoje prve radove publikovao u Politici i Srpskom književnom glasniku, on zauzima stabilno mesto u srpskoj književnosti i, svakako, jedne pokrajinske književnosti. Reč je o autoru prostranog duha i pesničke zrelosti.
Iza reči Danila Kocića, posve mišljenja i opservacija kritičara koje on u celosti navodi, saznajemo da je opus ovog stvaraoca baziran na stvarnosti koja se zbiva pred očima, svetu za koji se ne može reći da je izmišljen. Uzev najšire, delo je slikovit dokument, bačena živa svetlost na jedno vreme i prilika naše relativno skorašnje prošlosti. Desetak knjiga priča, romana i dramskih komada opipljive kakvoće, što čini sveukupan Konfinov učinak, ulazi u riznicu naše literature, zacelo, zauzima važnu i izdaleka vidljivu tačku na mapi leskovačke literature.
Umetnička vrednost Konfinovog dela, indirektno podseća Kocić, pokazuje se u stvaralačkom postupku i tački gledišta. Oneobičavanje, dekonstrukcija, tvoračka imaginacija i lirizacija, originalna sadržina, jezik i stil, privid završene i zaokrugljene radnje, u najkraćem, svojstva su Konfinovog opusa – tvorevine koja donosi razonodu, dobro i lepotu koja ulepšava svet.
Oslanjajući se na ocenu kritike Dragoljuba Trajkovića, Brane Mitrovića, Jovana Jovanovića, Svetlane Velmar Janković, Dušana Janjića, autor Kocić obaveštava čitaoca da pesništvo Žaka Konfina nije imuno shematizma, površnih poređenja, presublimacija i sterilizacije takoreći u hemijskom vidu; sklon diskretnoj intenciji i moralizmu, pisac podređuje tekst vanumetničkim ciljevima, da govorimo drugačije, žrtvuje svetost kreativnog čina i čar forme; postavljena tendencija, najposle, otkriva oskudicu umetnikovog nadahnuća. Tek, ostaje Kocićev estetički sud da je reč o piscu koji daje predmet na pregledan, nenametljiv i zanimljiv način.
Sledeći konstataciju Nikolaja Timčenka o Konfinu kao slikaru ljudskih fizionomija i naravi, piscu „malo iskošenog pogleda“, Kocić apostrofira vedrinu i humor. I navodi reči Branka Ćopića: „Moja posebna slabost je savremeni pisac Žak Konfino, koji mi je isto tako drag kao i Babelj ili Šalom Alejhom, jer njegov humor me podseća na humor ovih velikih pisaca.“ Izgleda, za tvorca priča pod naslovom Humoreske, Rotarijanci, 100 godina – do groša i Nove humoreske nema ništa ljudskije od smeha; zlatno zrno žita, eliksir života – humor je autorovo oruđe u svakodnevnim iskušenjima i u potkusurivanju sa životom, nadasve oruđe razonode i relaksacije. Leskovački književnik, dolazimo do saznanja, nije vehementni satiričar, već kreator koji „slabe“ strane i sitne obzire svojih junaka, svakako „dobre“ postupke i radnje, izlaže nezlobivom smehu.
Konfino je, sugeriše autor Kocić, eminentno dramski stvaralac. Sceničnost, ekspresivnost i igra, naročito su ispoljeni u tekstovima za izvođenje. Radnja, spoljašnji i unutrašnji događaji, iznenadni preokreti, ritam, gestovi i dijalog, usmerenje ka krajnjem ishodu, afektivna energija – pokazatelji su spisateljske vičnosti.
Jezik je najličnija, najkreativnija autorova crta. Kao svaki pravi stvaralac, Žak Konfino je vodio borbu rečima i s neizrecivim, zacelo, pokazao slobodu rukovanja jezikom. Prilozi o Konfinovom radu, integralno priloženi u knjizi, otkrivaju leksiku neprožetu poezijom i mesta koja traže naknadno sređivanje i popravak, što je sve – razume se – imalo za posledicu nepesničko predstavljanje misli i slika. U samoj materiji, u viđenju savremenika, publicista i kritičara, ukupna ocena o našem piscu ne izgleda prevelika; kao što su, valja primetiti, sama njihova kritička viđenja skromnog formata i ambicija.
Koristeći svoju vagu i svoje tasove na njoj, Kocić je, rekosmo li, prvi u našoj nauci ponudio obuhvatniju sliku o piscu i delu koje, u nekom smislu, egzistira kao zatrpano okno našeg književnog nasleđa. Nesumnjivo, autorski pothvat iz čisto naučne uviđavnosti, čisto iz moralnog zadovoljstva – a ne iz autorskog samoljublja i posebnih namisli, zavređuje svaki respekt.
Delo o zaostavštini vrednoj istraživačkog pera, knjizi čije listove vetar vremena nije razneo – samo zaveštajnog karaktera – pisano je referencijalnim jezikom, bez neke aparuture i sitnih napomena koji ometaju tekst u hodu. To je, ujedno, sve što možemo kazati.

O autoru knjige

Danilo Kocić (selo Dadince, Vlasotince, 1949) – Danilo Kocić je profesor književnosti i diplomirani pravnik. Kao stipendista Kosova i Metihije, (1972/73) bio je profesor Srpskog jezika i književnosti i Ustavnog uređenja u Gimnaziji „Braća Ribar“ (Istok). Radio je i kao profesor književnosti u Gimnaziji „Stevan Jakovljević“ (Vlasotince). Kocić je bio novinar i urednik u prištinskom dnevnom listu Jedinstvo 1977/1978. godine, a zatim je tri decenije radio kao novinar – dopisnik Politike iz Leskovca i juga Srbije. Jedan je od osnivača (bio je i predsednik) Udruženja pisaca Leskovca i stalni saradnik glasila Pomak. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika u domovini rasejanju. KNjIŽEVNI RAD: ROMANI: Izabrani život (Leskovac 1997), Izabrana tišina (Leskovac 2000), Izabrani dani (Leskovac 2012), Izmaglice – trilogija (Leskovac 2016); ZBIRKE PESAMA, PRIČA I AFORIZAMA: Čudna lađa, pesme (Leskovac 1987), Dnevnik na raspustu, pesme (Leskovac 2002), Govor kamena, pesme (Leskovac 2004), Pesma ženi, pesme (Vlasotince 2007), Nevreme – priče iz zavičaja (Leskovac 2016), Autobiografija – vreme senki, I deo (Leskovac 2016), Izabrani spisi – slikanje memorije (romani, priče, pesme, Leskovac 2016), Afo(k)rizmi i druge (ne)zgode, (Leskovac 2017), Aforizmi sa tužne pruge, I (Leskovac 2018); Aforizmi sa tužne pruge, II (Leskovac 2018); Slikanje memorije – izabrana dela (Leskovac 2020); STUDIJE I PUBLIKACIJE: Leskovački pisci – tragovi i traganja, I-II (Leskovac 2015, 2016), Leskovački pesnici – panorama leskovačkog pesništva 1944 – 2014 (Leskovac 2015), Humor u delima pisaca leskovačkog kraja (Leskovac 2016), Govor Leskovca i juga Srbije (Leskovac 2016), Prof. dr Dušan Janjić: život i misao – hrestomatija i komentari (Leskovac 2017), Dr prof. dr Tihomir Petrović, život i misao – hrestomatija i komentari (Leskovac 2017), Prof. dr Dragomir Radovanović: život i misao – hrestomatija i komentari (Leskovac 2017), Dobrivoje Bošković: život i misao – hrestomatija i komentari (Leskovac 2017), Leskovački pisci – bibliografije i komentari 1988-2018 (Leskovac 2019), Dr Žak Konfino i Leskovac – jedno viđenje savremenika, publicista i kritičara, (Leskovac 2020),

O prof. dr Tihomiru Petroviću

Prošle godine pojavila se knjiga prof. dr Tihomira Petrovića, izuzetnog pedagoga i naučnika, „Siroit Srbi – Sirotinja u srpskoj književnosti“ (Banatski kulturni centar). U najnovijojem delu zapisano je: Tihomir Borivoja i Radoslave Petrović rođen je u Bošnjacu 1949. godine. Profesor je univerziteta. Objavio je knjige: Istorija srpske književnosti za decu (2008), Tamno ogledalo – ogledi o čitulji (2008), Uvod u književnost (2009), Uvod u književnost za decu (2010), Rad, iznad svega (2013), Umeće govorenja (2016), Ogledi i kritike (2018).

Prof. dr Tihomir Petrović