Već više od pet godina, Udruženje „Tim 42“ predstavlja jednu od ključnih tačaka civilnog sektora na jugu Srbije, koje fokusira svoj rad na dve izuzetno osetljive i važne oblasti: zaštitu životne sredine i omladinske politike.
Udruženje je osnovano od strane iskusnih aktivista koji su godinama unazad delovali u nevladinom sektoru.
Ovaj tim je ime dobio po svojevrsnoj „crvenoj liniji“, zajedničkoj potrebi da se od institucija traže odgovori na ključna društvena pitanja. Vođeni idejom da Leskovac mora da napreduje, ali uz uvažavanje glasa onih koji u njemu žive, članovi „Tima 42“ istražuju javne politike, mapiraju probleme koji tište građane i nastoje da kreiraju mehanizme za njihovo smisleno uključivanje u procese donošenja odluka.
Istraživanja na terenu kao jedini osnov za dobre javne politike
Rad udruženja „Tim 42“ se zasniva na egzaktnim podacima do kojih dolaze kroz različite vrste terenskih i ekspertskih istraživanja.
„Istraživanja koje sprovodimo su različite vrste. Nekada su to istraživanja potreba mladih, građana, ili specifičnih društvenih grupa, gde na terenu ispitujemo šta je ono što je ljudima stvarno potrebno, šta ih muči i šta im nedostaje. Te dobijene rezultate potom ukrštamo sa zvaničnim podacima: za šta se tačno izdvajaju budžetska sredstva i koji servisi uopšte postoje. Na osnovu tog upoređivanja kreiramo preporuke i ukazujemo na ‘rupe’ , mesta gde lokalne vlasti ne odgovaraju na potrebe na terenu, iako su građani jasno stavili do znanja da im je nešto neophodno“, objašnjava Ana Pecarski.
Pored ispitivanja javnog mnjenja i potreba zajednice, udruženje je usko specijalizovano za kompleksna ekspertska istraživanja u oblasti ekologije. Prateći kreiranje javnih politika na lokalnom nivou, fokusiraju se na sistemsko unapređenje kvaliteta vazduha, ali i na upravljanje otpadom, vodama i zemljištem. Ključ je, kako navode, u sistematizaciji podataka. Dobri planovi lokalne samouprave ne mogu se donositi „iz fotelje“; oni moraju biti oslonjeni na realno stanje i adekvatne parametre kako bi se, nakon njihovog sprovođenja, desila suštinska i vidljiva promena.
Zid ćutanja i otpor lokalnih vlasti prema postavljanju pitanja
Jedan od najvećih izazova sa kojima se udruženje suočava jeste pribavljanje informacija od javnog značaja, koje bi po zakonu morale biti potpuno transparentne i dostupne svakom pojedincu. Delujući i na nacionalnom nivou kroz uticaj na zakone, podzakonske akte i pravilnike, „Tim 42“ redovno testira otvorenost institucija. Trenutno istraživanje o radu inspekcija za životnu sredinu na nivou cele Srbije pokazalo je da transparentnost u našoj zemlji zavisi od slučaja do slučaja.
„Svakoj lokalnoj samoupravi i svakoj inspekciji u Srbiji poslali smo zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Iskustva su šarolika. Na nekim mestima te informacije dobijemo vrlo lako i brzo. Sa druge strane, neretko nailazimo na otpor, pa čak budemo i napadnuti pitanjima: zašto mi to tražimo i šta će nama uopšte ti podaci? Nažalost, na nivou lokalnih samouprava i dalje ne postoji bazična svest o tome da građani imaju apsolutno pravo da znaju kako se troše njihova sredstva i kako izgledaju zvanični dokumenti. Te informacije, kako im i samo ime kaže, jesu javno dobro i informacije od javnog značaja“, upozorava Pecarski.
Zakonska kazna kao jedini pokretač transparentnosti
Kada svest o odgovornosti zakaže, jedino efikasno sredstvo ostaje rigidna kaznena politika. Praksa pokazuje da službenici i donosioci odluka češće reaguju iz straha od sankcije nego iz osećaja dužnosti prema javnosti.
„Nažalost, odnos prema transparentnosti se menja tek kada onaj ko je dužan da dostavi informacije plati novčanu kaznu jer ih nije obezbedio u zakonskom roku. Kaznene mere su i dalje glavni faktor koji doprinosi tome da informacije postanu dostupne građanima. To funkcioniše mnogo pre nego bilo kakvo podizanje svesti onih koji te informacije poseduju“, objašnjava Pecarski.
Ona povlači jasnu paralelu sa opštom kulturom u društvu, navodeći da niko nije vezivao pojas u automobilu dok država nije uvela oštre novčane kazne, nakon čega je to postala opšteprihvaćena praksa. Ipak, napominje da transparentnost često zavisi i od ljudskog faktora. Dodaje da u pojedinim institucijama sede stručni pojedinci sa visokom svesti o odgovornosti, dok drugi svesno sabotiraju procese.
Selektivna saradnja i problem skupih ekoloških rešenja
Govoreći o pozitivnim primerima, Pecarski naglašava da saradnja sa ustanovama postoji, ali da je ona često uslovljena kadrovskim rešenjima i političkom voljom unutar same institucije. Gde ima stručnosti, ima i napretka, ali problemi nastaju kada predložena rešenja zahtevaju dublji budžetski rez.
„Reakcija vlasti na naša predložena rešenja direktno zavisi od teme i od toga koliko to rešenje košta. Kada lokalnoj samoupravi predložite mere koje su jeftine i lako izvodljive, one su uglavnom dobrodošle i brzo se usvoje. Međutim, kada se dotaknemo kapitalnih i gorućih problema, kao što je zagađenje vazduha, gde su potrebna ozbiljna, smislena i dugoročna finansijska ulaganja da bi se situacija promenila, strategija se menja. Tada se vlasti radije okreću polovičnim rešenjima, merama koje kozmetički izgledaju kao da donose nešto pozitivno, a u praksi nemaju nikakav suštinski benefit za kvalitet života građana.“
Kako institucije sistemski demotivišu građane da se pitaju: Primer javnih rasprava o budžetu?
Jedna od najčešćih teza lokalnih funkcionera jeste da su građani pasivni, da ne žele da dolaze na javne rasprave i da su nezainteresovani za učešće u donošenju odluka. Ana Pecarski demantuje ovakav stav o kaže da je odgovornost na samim institucijama koje su godinama ignorisale glas naroda i tako ubile svako poverenje u sistem.
„Čim se građanima da i najmanja prilika da smisleno učestvuju, sve teze o njihovoj pasivnosti padaju u vodu. Ljudi su jednostavno izgubili poverenje u procese. Niko ne želi da troši svoje vreme i učestvuje u nečemu ako unapred zna da se njegov glas neće čuti i da se ništa neće promeniti. Imamo apsurdnu situaciju sa javnom raspravom o budžetu, koja je najvažnija javna rasprava na lokalnom nivou tokom godine. Vi podnesete predlog, a institucije vam nikada ne dostave odgovor da li je on usvojen ili odbijen. Mi kao udruženje moramo naknadno da šaljemo zvanične zahteve za pristup informacijama od javnog značaja samo da bismo saznali sudbinu našeg predloga! Običan građanin to neće raditi. Ako prijavi problem u svojoj ulici ili komšiluku, preda predlog i naiđe na zid ćutanja, da li će se pojaviti sledeće godine? Sigurno neće. Same ustanove i institucije aktivno demotivišu ljude,“podvlaći ona.
Međutim, kada građani vide opipljiv rezultat zajedničke borbe, situacija se drastično menja.
„Naše iskustvo pokazuje sledeće: kada uputimo suvoparan poziv građanima da nam prijave lokalne zagađivače, odziv bude minimalan. Ali, onog trenutka kada javno iskomuniciramo uspeh, kada objavimo da je nakon naše zajedničke inicijative neki zagađivač bio primoran da postavi filtere i da je pritisak urodio plodomm, tada dobijamo ogroman broj prijava. Ljudi se ohrabruju pozitivnim pričama. Kada vide da proces ima smisla i da realno mogu da menjaju stvari u svom okruženju, građani postaju izuzetno zainteresovani da doprinesu zajednici,“ objašnjava Ana Pecarski.
Strategija za aktivaciju građana: Govoriti razumljivim jezikom i biti tamo gde su ljudi
Ključni korak ka većem učešću javnosti jeste demistifikacija komplikovanog birokratskog jezika. Da bi građani branili svoja prava i budžet, oni prvenstveno moraju da razumeju šta piše u dokumentima koje lokalna samouprava usvaja.
„Moramo prići građanima na način koji je njima jasan. Ne možemo im mahati ‘strateškim planovima’ i komplikovanim terminima, već te dokumente moramo da prevedemo na jezik svakodnevnog života, šta tačno ta odluka donosi njihovom kraju, njihovoj ulici i njihovoj deci. Tek tada će dobiti osećaj da imaju konkretan uticaj. Kada grad na sajt postavi ogroman, nepregledan dokument budžeta, on je za većinu ljudi neupotrebljiv. Svaka stavka u tom budžetu mora imati jednostavno, plastično objašnjenje,“ suferiše Pecarski.
Pored pojednostavljenja jezika, institucije i civilni sektor moraju promeniti i način komunikacije, smatra ona. Umesto pasivnog čekanja da građani posete zvanične sajtove, neophodno je ići direktno među ljude.
„Učešće u procesima ne sme da podrazumeva komplikovane procedure i da građanin mora da skida dokument sa sajta, štampa ga, ručno potpisuje i šalje poštom. Moramo biti tamo gde građani već provode vreme. Ako radimo sa mladima, naša lokacija moraju biti Instagram i TikTok, škole i mesta njihovog okupljanja. Ako radimo sa starijima, to su mesne zajednice i direktan razgovor na terenu. Moramo im biti fizički i digitalno dostupni, sa jasnom porukom: u čemu tačno učestvuju i kakve benefite njihov predlog donosi celoj zajednici“, zaključuje Ana Pecarski u razgovoru za Regionalnu informativnu agenciju JUGpress.
Leave a Reply