Piše: Aleksandar Stojanović
Život nije u knjigama i mapama. On je tamo napolju, kroz okno pendžera, među ljudima, pod nebom, na vetru i mesečini. Ponekad, ume da bude komičan, pa se onom tihom i nenametljivom posmatraču čini da juri i pupi, da mostove, koji vežu ljudsku potrebu i sumnju, prelazi razdragani devojčurak i kakav groteskni spektakl mladih osećaja i pijanih noći. Dani znaju da pokažu i onu drugu stranu, pa je dah težak, misao i slutnja još teži, a sve ono što treba da dođe crno i obavijeno oporom maglom neizvesnosti. Tada čovek ne zna kuda da beži. U juče, fiktivno i prazno. U sutra, blisko i žalno.
Takva dilema svakog dana muči neku strina Lulu, onižu, punokrvnu ženu, bolnog tela, kratkog vrata i glave sa grubom, svetlom kosom. Često je viđaju kako sedi na terasi svog sirotinjskog doma: čađave kuće, ispucalih cigala i zapušenog dimnjaka. Blizu nekog potoka, plitkog i mutnog. Preko betonskog mosta. Pokraj tankih vrba. Ima već šest godina kako živi tu, teško i neizdrživo, sa bednom, invalidskom penzijom, bez struje i vode. Samo sa sećanjem na svoju kćer, udatu i daleku. Prolaznike, makar one koji još uvek osećaju svet i patnje drugih u njemu, obuzima čudno osećanje žalosti i nemoći kada vide ovu bolećivu, zaboravljenu ženu kako sedi povrh mahovinastih basamaka. Kako sedi i krpi pocepanu košulju, kako pije slabu kafu i gleda prema bespućima ljudskih sudbina, gde je i njena, iako mala i nevažna, našla svoje mesto. Strina Luli ništa nije teško. Pomaže komšiji da okopa kukuruz. Odlazi u nadnicu, bere višnje i jagode. S jeseni, mnogi je zovu u ispomoć, bilo da im peče paprike za ajvar, bilo da im pokazuje stare i lakše puteve prema vinogradima, koji krase padine bregova nedaleko. Sredovečna žena, vredna po svojoj ćudi, sitne pameti i stalnog karaktera, nikoga ne odbija. Bogme, retko kad i traži nešto zauzvrat. Kada se to i desi, to čini stidljivo, zaobilazno i kao uzgred.
„Rodilo grojze, a tetka Daro? Rodilo. Ma imam si, što će mi davaš.“ Tako Lula zbori, prikriva svoju sirotinju, srameći se gladi i nemaštine. Tragovi mučene istorije su vidljivi. Zato se tetka Lula sklanja sa puta svakome, skreće pogled kada je na vijugavim sokacima leskovačkog zaseoka sretne bilo ko, bio on razmaženi deran, debela domaćica, ili gazda, vlasnik mnogih njiva i pašnjaka.
A predveče, dok preko uskog, betonskog mosta, ljudi idu u zagušljivu letnju noć, galameći, smejući se i misleći o pijanstvu koje im se bliži, Lula se povlači u duboku tamu svoje kuće. Odlaže trenutak da zapali sveću, štedi novce i unutar zidina ogolele kuće, sedi, diše otežano, mestimično se protrljavši po rani na trbuhu, ožiljku noža i skorašnje operacije. Kada pomračina postane nepodnošljiva pretnja po razum, onda šibicom upali poprilično dogorelu sveću i uzima svoje večernje sledovanje, krupan paradajz i koru hleba. Jer se jede ono što se ima, a ne ono što se hoće. Ćuteći jede, žvaće temeljno i nezasito, cedi poslednju kap iz ranog jabukara. Do nje dopiru zvuci šaputave večeri rane jeseni, provlačeći se kroz zakrpljen prozor, noseći sa sobom misao na zimu koja će ubrzo biti tu. Tada se Luli učini da je starost polako lomi. Sa otužnim ukusom paradajza u ustima, Lula se napi mlake vode, i leže na tvrd kauč. Tako zaspa.
Šezdeset i koju godinu ranije ranije, istim takvim snom je spavao i poljar Ranko, kada ga razbudi jecanje njegove žene Ruže. Pukao joj je vodenjak. Bunovan i još pomalo pripit, grčavi čovek brzo istrča iz kuće i povika na sav glas komšinicu Milentiju, babu silnih godina i znanja za ženske stvari. Starica hitro dotrča, ruku još uvek umrljanih od bela brašna i soli. Baci se na posao. Svet je trebalo da ugleda novi stvor. Bogami, činilo se Ranku, nekoliko sati docnije, da je sve bilo svršeno, kao dlanom o dlan. Nije ni stigao do bunara u avliji, ka kojem se uputio da bi se umio, kada se vazduhom jutarnjeg vremena prolomi plač deteta i jauk žene. Rođenjem ćerke proslavljena je smrt majke. Ruža izdahnu od silnog napora i slabosti neuhranjenog tela, a kroz krvi i sluz, leskovačko nebo je ugledala devojčica. Pomešanih osećaja i poremećenih shvatanja, on, Ranko, pijanac i siroma’, htede da i dete stigne ista sudbina kao i njegovu ženu, njegovu jadnu i vrednu ženu. Ubijenu. Ali Milentija ne dade. Malo kletvom, malo razjarenim udarcima, ona poljulja volju nesrećnika i otera ga od kuće, da se smiri i otrezni. I priča se da je Ranko pio tri dana i tri noći, da je prokockao ono malo njivče pokraj reke, i da je rešio da se obesi. Jer više nema smisla živeti.
„Kako ću ja bez njuma, da ve pitam ja sad, kako? Kuj će mi ručak spralja, kuj će mi košulje mije? Da se besim, nema drugo.“ Tako bi pričao u seoskoj kafani, kukao i plakao. Zaludne su bile priče dobroćudnih ljudi, kojih uvek beše, da sad ima ćerku, da ona ništa nije kriva i da je gre’ota da to čeljade ostane i bez tatka, kad joj majku već Hristos uzede.
Međutim, to ne pomože. Četvrtog dana, Ranko se vrati u svoj sirotinjski dom, ali ga ne poznade. Činilo mu se da je ovaj kućerak od tugli, uzak i prašnjav, nekad topao i smislen, sada samo kostur koji čeka da bude sahranjen. Senka onoga što jednom beše dobro. I to dete. Taj plač gladi i usamljenosti, činiše mu se kao škripa đavola i opomena da je njegovom životu kraj. Zato reši da završi s tim. U hrapave ruke uze devojčicu, koja se, začudo, primiri i ućuta. Neobičnu prikazu je posmatrala krupnim očima čednosti i neznanja, sisajući maleni, prljavi prst. Ranko ode do podruma, uze sekiru i samo za tren, zastanu. Pokoleba se. Za tren se vrati u nečistu, natrpanu ostavu, i uze konopac. Onda se uputi u mutnu jesenju noć, prema polju. Zna pravo mesto za ono što misli da učini. Na nekih trista koraka od glavnog puta, bliže Veternici, nalazi se usamljeni orah. Leti i ujesen, on nije tako odvojen i pust, jer od sparine i kiša, zaštitu traže ljudi koji se nađu u polju. Ali sada, kada kasna jesen ustupa mestu inju i prvim mrazovima, orahu društvo prave samo zvezde i gladni psi. Ranko stiže do drveta i sede na vlažan, blatnjav koren koji je na jednom mestu izlazio iz zemlje. Nežno spusti dete na meku zemlju, čisteći opalo lišće i postavljajući malenu glavu na neku trulu granu. Očisti lulu i zapali poslednji smotuljak duvana koji imaše pri sebi. Pušio je u tišini, gledajući u daljinu i slušajući meškoljenje usnulog čeda koje ne htede da prihvati. „Ćero, mori, neje suđeno. Praštaj na tatka.“ Onda uze sekiru, težu od težine stotinu svetova, i uputi se ka detetu. Silne suze tekoše njegovim grubim, od sunca i vetra, izbledelim licem. Začudo, devojčica se probudi, netremice gledajući svoga oca kako se zanosi i bori sa savešću i sekirom. Gledala ga je dok joj je premeštao glavu po poluraspaloj grani. I kako je sekirom zamahnuo, sa žarom čoveka kome je na umu samo jedno. Smrt.
Priča se, bogami, da je prava sreća što u ono doba, psi lutahu sokacima i poljima. Da nije bilo jedne takve izgladnele lutalice, koja u svom očaju ne ujede devojčicu za nogu, težeći da mlečnim mesom novorođenčeta utoli svoju glad, ova priča bi se završavala ovde, jer bi mraz dovršio ono što Ranko ne mogaše. Plač uplaši psa, a bogami i rabadžiju Zdravka, koji obližnjim drumom beše prolazio u to maglovito jutro. Sredovečni, nagluvi čova zateče stravičan prizor. Telo, koje se poput zastave, vijori, obešeno na glatku granu oraha. Sekiru, koja beše meko zarivena kraj glave krvlju oblivenog deteta, i lulu, iz koje dim još uvek beše lelujao. Rabadžija podiže čedo, devojčicu, koju volja za životom sačuva od poludelog oca, strahote zimske noći i čeljusti vučjaka. „Što ti sve ne neće čovek vidi za vek…nek ti je srećan život, dete moje. Kako da te vikam? Lula. Ona ti pravi društvo cel’ noć, po njuma ću te i krstim.“ Te zimske noći, slučaj i dobro srce jednog čoveka, dozvoliše da iz smrti nastane život.
Lulina rano doba beše obeleženo svim onim sitnicama koje su kasnije, kada čovek stasa i, tobože, sazre, retke, dragocene i neprolazne. Dugo je tokom svog života pamtila mnoštvo detalja, ali vremenom, lista postade kraća, ali samim tim, dogodovštine upečatljivije. Sećala se kako joj je mirisao krevet u kome je, kao kćer Zdravka rabadžije, spavala. Volela je oštrinu čerge, kojom se pokrivala tokom dugih zimskih noći. Soba joj je, premda omalena, skučena, mirisala na bosiljak i mladi sir. Kroz prozor, mogla je da dodirne grane neke leske, zbog koje joj je tepih bio pun lišća i zrelog lešnika. Na toj grani, bliže streji, behu gnezdo napravile gugute. Godinama kasnije, kada joj ti dani detinjstva behu nemilosrdno i konačno sahranjeni pepelom promašenog života, za nju su gugute i dalje bila stvorenja od posebne važnosti. Još kao devojčurak, radila je kućne poslove. Njen otac, jer je tako nazivala i smatrala čiča Zdravka, beše nesrećan, usamljen čovek, kome žena umre od srčane kapi, još prve bračne noći. Lula mu beše jedina radost. Kada bi svršila sa obavezama domaćice, izvodila bi par jaganjaca na obližnji kladanac, da ih ledenom vodom napoji i svežom travom namiri. Zbog toga bi često umela da se zadrži duže no što je potrebno, pa se kući vraćala u sumrak, brinući tako svog starog.
Pamtila je, kasnije Lula, kako su se zvezde u ono doba jasnije videle.
Šezdeset i neke godine, Lula, zajedno sa svojim vršnjacima, Titovim pionirima, krenu u školu. Tog septembarskog dana, otac je u najnoviju odoru obuče, i obavi je maramom u boji ondašnje ideologije. U školu je, svakog dana, išla sa nekim Momirom. Momče, malko glavato, u duši dobro, ali u pameti kratko. „Momire, sinko, ovuj moju ćerku da čuvaš kao oči u glavu, ne davaj da gu deca zadevav dek majku nema, umev deca gadna da budev.“- ispraćao bi ih Zdravko u školu, učeći ovog slabašnog dečaka kako da se razvije u čoveka. Vremenom, između odlazaka i dolazaka, pored Zemljopisa i pokraj Računa, među Momirom i Lulom poče da se rađa nešto čemu ni odrasle ovce ne znaju uzrok ni objašnjenje, a kamoli čeljad u dobu jaganjaca. Tako, jednog novembarskog dana, kada pade onaj lepljivi, prvi sneg, Momir se pobi s nekim Simonom. Ovaj je, izgleda, Lulu zadirkivao zbog pocepanih opanaka i marame koja joj nije bila oprana. Njihov učitelj, strogi i nasilni čova gustih veđa, ih propisno izmlati zbog nediscipline, a Momira njegov otac Vukadin dodatno udesi. Pa ipak, brzo se zaboravi to. I učitelj, i Vukadin, pa i sam Simon pređohu preko tuče, kao da nikad nije ni bila. Jedino je Lula pamtila. I nikad je nije zaboravila.
Godine se nizaše, i vazda će ostati istina da školsko doba brzo prođe, i da sve ono što dođe nakon toga bude makar delom obeleženo žalom što makar još malo ne potraja. Negde pred kraj osmog razreda, odveć veliki, ali još uvek u sebe nesigurni, Momir i Lula se prvi i jedini put poljubiše, i to, reklo bi se, slučajno. Beše to poljubac rastanka. Nedelju dana nakon toga, voz dođe i odveze Momira daleko od mesta svog detinjstva. Za Lulu, počinjalo je novo doba, iako ona, zaljubljena i zbog silne tuge, rastrojena, nije želela da ikud dalje ide.
Zdravko poče da oboljeva. Godine i težak život ga stigoše i u krevet oboriše. Kako je bolest odmicala, tako su mu noge otkazivale, a život u njemu se gasio na način užasan i žalan. Lula je morala da ga pazi, da mu uneredenu postelju menja, da ga hrani i kupa. Tako je bilo, makar u početku, dok mogaše tu sitnu Zdravkovu ušteđevinu da krune i parčaju.
„Ćerko, nešto ’oću da ti kazujem. Vidiš i sama da neću još dugo, i ako me san ne izvara, sanduk od Trajka u ponedeljak da doteraš. On će ti sve pomogne. Dogovorija sam se da kreneš da učiš za šnajderku kod Dragutina krojača. Dobar je on gazda. Da si imaš svoj lebac. Žal me samo što te ne udado’. Toj ćeš si sama. A s’d me ostavi da odspijem malko. Sve mi je teže da se posle san razbudim.“
Sa suzom u oku je slušala pouku svog oca i spasitelja. Slučaj, božanska sila, šta li, ali Zdravko Rabadžija stvarno umre u nedelju, kad drugi petlovi zapojaše. Kako je rečeno, Trajko sanduk dotera, i sahrana se sprovede kao i sve druge ceremonije dana umiranja.
Desetak dana nakon što ostade sama, Lula poče da uči za šnajderku kod gazda Dragutina. Beše to prek čovek, samovoljan, duboko razočaran u svoga sina Milutina, kockara i pijanicu. Luli davaše onu nadnicu koju beše sa pokojnim Zdravkom dogovorio, ne toliko zbog obzira prema svojoj reči, a još manje prema mrtvacu, nego što se beše silno plašio besa svoje žene Stane, masne i teške srpske majke od starine. Lula je brzo učila zanat, i brzo joj igle i konac postadoše glavni oslonac u životu. Ljudi počeše češće da navraćaju u dućan, hvaleći spretne ruke i mirnu ćud ove usamljene devojke.
Kako je vreme prolazilo, minuli dani ispuniše Lulu lepotom druge mladosti. Struk joj se stanji, grudi uspraviše, a dotle oblo lice, postade oštrije. Primetiše to svi, a najpreče i najodlučnije, Milutin, koji bi u dućan navraćao često, uglavnom pijan i odlučan da od oca traži novce za provod i uživanje. Tako se desi da jednog dana Lula ostade sama u radnji, i da taj džabolebaroš, dobrano zagrejan kuvanim vinom, dođe u dućan, spreman na kavgu. Kad vide da je tu samo ova tiha i nebranjena devojka, reši da iskoristi svoju muškost i hrabrost poremećenog psa. Među haljine i čakšire, preko čarapa i marama, on upotrebi devojačku nevinost na najogavniji način. Silova je.
Par dana kasnije, pošto je video umrtvljenu volju i crvene oči, dotle tihe, ali hitre radnice, Dragutin je upita šta joj je. Bogami, čak je i za ovog besnog čoveka, taj zločin bio monstruozan. Priča se, da je nakon toga, oterao Milutina od kuće, i da je pristao da ga primi pod svoje skute tek nakon par meseci, kada se ispostavilo da je Lula noseća. Primi ga nazad, ali ga natera da ovu mučenu devojku oženi, i, kakav je red, zbrine. Tako se Lula, mimo svoje volje, nošena bujicom zle kobi, udade za čoveka koga je najviše mrzela. Čudno je to. Ponekad se iz gadnih stvari rode pokloni kakve ni sami, u početku, nismo mogli da sanjamo i predvidimo. Jedan takav poklon, najpre proklinjan i u suzama iskovan, Lula dobi na Đurđevdan naredne godine. Rodila je ćerku.
Kako joj je tekao život, koje su je muke mučile i na kojim mestima bi sve radije bila, nego tu, uz muža-kabadahiju, Lula nikom nije pričala. Ćutala je, trpeći zlu ćud tog slabića i kvrge koje joj je lupao život od prvog dana. Tome nas, uglavnom i uče. Da ćutimo i trpimo. Uostalom, kao da je ovo jedini život koji imamo.
Pričalo se, naročito među dobro obaveštenim domaćicama i njihovim ne manje radoznalim muževima, da se iz kuće Dragutina često čuje vika i lomljava, da neki muški glas urla, dok ženski vrišti i plače. Tako bi, uglavnom, bilo noću. Danju, Lula i Milutin su bili sasvim običan bračni par, osuđen na lošu procenu onog drugog, ili, u ovom slučaju, sudbinu koju uredi učmala sredina. Kako li je to dete odraslo, osta’ pitanje do dana današnjeg. Pored oca, zlikovca, i majke, duhom odsutne senke što u ženskom telu boravi.
Bogami, Olga, kako devojčica ponese ime, izgleda da je malo marila za nedaće svojih roditelja, prinuđenih supružnika. Jedino za šta je marila jesu leptiri. Da ih juri, u početku, kida na komade, a kasnije, kako je odrastala, da ih posmatra, da o njima mašta, i o njima sluti. Ono što su leptiri bili za nju, to je ona sama, iako toga nesvesna, bila za svoju majku. Jedina radost i osnova života. Zbog nje je Lula, rešila da trpi sve što sudbina isplanira, da se kobi povinuje i da radi da njena ćerka živi bolji život. Učila je svoju Olgu da radi po merilima svoga srca, a ne po navikama drugih. Da ne dozvoli da joj drugi kroje sudbinu. Da o svom životu bude samo ona ta koja vodi glavnu reč. Učila je svoju kći, da predano radi, da uči i da ostane verna sebi. I činilo se da lekcije svoje, prerano ostarele majke, Olga ozbiljno shvata. Čak i kao devojčurak, volela je da sluša priče svoje majke, dok je ova, modra od batina i nespavanja, šila na šivaćoj mašini. Slušala je, nerazumno klimala glavom, tumačeći reči kako su joj detinje godine dozvoljavale. Kasnije, svoju detinju visprenost, dokaza i kad krenu u školu. Pokaza se kao jedan od boljih đaka u svom odeljenju. Učila je revnosno, inspirisana više širinom sveta, nego mislima o budućnosti, kada će morati da zaradi za koru hleba. Priča se, da je sve dok joj je baba Stana bila živa, Olga bila najbolje odeveno devojče u školi. Starica je krišom, da ne vidi sin, svojoj mučenoj snaji davala novce od svoje skromne penzije i od onoga što je od Dragutina mogla da uzme i sakrije. Ali, to prestade onog martovskog dana, kada za svega nekoliko sati, svet napustiše i Stana i Dragutin. Došlo je vreme da njihova svađa dobije večni karakter. Da ne bude da su se badava svađali, samo u jednom životu.
Tada se prvi put pokaza jedna druga Olga. Neobična u svojoj strahoti, neosetljiva na smrt i propadanje, lišena potrebe za suzama zbog odlaska onih koji su je najviše voleli. Tada se Lula, i sama, hladna i nepristupačna, zabrinu zbog svoje kćeri. Izgledalo je kao da Olgu malo zanimaju stvari drugih, bilo one dobre ili loše, i da samo gleda sebe i svoj interes.
Kako su se doba menjala, postupajući po večnoj ćudi promene, tako su i ljudi pratili tok svojih života, razuzdani i ne previše zainteresovani. Jer, ljudi mahom žive prema nepisanim pravilima, nepoznatih ljudi, koja se u sredini uobličavaju i cementiraju, prenoseći se sa kolena na koleno, bez nekog temeljnijeg preispitivanja. Olgu, majka isprati u drugi grad, na dalje školovanje. Lula nastavi po svom, radeći dan i noć, bežeći od samoće i duboke potištenosti. Uspela je da od svog muža, rasipnika, sačuva makar ovaj trošni dućan, u kom je radila, u čijoj je ostavi spavala, i na čijem je šporetu ručak gotvila. Od nekadašnjeg Dragutinovog imanja, ne ostade ništa. Sve se to prokocka, na duvan i rakiju potroši. Ima već godinu dana, kako o Milutinu nije čula ni glasa. Jedino šaptaji, retki i nepouzdani, do nje dolaze. Da je našao drugu, tamo, u varoši pokraj Save. Da je na robiji. Da se po Beogradu kocka i šenluči. Lula je, pak, u dubini svoga srca, znala da je on mrtav i da nikad neće saznati gde mu kosti skapavaju.
Jednog od onih, maglovitih novembarskih dana, kada se čoveku čini da je rastrzan između prošlosti i sadašnjosti, kada lebdi preko sumorne realnosti na krilima iskrivljenih snova i sećanja, na vrata Lulinog dućana, zakuca jedna puna, elegantna ruka. Lula, ne skrećući pogled sa igle i fanele, koju je krpila, pozva gosta da uđe. Kako je taj neko, u dućan ušao, nem i neprimetan, Lula bi primorana da digne pogled sa prediva.
„Ti?!“- uzviknu Lula, bez da je htela i da se tome nadala. Pred njom, stajaše topla prilika čoveka, koji joj ne beše blizak samo po godinama. Beše to Momir. Širok, u kaputu i čizmama. Sa očima, u kojima Lula vide kako sve daljine koje među njima postojahu tokom svih ovih godina, nestaju.
„Zdravo, Lulo.“- odgovori Momir, i pridrža se za šivaći sto, da ne padne. Staješe tako, jedno naspram drugog, u tišini, gledajući se, nezasito i neuravnoteženo. Kao da su time sve rekli. Nakon nekog vremena, Lula nikad nije mogla da proceni, nakon koliko, Momir se okrenu, i izađe na vrata, pogledavši je samo još jednom, preko ramena. Toliko. Sve godine ćutanja i daljina, sve noći proplakane i u pun mesec zagledane, stadoše u jedan odsečan pogled, koji kao da kaže da im pod ovim nebesima, ne beše suđeno. Za Lulu, tada umre još jedan, nekada važan fragment života. Nikad više, nakon toga, nije videla Momira. Nije ni želela. Za nju je postojala samo njena ćerka.
Nekoliko dana nakon susreta sa Momirom, Luli stiže pismo od svoje jedinice. Piše joj da se ne sekira, da studije idu svojim tokom, a i da je, inače, našla ono zbog čega je u velegrad otišla, i da je to sve što treba da zna. Uz to, šalje joj i pare za najbolju haljinu koju može da sašije, i za voznu kartu. Piše još i to, da ponese sve što joj treba za život, da se spremi za dug put u novi grad i novi početak. Na kraju, poručuje joj da bude srećna, jer će doživeti ono što deda Zdravko za nju, ne dočeka. Lula se u bunilu, zatetura. Pročita još nekoliko puta pismo, odvajajući svaku reč i iznova je tumačeći, kako bi videla ono što joj isprva promiče. Na kraju shvati. Olga se udaje.
„I takoj ti se ja, tetka Daro, obučem najubavo što sam mogla, u kufer turim ’aljinu što sam za moju Olgicu šila, a u ’artiju šal baška, da gu darujem, kad već nema tatka nešto u miraz da vu dade, makar će šal da si nosi. Svadba, pituješ, kakva beše…ee mnogo ubavo, od zeta familija gazdinska, svaki domaćin u svileno odelo, svaka gospođa u kožne čizme, i kafana beše ubava, i hrana, a muzikanti što beoše, to pa tek…Živeše se ubavo toj vreme, mene me smestiše u neku sobicu, čini mi se, u život nesam u veći luksuz bila, a i gleda’ da gi ne smićam, mladi su, neka si živiv svoj život, šću im ja…“- pričala bi o svojim dogodovštinama strina Lula nekoj, još starijoj ženi, Dari, koja živeše nedaleko od njenog doma i njenih basamaka. Pripovedanje je u početku bilo diktirano ushićenjem i radošću, ali kako je završavala svoju besedu, tuga se uvuče u svaku rečenicu.
„Ali ti, posle tri meseca, primetim ja da se zet promeni, pa i moja Olga. Zet jedva progovara kad sam ja tuj, vidim da ni na Olgicu neje drago. Krijev od mene kad ručav, k’o da sam ja ala, pa ću gi mnogo oštetim. Posle neko vreme, počeše da mi se navikujev, te ja sam ovakva, te ja sam onakva. Vidim ja, reko na moju Olgicu, da za mene ovde život nema, i da se ja vrćam odokle sam i došla. Iznenadi me, ćerka mi je, ali ništa ne reče na toj. Vika samo, „Ako, mamo“. I takoj ti je toj, tetka Daro, vrnu se ovde, na dućan prozori iskršeni, sve iznutra izneseno. Živim u ovuj kućicu što mi sin na Trajka stolara izdade, dobar neki čovek, ne traži ni pare, i tatko si mu je takav bija, bog da mu dušu ’prosti..Takoj si je, tetka Daro…Malko nakon što se vrnu, jedan dan, dok jagode bra’, tamo, pri reku, oseti kako me stomak mnogo zabole, k’o da me neko prepolovi..sreća pa tuj beoše i neka deca, pa brzo hitnu vikaše, ovija me odvezoše u bolnicu, ta mi život spasiše..reče mi posle doktor, da sam ludu sreću imala, dek je tuj neki bija, inače bi brzo na onaj svet otišla..Takoj si je, koje da ti kazujem, tetka Daro…“
Znala je to sve baba Dara, znala i više nego dobro. Koliko puta joj Lula dođe u ispomoć, šta treba, bilo da drva pri šporet unese, bilo da kravu pomuze, i uvek joj pripoveda o istim događajima, onim retkim trenucima koje čovek dugo pamti, i često ponavlja, kako bi makar još jednom osetio kako je to, biti srećan. O tome, strina Lula, ne zna puno.
Kada se napokon vratila iz sveta sećanja i nekih, dragocenih uspomena, Lula, ponizna kakva je oduvek bila, shvati da možda dosađuje ovoj dobrodušnoj starici, i da je vreme da pođe. Dara, znajući da je teško da Lulu odgovori od odlaska, u ruku joj tutnu neki dinar, a u torbu joj stavi malu posudu sa pasuljem, koji beše preskočio od današnjeg ručka kod Darinih. Odbijala je to Lula, braneći se od samilosti kao što se deca brane od osećaja krivice. Na kraju, kada baba Dara poče da samu sebe proklinje, ako je dotle došlo da joj iz ruku poklon odbija, Lula prihvati i za neko vreme, ućuta.
„Tetka Darko, kakav je moj život bija? Majka umre kad me rodi, tatko teše da me zakolje, al’ se pre toj sam obesi. Od muža slatku reč ne dočeka, tepa me i psova. Zet me iz kuću istera. Ćerka me zaboravi. Godine me, eve stigoše, a i boles’ s nji. Za lebac imam, za na lebac, ne pitujem. Ništa. Neki bi si stoput do sad vene prerezaja… Teško je kad nesi rođen za rados’, nego samo za patnju i muku… Nego, koj ‘oće, neka se besi.. Ja jedno ti samo mogu kazujem. Pa me žal za život. Pa mi se živi.“
Nakon što to reče, Lula obrisa suze, koje joj se u očima nataložiše, sabra se i uozbilji. Napusti kuću baba Dare, koja, tek kad ova izađe, poče da plače dugo i nezasito. Strina Lula prođe kroz kapidžik prostrane avlije, i drumom se uputi svojoj kući. Vrbe omeđuju potok, njišući se na laganom vetru rane jeseni. Preko oskudne tekuće vode, vodi betonski most. Onda, čistina, i trošni kućerak, večito mračan i uvek hladan. Ispred njega, mahovinom obrasli basamaci. Lula uđe u kuću, skuva poslednju kašičicu kafe, iznese iglu, konac i košulju, sede na stolicu, koja je vazda ležala povrh basamaka. Poče da šije. Osluškuje zvuke mlakog predvečerja, ljude koji mostom prolaze i život koji potokom promiče. Diše ravnomerno i nehatno. Sa ovog mesta, povrh basamaka, svet izgleda kao mesto propadanja i tuge. Mesto smrti. Lula je, još uvek rasejana, lebdeći između jave i sna, krpila košulju, pijući kafu i sluteći ono što treba da budući dani donesu. U toj slutnji, uprkos svim nedaćama, i pored svih nesreća, Lula, vazda neodlučna i u pitanjima karaktera, neupućena, čvrsto odluči. Hoće da živi. Za sve ove godine muke i patnje, ostavljali su je svi, zaboravljajući na njeno postojanje, smisao i svrhu. Samo joj je život ostao veran. Zbog toga, u ovom trenutku, kada svaka nada poče da kopni, Lula reši da se za svaki dan koji joj na zemlji preostade, bori.
Sve drugo, ionako, znači…
Leave a Reply