Istorija jednog ludila (1)

LESKOVAC

Jednom je jedan umni Rus napisao da sve srećne porodice liče jedna na drugu, a da su sve nesrećne, takve na neki svoj način. Važi li to i za pojedince? Idemo li svi istim, zacrtanim kanonima u tugu i propadanje, ili tim drumovima svako hodi sam, u oskudnom društvu vlastite sene i kobi kojoj se zna početak, ali ne i kraj? Godinu, sedam meseci i osamnaest dana. Toliko dugo, isto to pitanje, sebi postavlja neki Ranko Jovanović. Naoko, čovek suve građe, staklasta pogleda i hrome desne ruke. Kočijaš. Ovaj je, preki i ćudljivi čovek, u leskovačkoj kasabi poznat po neuglednom nadimku, više no po krštenom imenu i lelujavom hodu šiše – majstora. Ranko Ćopavi. Nesrećni nadimak, za jednu nesrećnu sudbinu.

Kada bi ga neko, ko nije upoznat sa peripetijama ove varoške bitange, prvi put video, pomislio bi da je i u ova turska vremena, proklet taj običaj da i sedamdesetogodišnjaci teraju konje, glumeći kočijaše iz francuskih bajki. Leskovac u ovo arnautsko doba, nije bajka, a neće to biti ni mnogo kasnije, kada se voda koja proteče Veternicom, više ne mogaše izmeriti zemaljskim instrumentima, već samo maštom zagubljenih pisaca. Leskovačka kasaba neće postati bajkoviti predeo, kao što ni takav ugao gledanja na ovog surovog čoveka, neće postati noseća osovina istine.

Iza ovog olinjalog šinjela, pod teškom, mahovinastom kabanicom, ne leži starački vonj, već četrdesetogodišnjak čiju snagu obavija opori miris trulenja. Zašto tako, pitate se? Tako, makar, sebi i drugima, izgleda Ranko Jovanović, dok korbačem, do krvi šiba svoje izrezbarene konje, terajući ih preko džombi i blata uzanih varoških sokaka, od Turskog groblja, do Šašit-pašinog saraja, preko silnog ljudskog i životinjskog blata, koje se vazda, beše taložilo na širokim poljanama sveta, kojima hodahu ne samo sveci, već i fukare. 

Tumačenja ponašanja ovog neartikulisanog bića, behu svakojaka.

Pop-Nikola, pregojeni prvosveštenik u ilegali, psihičko stanje ovog kočijaša objašnjavao je time da je vinovnik očigledno izbegavao umivanje vrbovom vodicom za Đurđevdan, te da su simptomi, manje više, jasni. Avakum, jevrejski lihvar, čoveka učena duha i britke pameti, primeti da se kod Ranka, greškom, manifestuje hiljadugodišnji bes zbog rimskog progona Jevreja sa Svete zemlje, ali da će gnev proći, kada Jevreji ponovo budu svoji na svome. Kadija Ekber, frknuvši, opovrgnu Avakumovu tezu činjenicom da Ranko nije Jevrejin, već klasično kaursko kopile koje ne zna za red i poredak.. Očigledno mu niko od bližnjih nije spoznao sav umirujući spokoj nabijanja na kolac. Nakon toga, čovek drugačije gleda na život. I smrt.

Nabeđene budale. Tako je, smisao verskih principa i siledžijskih manira u objašnjavanju ludila, video neki Ciganin Alil. Frulaš zlatnog zuba, krupne, gotovo konjske, vilice, on je na svom mestu, kraj Veterničkog mosta, melodijom kreirao čaroliju koja objašnjava stvarnost do gnusnih detalja. Tako je i znao.

Znao je za onu mrzlu novembarsku noć, koja se ostvari godinu, sedam meseci i osamnaest dana ranije. Znao je za Rankovu narav i sklonost ka šljivovici u Trajkovoj kafani. Poznavao je ćud ovog kočijaša, koji se te večeri, u društvu, sada već pokojnog, Aćima Novakovića Ponija, napi, napi u društvu časovničara, a svoj put nastavi kraj jedne razvratne gospođice noći, na kočijama koje pamte mnogo greha. Ali ni eonsko pamćenje fijakera, ni pogled preplašenih konja, ni dahtanje slučajnih ljubavnika, ne beše vrhunac. On usledi, u svom krvavom i veličanstvenom ruhu, na onom mestu gde, kraj Šašit-pašinog saraja, stoletni bor pruža dubok hlad na sokak i one na njemu.

Tu je, Ranko Jovanović, u krvi ugušio jedan dečiji život. Sve se, u Rankovom mutavom umu, desilo lako, gotovo, nestvarno. Divljačko šibanje konja, jedrenje leskovačkim sokacima, smeh i šapat u nepristojnom društvu, i težina stotinu svetova koja se sruči na pijanu glavu kočijaša, kada konji zanjištaše u histeriji, a kočije poskočiše,  pregazivši ono što imaše put i perspektivu.

Zalutalo, gladno i štrokavo derište. Tako je, nakon svega, sebi objašnjavao tok događaja.

Nije  da se mnogo čega, uistinu i sećao. Samo promukle tišine koja polomi leskovačko nebo na pola, sve dok ne beše uzurpirana krikom neke žene, koja se u tom nesrećnom trenutku, tu beše zadesila. Krik i povraćanje te utvare, u sedefnu maramu obavijene, koja je sa materinskom rešenošću pokušavala da od krvave smese, nanovo načini život. Krvava smesa. To je ono što tu, na prokletoj leskovačkoj zemlji, ostade.

Kada su mu sutradan, u žandarmskom podrumu, vezanom i u vlastiti izmet izmazanom, prepričavali događaje od prethodne večeri, Ranku se učini da ova, za njega, nova realnost, ima izraženo crn smisao za humor. Pričali su mu da je, rumen u licu i raspojasan u struku, krvnički psovao Jevrejina Avakuma, jer nije, ono njegovo kudravo i lajavo pseto, zatvorio. Da je, nakon što je video smrskanu dečiju lobanju, psovke zamenilo pritajeno cvilenje iz njegovih pluća, koje se pretočilo u uneredene somotne čakšire. Da je, očajan i do ludila uzrujan, počeo noktima da kida meso sa zategnutih konjskih sapi, rešen da sa nekim podeli bol svoga srca. Kazali su mu, da je bio gluv za bilo koju reč umirenja, te da su morali da ga drvenom drškom budaka, po potiljku, mlatnu, kako bi ga tama i zaborav prisilnog sna, uspokojili.

Na sve te priče, delom preterane i možda izmišljene, Ranko je odgovarao postojanom tišinom i rešenošću da u patnji istraje. Mimo nelogičnosti i krvavosti prethodnih događaja, kočijašu ni situacije koje su usledile, nisu bile naročito smislene, a ni pravedne. Varoškom kadiji je platio sumu koju je ubrzo i zaboravio, što zbog mizernosti cene ljudskog života, što zbog nagađanja oko nastrane sklonosti tog golemog Turčina, da u svojoj moći uživa u društvu golobradih kaurskih dečaka.

Život je tekao dalje, bez bilo kakvog obzira na mišljenja pojedinaca, ma kako uticajni ili bedni oni bili. Što bi sudbina ovog Ranka Jovanovića bila drukčija? Uostalom, umni ljudi su rekli da čovek seme svog usuda nosi duboko u sebi. Budalasti umni ljudi.

Dani koji su usledili nakon izlaska iz žandarmske, pacovima ispunjene ćelije, prošli su u znaku navikavanja na jednu novu stvarnost. Bez mnogo trzavica u govoru i ponašanju, nesiguran u bat svojih koraka, Ranko je leskovačkom kasabom hodao kao i u svim, nebrojanim danima pre te kobne večeri. Jedino što se od pravila minulih dana izdvajalo po svojoj neobičnosti i retkosti, jeste pažnja koju je svojom pojavom, među trgovcima i seljacima, zanatlijama i Turcima, izazivao. Suprotno očekivanom, na osudu zbog događaja, nije nailazio. Jedino od one gojazne Ciganke Rahile, koja je na svojim ogromnim grudima, po vas-dan dojila makar jedno dete, Ranko je mogao da se uveri šta znači vrelina materinskog besa. Samo od nje, i ni od koga drugog.

Saučesničko tapšanje po ramenu, pomirljivi razgovori i golema tuga u očima prijatelja i poznanika. To je bila ta nova stvarnost na koju je Ranko, hteo on to ili ne, morao da se privikne. Kao i ono nejasno razmišljanje o vlastitom čojstvu, jer nije, sam sebi, još kad je iz žandarmske ćelije izašao, britvom prerezao vene. Slabost karaktera i ništavna, ali postojeća, mrva volje, presudiše da leskovačkim sokacima, od Turskog groblja, duž konaka i saraja, kraj dućana i pijaca, i dalje struji jedna zapečaćena sudbina. 

No, tu ne beše kraj.

Sumnja ispuni njegovo okorelo srce, koje, još od starih dana, beše naučeno na muku i propadanje. Nemir poče da pulsira njegovim bićem kao fijuk korbača o zategnutu kožu njegovih kulaša. Naprasno, surovo i sveprožimajuće.

Promena se, makar ona spolja primetna, ne odvi naglo. 

Počelo je, otprilike u ono doba kada se pokojnikova duša i definitivno, prašta sa hodnicima našeg sveta, a koje je u narodu poznato kao dan četrdesetodnevnog parastosa. Ranko, nakon drevnog sprovoda, primeti promenu u svojim ne naročito finim manirima. Najpre, bilo je to svakonoćno mokrenje u krevetu, od kojeg su čerge, slama i zemlja pod njom, dobile mahovinastu boju, dajući etru zadah starorimskih katakombi. Nakon toga, počeo je da oseća neobjašnjivu želju da sa točkova fijakera guli zalepljenu zemlju, te da se njome gosti, sve dok ne krene da od odvratnosti, povraća, sve iščekujući, da time izazove kišu guščijih perja sa neba. U tome je video neuništivi dokaz da su anđelima počupana krila, i da je došlo vreme njegovog unutrašnjeg spokoja. No, do toga ne dođe. Makar, ne još.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

1 Komentar

  1. Svaka čast! Autor samo da nastavi da brusi ovaj dijamant od talenta koji ima, a i da deli s nama ovakve umotvorine!! Svaka nova priča je sve bolja i uživanje je čitati to što pišete. Imate ogromnu pripovedačku moć, odavno Vas pratim i vidim da ste zaljubljenik u reči i da znate da napišete snažan, dubok tekst koji će skroz da uvuče čitaoca u delo, opisi su vam fenomenalni i imate smisao za detalje. Malo je reći da sam oduševljena, iščekujem drugi deo sa nestrpljenjem

1 Trackback / Pingback

  1. Istorija jednog ludila (2) – NOVA NAŠA REČ

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*