Birtija

BEOGRAD-LESKOVAC

Noći su duge i hladne, samo ponegde, prekinute sedefnim mesecom i nejasnim zvezdama kraj njega. Tišina je duboka, a uzdisaji kasne jeseni jasni i mučni, naročito u ovim krajevima grada gde još uvek postojano i zasad neometano, raste drveće. U beogradsku noć, taj je mladić, ulazio sam i nimalo smeten odsustvom tuđih misli i neispunjenih želja. Vetar pirka kroz retko, debelo granje drvoreda lipa i onog drugog, nemirišljavog žbunja. Trotoar je mokar od slabašne, milozvučne kiše, a zemlja, inače utabana i gola, sada je smeša prirodnih sastojaka, ljudskih otisaka i psećeg izmeta. Grimasa gađenja i nedvosmislenog besa prostruji žilama tog momka neodređenih godina, ali jasne svrhe i sklonosti. Ove večeri, on ne ide u posetu nekoj gradskoj kafani. Pijanstvo u društvu vršnjaka, znanih i neznanih heroja skromnih želja i mladih godina, ostavlja za neki drugi dan. Večeras, on gazi ulicom, birajući puteljke bliže slabašnim uličnim lampama, izbegavajući vozila nervoznih šofera.

Prolazi nekim jednosmernim sokakom, udesno, pored nekog gradilišta, na kojem, danju, dominiraju zvukovi pripitih radnika i starih mešalica, mirisi preprženih kobasica, mlakog piva i nedovoljnih zarada. Kada se produži dalje, dolazi se do avenije uokvirene stoletnim jasenovima, a nakon toga, do šume, stvorene prema potrebi i ukusu ovih, neko bi rekao, slabašnih i na težak život nenaviknutih ljudi. Tu, isti ti ljudi, dovlače svoje stare kosti, mlada srca ili šape kerova raznih oblika i šara, radi razonode, razgovora ili razmišljanja u tišini šume. Malo dalje, uz taj široki bulevar, koji je tokom istorije toliko puta menjao naziv, da verovatno više ni sam ne zna kako se zove, pruža se pogled na stambene kvartove i dimnjak toplane. Iz njega kulja nečista materija, koja potvrđuje tačnost kalendara i skori dolazak zime. Negde između zgrada, s jedne, i šume, sa druge strane, nalazi se čistina. Njom dominira neki hrišćanski hram. Odatle, zvonjava tera nečiste sile sa prerija ovoga sveta, na svakih sat vremena, plašeći ne samo veštice, već i prolaznike, koji vrlo često umeju da sočno opsuju tu božiju zapovest po kojoj treba prestraviti svakog, živog ili mrtvog, u preciznim intervalima, kada se kazaljke poklope.

Prolazeći pored crkve, mladić primeti da bog, ako stvarno boravi i u ovoj „kući“, mora biti bezbedan i bezbrižan, jer se svuda oko crkvenog imanja pružaju debeli zidovi, opremljeni savremenim sistemima video nadzora i alarma. Samo na trenutak, onda kada je prolazio pored, za crkvu rezervisanog parkinga, tom mladiću pade na pamet grešna misao, da isti taj bog ima odličan ukus i kada je izbor automobila u pitanju. Popovi su odista glasnici reči i misli božije, pošto im mudrost njegova omogućava da kajmak zagrobnog života skupe dok još borave pod nebesima zemaljskog sveta.

U senkama skrivena, zaklonjena, s jedne strane, crkvenim plotovima, a sa druge, usmerena na čeljust šumske tame, nalazi se neka omalena birtija. Skrovita, majušna, i, može se reći, neugledna, ona čvrsto drži poziciju na mestu gde se ukrštaju priroda i požuda. Momak je tu stalan gost. Konobarica, neka omanja žena, debelih podlaktica i piskava glasa ga je već upamtila. Doduše, ne po imenu ili životnoj priči, no prema skromnim porudžbinama, bakšišu koji nedostaje i navikama koje je teško objasniti.

Voli da sedi u nekom ćošku, za stolom koji kao da je stvoren za one koji ne umeju uvek da stave granicu između realnosti i univerzuma mašte.

U tu birtiju svraćaju razni. Društvo iz okolnih blokova, ta samozvana i neutemeljena elita. Radnici iz provincije, srpske ili bosanske, koji trbuhom za kruhom dođohu ovde, u grad dima, gužvi i ne naročito lepih manira. Tu vole da sede i večito pripiti sveštenici iz obližnje crkve, kockari iz kladionice od preko puta, sitni dileri i taksisti na crno. Vikendom, nakon nedelje predavanja i čitanja, tu dolaze i studenti okolnih fakulteta. Čovek ih može zateći kako zajedno, momci i devojke, nazdravljaju položenim ispitima i životu koji ih, sa različitih strana, skupi i pod nebom beogradske varoši, ujedini.

Teme su, kako se može i pretpostaviti, različite. Mladi pričaju o ljubavi i šaljivoj strani svojih dana. Stari, o dalekim uspomenama koje oživljavaju posle nekoliko čaša mrkog piva. Ovi domaći, govore o istinama onih koji su vek proveli na betonu prestonice, nesvesni širine sveta i dubine razočarenja koji se krije nešto dalje od naplatnih rampi. Oni drugi, večiti skorojevići čudnog dijalekta i pogrešnog akcentovanja, nakon nekoliko turi, besede o svojim rodnim mestima, o ljudima i događajima koji su u njihovim očima, uzvišeni, što ostali, koji ih ne znaju, ne mogu da shvate i prihvate. To je, dakako, povod za žustre rasprave.

Neki Aco, mršavi momak slabe brade i dugih, gotovo ženskih, prstiju, rođen negde u blizini Banjaluke, žustro se brani od nasrtaja svojih drugova, šaljivdžija, koji u njegovom imenu i rodnom kraju pronalaze sumnju u poreklo i veru.

„Ma šta ti je, bolan, ja sam Srbin, nema tu šta. Djed mi je bio Aćim, od čuvenog Gojaka, koji se u Banjaluku doseli nekud iz Srbije, u neko vrijeme pre Tita.“

Ništa to ne vredi nesrećnom Bosančetu, ni nabrajanje otaca, ni kršteno ime. Njegovi drugovi, studenti iz drugih, mirnijih krajeva zemlje, mu ne daju za pravo.

Vojvođanin Albert, rodom negde iz okoline Banatskog Karlovca, anemičan i dalek, uglavnom ćutke posmatra predstavu pred sobom, smejući se nesnalažljivosti ovog nervoznog prekodrinca. On je ovde došao na feriju od jednoličnih ravnica, krvavica i žita.

Bliže vratima, a naspram banaćanina, sedi, širok i raspojasan, Leskovčanin Milan. Galamdžija po prirodi, on rasteruje goste svojim silnim smehom i pošalicama koje znaju da čačnu čoveka na mesto gde je najtanji. Teške naravi, sklon kavzi i neprijatnosti, on je razumevanje za svoj jad našao u ovoj neobičnoj četi studenata, različitih po poreklu i sudbinama, a istim po opredeljenjima i naukama.

Dok kiša polako pojačava, sluzeći prozor jednakih ivica, atmosfera se u ovoj skučenoj birtiji greje duvanskim dimom, isparenjima popijenih piva i vlagom znojavih čela. Čuje se kljocanje krigli i pivskih flaša, galama, smeh i sporadične, neizbežne psovke. Piju, bogami, svi. Što zbog vikenda, koji znači odmor. Što zbog redovnih tramvaja, koji ovu pivnicu vežu sa bližim i daljim sokacima i duboko u noć. Nakon nekoliko krigli piva, duševni mir maskira nedaće života i onoga što te nedaće izazivaju.

Na kraju, posle litara i litara popijenog piva, briše se međa između domaćih i stranih, starih i mladih, pa se zajednički pevaju pesme, koje je, dotle neprimetan, inicirao neki kržljavi tranzistor.

Dotle izolovan i malo zapažen, momak, samotnjak, odluči da napusti beleženje onoga što oseća i vidi, i da se pridruži gomili raspojasanih, pijanih i prolaznih.

Dok kiša pada, a oštar novembarski vetar sablasno lomi granje, obližnja crkva ćuti. Samo ova mala birtija, ispunjena istim takvim ljudima, živi neobuzdano i neosporivo.

Tako se završava ova priča.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*