Mala ljubavna priča

LESKOVAC

Raskvašena zemlja je mirisala na karanfile i čaroliju. Oblaci su bitisali svugde, samo ne na tom mestu, iznad klupice na obali bistrog jezera, na kojoj je sedela ona, sva u belom i lepršavom, dok je posmatrala purpurni zalazak sunca, i kao, nekog čekala…

Naravno, ovako nikako ne bi mogla da počne „mala ljubavna priča“. Kako je kasnije i sam tvrdio u odabranom društvu pijanaca i dobroćuda, njegova priča nije bila velika, ali je zato njegova ljubav ta koja nadvladava međe kosmosa i rotira planete u kontra smeru. Tako je, makar,  govorio i čvrsto verovao on, i niko drugi. Osim, naravno, njegovog psa. Mala priča, a bogami, mali beše i taj pas. Nedefinisane rase, kratkih nogu, a dugih ušiju, crn, smeđ, i ponegde, beo. Za sve druge, beše to običan džukac koji jedva čeka da iz komšiluka mazne jaja ili sušeno meso, pa da zdimi u noć i šipražje.

Za njega, momka isto tako neodređenih godina, teškog koraka, a tužna pogleda, taj pas beše, pa, ako ne najbolji drug, onda, svakako, najbolji i najpažljiviji slušalac. Bogami, beše to  neobičan duo. Momak, turobnog raspoloženja, oštar prema svima, a najviše prema sebi, i pas, budalast, rastrčan i druželjubiv. Činilo se da je onaj što stvori planine, reke i medvede, udesi da leskovačkim drumovima hodaju drugovi različitih ćudi, a ne samo različite vrste i oblika. Jurili su se po kiši. Grejali su se pod strejom trošne plevnje, kada vetrovi donesu dah mraza. Zavijali na punom mesecu. Ćutali tokom grmljavine. Najradije su se, pak, družili dok su, poslom ili razonodom poterani, išli prema vinogradu. Što zbog toga što su, za tih tridesetak minuta hoda, bili osuđeni jedan na drugoga, a što zbog toga što aura prašnjavog, brdskog druma koji vodi pored širokih dolina i starih šuma, budi u čoveku ono što je odavno zagaslo i za šta u svakodnevici nema mesta.

Tako je taj mladić, sebi pravdao lelujave tokove misli i asocijacije na ono što jednom beše, što  se zaboravi i nikad više ne ponovi. Uspon do vinograda je bio, uglavnom, blag, diktiran ljudskom rukom, koja onomad, u vremenu Tita i jedinstva, tu prokrči divljinu i zasadi plantaže krušaka. Ta vremena su davno prošla i ovde više nema naznaka da su tu brojne generacije školske čeljadi sticale džeparac, berući zrele kruške i plačući zbog ujeda ljutih pčela. Uzorana zemlja, s leve i desne strane. Na zapadu, sunce koje se bliži svom prenoćištu. Na jugu, mračne, šumovite planine. A prema severu, meki oblaci, koji kao da predstavljaju putokaz u svet. Ali, breg je sa one strane sa koje se dan rađa, pa drugovi, gegavi i ne preterano raspoloženi, nastavljaju  prema istoku. Prolaze pored nekog betonskog izvora i raspojasanih, znojavih ljudi koji tu odmaraju i obeduju. Neki su išli da seku drva za zimu. Drugi su orali oštru crvenicu, spremajući je za setvu.  Treći su čuvali malobrojne krave. A oni preostali, nisu radili ništa, nego su tu izašli, malo zbog razgovora, a više zbog rashlađene dunjevače. Uostalom, ako se to uopšte razdvaja.

Momak i pas produžuju dalje, smerno se javljaju malo poznatim ljudima, svako na, svojoj vrsti, tipičan način. Idu uzbrdo, ostavljajući iza sebe radnike, leskovačku ravnicu, daleku Veternicu i vrbake oko nje. Polako stižu do prvih šljivika i vinograda. Tu je, obično, granica od koje mladić počinje sa svojim monologom, isprva stidljiv i uzdržan, a kasnije, kako gustina šumske tame postaje veća, sve slobodniji i neumereniji.

-Džeki, Džeki, mnogo te briga tebe. Da si pojedeš, da si pospiješ, i glej si rabotu. –

Na to bi mu pas, dotle ravnodušan na prisustvo svog gospodara, koji mu je češće teret, no poklon, odgovarao pogledom koji kao da kaže  – Ma ti si mnogo golem radnik, zevzečiš se ovde po breg umesto da ideš nešto da rabotiš k’svetno.-

Kada bi probili led ćutanja, momak bi otpočeo svoju priču, ne dozvoljavajući psu ni da pokuša da mu skrene pažnju da je tu baladu čuo već sto puta i da stvarno više nema smisla ponavljati   iste reči.

-More, more, kerče moje, svakakva čuda ima po ovaj svet. Te od gusenicu postane leptir, od kišu se stvori duga, od mesec pobesniv kurjaci, ali od njuma ja pogolemo čudo nesam videja. Oči joj, kao planinsko jezero, usne, kako bagremov med, a obrazi..obrazi joj kao marama od svilu. Ma i po meki..More, more, treba ja to da ukradem u noć, pa bejž. Neka i milicija i sve, ne znav oni da joj se radujem kao dete za božićno jutro..Ee luda glavo moja..-

Pričao bi svoju tiradu, momak nevažnih godina i shvatanja, nestabilan na svojim nogama, nesiguran u svoje snage, ali samo ubeđen u svoju ljubav i njeno trajanje.

Kako mu se zvala draga, odakle je i kakva je, niko nije znao. Čak ni pas. Izgleda da je i u mladićevim maglovitim očima počela da iščezava njena istorija, poreklo, pa čak i, glas. Samo je pamtio izlomljene delove prošlosti, fragmente onoga što je bilo, i, izgleda, u tim su odlomcima, glavno mesto zauzimale njene oči, usne i obrazi.

Ono što ja znam, a što nije mnogo, plaćeno je kesom svinjskih kostiju i stpljivim češkanjem tog perfidnog i razmaženog psa. Tek nakon te seanse maltretiranja za mene, pristao je da mi  donese neku pohabanu svesku. Isprva, nisam shvatao o čemu se radi, jer su korice i uvodne stranice, osim što su bile masne, bile i prešarane različitim crtežima, skicama nekih nedefinisanih portreta, koji bi trebalo da predstavljaju žensku siluetu.

Pravo da vam kažem, beše to čudna sveska. Naizgled, neugledna, izgužvana, oko sebe je širila jak miris ustajalosti i potisnutih sećanja. Suprotno mom ubeđenju, u njoj nisam naišao na ispovesti epskih razmera, niti na naročito duboka priznanja. Najviše je bilo reči, za čitav svet, nasumice razbacanih i nerazumljivih, ali za njega, zaljubljenog i nesrećnog, one behu jedina uteha.

-Tišina….stepenice…pivo…lahor…mesečina…njene oči…opet  tišina… ljubav… maštanje… mladost. –

Behu to pojmovi ispisani jedan do drugog, razmaknuti samo tačkama i mrljama. Osim njih, u toj svesci, masnoj i prašnjavoj, behu iscrtani i pejzaži. Pogled na dugu sa prozora. Oči ispod  zimske kape. Pahulja na crvenom nosu. Plava haljina. Poljubac. Voz koji odlazi. Suze koje ostaju. Dan koji umire.

Sve je to, izgleda, taj neobični mladić, beležio tokom dugih noćnih časova, kada mu vlastita kob prekine san, a nemir ga ispuni i prodrma zaboravljenim žarom. Ali, izgleda da više ne piše reči.

Prestao je i sa slikanjem. Sve se ređe seti. Tome makar svedoči buđ na koricama sveske, koja  će, izgleda, izjesti sve ono što u njoj ima.

Momku, dok stoji pored čokota vinove loze, ovde, na vrhu brega, izgleda da nije stalo. Pred njim se pruža sva širina sveta, isečena samo redovima vinograda. Stvarnost leskovačke ravnice se prikazuje u punom sjaju. Pogled mu pada na daleke planine na zapadu. Kao da ih cirusi i kumulonimbusi halapljivo proždiru. Kada čitave planine može da proguta vreme, zašto ne bi i prolaznost mogla da okonča trajanje obične sveske.

Ipak se neke stvari ne mogu ni zapisati.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Objavi odgovor

Vaša adresa neće biti objavljena.


*