Dnevnik jedne Jovane

LESKOVAC

Kažu da sve velike priče počinju na tajanstven i nedokučiv način. Način, koji predstavlja neodređeni detalj u vremenu, sićušnu tačku istorije koja oko sebe okuplja atome života i smrti, sreće i nesreće, kobi i kajanja. Počinju, mahom, iznenada. U pulsirajućim razmacima slučajnosti i namere viših sila, događa se momenat o kome se priča. Ili, piše. Tako, makar, kažu. Bogami, ljudi svašta pričaju, i ukoliko se budalastom pripovedaču da prostora i vremena, put kojim će slušalac poći, može biti jedna istinska golgota promašenih zaključaka i glupih uopštavanja. Zbog toga, a i zbog mnogo čega drugog, ovde o besedama radoznalaca i prokletnika, neće biti reči. Ovde će, rečima neujednačenog kova, biti ispričana epopeja jedne Jovane. Dnevnik jedne Jovane.

Zapravo, pustiću da ona to učini za sebe, kroz samopouzdano deklamovanje piščevih reči, kojima se ne ne vidi cilj, ali im se zna uzrok. A uzrok je, pretpostavlja se, sadržan u krajnjem misticizmu jedne neobične gospođice, čiji karakter predstavlja istinski relikt iz dana kada ovaj svet još uvek beše mesto, volšebno koliko i magično. Kako je to moguće, pitate se? Kako neko može da piše dnevnik osobe koju ni ne poznaje? Odgovor, prijatelju moj slaboverni, leži u dubokim špiljama ovoga sveta, u kojima borave temeljne istine. Istine o poštovanju, ljubavi, ali i istine o mašti. Jer, ni sve materijalne pretpostavke, nemaju draž potpunog i sveobuhvatnog, ukoliko im se ne doda začin pozitivne ili negativne, uobrazilje.

A Jovana je, i dan-danas, za druge, a još više, za sebe, trajna nepoznanica i misticizam pretočen u  nejako telo, kojim struje vene jednog nepobedivog srca.

Kako je sve počelo, pitate se?

Pa, počelo je onako kako glasi i uvodna rečenica ovog zapisa. Sredinom novembara, devedeset i neke, uz blagoslov bdećih sila, bi odlučeno da strvine mekanog leskovačkog neba, ugleda jedno maleno biće. Skučena u telu novorođenčeta, još pospana zbog duboke pripreme za svet, probudi se duša jedne upečatljive curice. Beše takva, ne zbog prirodne slatkoće mladunčadi svih vrsta, ni zbog baburastih nogu i punačkih usnica, koliko zbog prodornog pogleda, kao gorsko jezero, bistrih očiju. Njime je, kaže se, premerila svet uzduž i popreko, u ritmičnom svitanju jedne, nit uplakane, nit upišane, devojčice. Kaže se, takođe, da dete, ime ponese po svojoj prababi Jovanki, koja silnu čeljad, sama i napuštena, othrani u krvavim danima Velikog rata, kada joj muž nastrada pod prokletom rukom komandira Gestapoa. Ime joj beše unapred predviđeno, i bogami, ni do dana današnjeg se zasigurno ne zna da li samo ta stvar u sudbini ovog čeda beše zapisana u biblioteci redaktora ljudskih sudbina. Ime, i možda nezaježljiva sklonost, koju Jovana pokaza još od prvih dana na ovome svetu, da sa sizifovskom upornošću posmatra zvezde kroz prozor porodične kuće, opčinjena smetovima zvezdane prašine, letom počivših zmajeva i hodom mesečevim kroz snove i prazninu.

Osim toga, u ponašanju ovog promućurnog devojčurka, otkri se i jedna druga, po svom karakteru, daleko prizemnija crta. Volela je da svoju majku Slađanu, drži za palac desne ruke, čvrsto i metodično, koliki joj beše i poriv da u bebećim pelenama, pravi društvo neshvatljivim stvarima na noćnom nebu. Tako se, još u najmlađoj dobi, uobličavaše temeljne crte jednog ambivalentnog karaktera.

Crte, koje s jedne strane, označavaju istinsku potrebu ka neomeđenom i nesputanom, nedokučivom i sanjalačkom, a sa druge, ka predvidivom i pouzdanom, ka nečemu što odiše čvrstinom i mirnim vodama jedne sigurne luke. Tokom svih godina koje će uslediti, kontrast između dve težnje, u velikoj meri će oblikovati ponašanje ovog devojčurka, a da ona toga ni sama nije svesna.

Biće tako, sve do onog sudbonosnog dana, kada, nenajavljen i arhaičnom maglom obavijen, u njen život uđe jedan čarobnjak od starine, koji mogaše da joj pruži i slobodu, i sigurnost…

No, do toga ne dođe ni tako brzo, ni tako lako, i u momentu kada iz pera jednog zanesenjaka, u rojevima, struje misli i ne naročito skrivene želje, svet Jovane još uvek nije uzdrman iz temelja, u prisustvu onoga ko zna ranjiva mesta tektonskih ploča…

Put do toga, beše vragolast. Kao, uostalom, i razvoj ovog visprenog stvora. Kakav je to drum bio?

Pa, behu to staze kojima prođoše sva jagnjad u svetu dokonih ovaca – rastrzan između vlastitih potreba i tuđih prohteva. Jovana je odrasla na travi ravničarskog leskovačkog sela, kraj širine Morave, međ strnjišta i kukuruzišta, pored ljudi, radnih i prekih, kakvi se uvek rađahu na mučenim poljanama leskovačkog petorečja.

Majka, Slađana, beše žena tvrdih shvatanja i još tvrđe radne discipline, koja se oformi na ovoj plodnoj zemlji, gde se rađaše ne samo dunđeri i pečelbari, preduzetnici i političari, profesori i pisci, već i seljaci, radnog i podaničkog kova, koji prehraniše sve, trenutne i propale, civilizacije. Od ove srčane, često, preke, žene, Jovana nasledi znanje o nesalomivoj žestini jednog ženskog srca, koje beše sposobno, da u danima Slađaninog cvetanja, tera ovu žustru ženu da pregazi mnoge zemaljske i običajne milje, te da se skrasi kraj njenog Vladimira. Čoveka, istina, ne ubogog, ali ne i naročito perspektivnog. Ovaj je, čova na ivici živaca, na svojim iskrivljenim plećima, poneo dekadentnu sudbinu svih onih koji u državnim preduzećima radiše u ono nesrećno doba kada se čitav svet polomi na pola.

U doba, kada sve znane istine, postaše zablude jedne maestralne istorijske varke. Tako su im, makar, govorili. A govorili su i da će budućnost doneti cvetanje jorgovana i reke kozijeg mleka, kada se zemlja očisti od domaćih izdajnika i stranih provokatora, od neverničke gamadi i crvenog ološa. Takvi dani se, avaj, na razrovanom leskovačkom tlu, nikada ne materijalizovaše, a Jovani su, godinama kasnije, pričali da su u danima njenog detinjstva, prodavali prasiće, da bi joj kupili pelene. Ali, davno je rečeno da  teška vremena stvaraju čvrste ljude, pa ni ovaj par, ne naročito školovanih ljudi, ni uvek složnih ljudi, ne beše izuzetak.

Mimo svojih roditelja, na ovom svetu, za odrastanje ovog deteta, beše važan još jedan šraf, koji u dečijim očima ponese oreol neuništivosti. Beše to Dragi. Ili, kako priliči međugeneracijskom rečniku, deda Dragi. Taj je, starac uvek uredno očešljane, guste kose, sedih brkova i večito zamagljenih naočara, u ljudima budio onaj blagi osećaj divljenja i nostalgije, koji provejava kada se sretnemo sa bićem, čija silina duha uveliko nadmašuje moć oronulog tela. Ali, unuku Jovanu, ne beše mnogo briga za mišljenja drugih ljudi. Za nju, on beše kapitalni predstavnik ljudske veličine. Deda Dragi beše uistinu težak do svoje srži.

Rođen u ono rutavo doba kralje-ubica i pripreme za veliki marš nacizma, kao peto od osmoro dece, on vek provede u večitoj borbi da ne bude gladan, pa ako nešto pretekne – pretekne. A preteklo je, bogami, dosta. Sa svojih deset prstiju, uz kolosalnu podršku svoje, sada pokojne žene Milunke, Dragi je izgradio četiri kućerka, srušio dve plevnje, kupio tri njive i prodao trista sedamnaest teladi. Ali, to ne beše sve.

Kraj uobičajenih crta leskovačkog seljaka, koje znače brigu za rod i porod, ovaj je starac, u svojoj mladosti bio istinsko čeljade vatre. Jahao je kulaše sve dok ne bi pocrkali od napora i žestine srca; tukao se po leskovačkim mehanama u čuvenim, sada zabranjenim, borbama za novac i prestiž; povraćao je po palubi splitskog razarača, u danima službovanja u Ratnoj mornarici ondašnje zemlje. Sav je taj dinamizam, ovaj čova čuvao u bisagama svoga srca, i do svojih zadnjih trenutaka, na svet je gledao sa žarom. A možda najveći grumen plamena, Dragi usadi duboko u misao i osećaj svoje jedine unuke, koja će, godinama kasnije, shvatiti da bez te i takve vatre, jednostavno ne može da živi.

To će, posledično, uticati na formiranje krajnje jedinstvenih navika za žensko dete, u leskovačkoj, još uvek, patrijarhalnoj sredini. Ali, Jovanu neće biti briga. Često će joj, kada, na točkovima “Jamahe”, jurca bespućima juga, dolaziti sećanje na deda Dragog, koji večni život za sebe, osigura ne toliko i ne samo delima, koliko rečima koje imaše svoju unutrašnji tok i trajanje.

Tako su prolazili dani, a sa njima i godine na rastresitom tlu jednog zaboravljenog kutka sveta. Vučjanka je nosila kamen u Veternicu, Veternica mulj u Moravu, a Morava čitave životne priče, negde bestraga, u daleke, nezasite čeljusti većih voda i nečistijih sila. No, junakinju ove naše malene priče, za to, u tom trenutku, ne beše briga. Jer, misli o prolaznosti i vremenu koje se, neprimetno, gubi u ambisima vlastitog samouništenja, ne dolaze čoveku u danima kada se sve čini novo i neimenovano. One dođu, kasnije, kada svitanje označi i dan bitnih, katkad, teških odluka. A nema puno bitnijih odluka, od one kojom izričemo presudu sebi i drugima, kada odlučujemo s kim ćemo vreme provoditi, i slatko i kiselo voće, deliti.

Kada je godinama kasnije, i sama razmišljala o svojoj budućnosti, birajući među kandidatima, onog koji zaslužuje privilegovani položaj muža žene i oca dece, Jovana se jasno sećala dana kada joj se učinilo neobično bitnim pitanje ljubavi i bračne sloge.

Bilo je to onda, kada je u strahu, osluškivala drhtaje podnih dasaka, temeljno uzdrmanih rikom razjarenih bračnih drugova, koji se svađaše oko ključnih razlika u stvarima karaktera. Slađana, beše žena jake volje, dok Vladimir, suprotno tome, beše uplašeni, slomljeni čovek, koji ne beše spreman da se lako odrekne tobožnjeg vođstva muške ruke u porodici. Svađali su se, kako to obično i biva, oko sitnica, koje obuhvatahu jednu sasvim očiglednu potrebu – da se osećaj krivice prebaci na onu drugu stranu, koliko i da se moć održi na svojoj. No, iako glupog uzroka, taj je konflikt pokrenuo temeljnije promene u umu one koju su najviše voleli.

Rasprave se, nakon tog dana, učestiše, i Jovana shvati da na ovom svetu ima nejasnijih sila od onih koje možemo dodirnuti ili omirisati, te da ništa ne može da nadomesti osećaj pouzdanja u nekog ili nešto. A taj je osećaj, primećivala je s godinama, sve više falio njenoj materi, koja u oronuloj prilici muža više ne mogaše da uhvati onu nit koja je natera, godinama ranije, da se pobije sa svetom zbog jednog čoveka i jedne ljubavi. To, Jovanu, iz temelja protrese.

Godine su prolazile, a sa njima školski dani ovog nestašnog bića. Prođoše mučni trenuci pisanja prvih slova, sabiranja do stotinu, seciranja žaba i pamćenja faraona iz srednjeg doba Egipta. Mimo nje su strujala i imena mnogih dečaka, a kasnije, mladića, koji želehu da se u svom beskraju jednog tirkiznog oka, nađu svoje utočište i svoj mir. Retki su bili na putu, a niko u tome, pouzdano se zna, nije u potpunosti uspeo. Beše tako, ne toliko zbog strogih kriterijuma, koji vazda postojahu kod osoba čvrstog karaktera, koliko zbog muškog straha od temeljne spoznaje vlastite nemoći pred očima koje razdiru dušu i ogoljavaju slabosti do kostiju. A takve behu njene oči. Takvi behu i muškarci oko nje.

Stvari dobihu jedan potpuno drugačiji tok, onog septembarskog dana kada osvanu doba srednje škole. I pored svog, izrazito socijalnog karaktera, čini se da u životu Jovaninom, ni pre, ni posle toga, u toj meri i sa tom silinom, ne uđoše dražesnija bića od njenih drugarica, koje, jedna po jedna, ulaziše u učionicu. Maja i Ana, Milica, Sandra i Miljana. Tako bi izgledao spisak imena, mada je u stvarima drugarstva, kao i u drugim stvarima osećaja, taksativno nabrajanje pre stvar komoditeta, no rangiranje po važnosti. A važnost istinskog prijateljstva se ne meri podudarnošću karaktera i sličnošću temperamenata, koliko spontanim, gotovo magičnim, razumevanjem i poštovanjem razlika. U tome ova družina beše nenadmašna.

A nenadmašna beše i harmonija pokreta ove nerazdvojne grupe, kada ispucalim, oronulim trotoarima leskovačke varoši, hodaše skladno i graciozno poput kakvog kola staroslovenskih vila. Rastom najniža među njima, beše ista ona devojka koja je dvadesetak godina pre, u pelenama, među stazama zvezdanim, pročitala svoju sudbinu večite sanjalice. No, nedostatak santimetara ne beše prepreka da se među sličnima, raspozna po onoj energiji koju emituju osobe sa intenzivnim, na dobro ili loše nastrojenim, unutrašnjim bićem. Jovani takvog senzibiliteta, nikad nije nedostajalo. Ta je grupa, vazda skladnih i naoko, složnih devojčuraka, u svojoj komuni, pregrmela sve peripetije rane mladosti: prve ljubavi, temeljna razočarenja, velika razdvajanja i još veća okupljanja, tragične gubitke i mistične dobitke, sve to, u skladu sa temeljnim argumentima koji govore da na ovom svetu, nema mnogo boljih stvari od potpunog i bezrezervnog, prijateljstva. Sve je to, na svojoj koži, osetila junakinja zapisa, upijajući blagodeti tih i takvih odnosa, na način koji znači sreću i ništa drugo.

Ali, trajanje sreće ima svoj vek, i on je, mahom, uslovljen ignorisanjem opasnosti od njenog prolaska. Upravo u tu zamku upade izraženom sentimentu sklona, duša Jovanina, kada dani i godine postadoše progutane u nezaježljivoj mešini vremena i prolaznosti. Tada, strah otkri svoje lice u vidu latentne sile, koja čoveka tera na sumnju. I slutnju. Do toga ne dođe slučajno, već u vidu nedvosmislenog dokaza koji sa sobom nosi autentični dah konačnosti. Negde na sredini drugog razreda srednje ekonomske škole, Jovanu iz slatkastog polusna prijateljstva i povremenih ljubavi, prenu stravična vest o smrti deda Dragog.

Starac je skončao kraj poštanskog sandučeta svoje rođene kuće, u snegu koji se od skrivenog žara ovog čoveka, beše topio u potocima. Na tom je mestu ostao finalni trag ove dementne starkelje, koji je, poslednjih meseci, revnosno slao ljubavna pisma svojoj, davno preminuloj ženi, Milunki. Činio je to sa istom onom predanošću, kao u davnim danima svog vojnikovanja na splitskom razaraču. Bogami, i povraćao je kao tad, s tom razlikom što uzrok ne beše morska bolest, izazvana mučnim jadranskim vetrovima, već jedna druga, daleko podmuklija konstanta. Ista ona kob, koja u prošlosti, u krvi uguši pluća miliona ljudi.

Na Jovanu je, ovaj događaj, imao trajniji uticaj no što na svakog od nas, neminovno, utiče gubitak bliskog bića. Odlazak deda Dragog nije bio samo neumoljivi signal da svet nije uvek mesto užitka i mašte, već to beše temeljni udarac ideji koja se u Jovaninom umu beše stvorila, o neuništivosti jednog čoveka. No, smrt tela ne značiše i smrt ideja koje behu njegova zaostavština, i koje se reprodukovahu u vremenu koje je nastupilo nakon njegovog odlaska. Najvažnija beše ona, koja učiše o temeljnoj potrebi za srećom, i izraženoj rešenosti da se to iste, dođe.

A sreća se, u svojoj supstanci, nalazi u dubokom osećaju bitnosti u svojim i tuđim očima. Do toga se, pak, stiže neujednačenim ritmom i ne uvek istraženim stazama. Jovana je u svojoj bližoj okolini posvedočila jednoj uspešnoj, i drugoj, koja to ne beše u svom punom kapacitetu. Prva se ogledaše u više puta ispričanim pričama svog počivšeg dede, koji pripovedaše o velikoj, strastvenoj ljubavi njega i njegove Milunke, koja izdrža sve poteškoće, sve daljine i sve sumnje, i koju ne mogaše poraziti ni onaj julski dan, kada Milunka nastrada pod železom zahuktale lokomotive.

Druga, ne toliko obilata detaljima ushićenja i treperenja, beše ona koju dožive i sama, kao plod braka svojih roditelja. Tu se, iznova i iznova, uveri koje su granice čovekove da trpi i ćuti. Jer se, poslednjih godina, pretvorio brak Slađanin i Vladimirov, u jednu istinsku golgotu nerazumevanja i sabotiranja, čiji će kraj biti ozvaničen zviždukom viših sila. Sve je to Jovana posmatrala i upijala, ne uvek svesno, a samo ponekad, sa namerom, dolazeći do svojih zaključaka, koji formiraše postulate. Znala je šta za sebe želi, a šta ne želi.

Uostalom, i sam joj je, sada počivši, deda Dragi više puta govorio, u mirnim letnjim noćima bez mesečine: “Ćero Joco, prvo što čovek treba da zna, to je ko je i šta je, pa onda sve ostalo. Ako mir svoj sa sebe nemaš, ništa nemaš.”

Dobro je pamtila reči svog praoca, i kada bude, decenijama kasnije, sama sprovodila staračku dužnost savetodavca razigranih jaganjaca, Jovana će svojim unucima prenositi tu jednu, jednostavnu, istinu.

Mimo odlazaka dragih ljudi, protok vremena se preciznije i učestalije, meri promenama koje se dešavaju, a koje ne predstavljaju udarac te vrste kao iznenadnost i konačnost smrti. Mnogo češće su to druge stvari, jednostavne crtice iz života svakog pojedinca, koje ozvaničuju kraj jednog, i početak drugog razdoblja. Tako je, u svom umu, Jovana vršila jednu, ne savršeno preciznu, periodiku svoga mladoga života. Ako ju je prva roditeljska svađa uzdrmala na način ni prijatan, ni kratkotrajan, ako ju je smrt deda Dragog emotivno urnisala, onda joj je upoznavanje večnih prijateljica podarilo dugo čekani spokoj pouzdanosti i izvesnosti, i osećaj bezvremenosti i trajanja.

Taj osećaj je bio aksiom, kom će se Jovana uvek vraćati, u trenucima lutanja i nesigurnosti. Činjenica da uvek postoje ljudi koji će biti deo njenog života, ispunjavaše je dubokim osećajem pouzdanja i tišine.

Biće tako, sve dok ne dođe vreme da se iste te drugarice, koje su već imale mladiće, skuće i porodice zasnuju. Korak po korak, svadbu po svadbu, Jovana uhvati sebe kako, usred ogromne i nesebične sreće zbog radosti sestara od drugih majki, razmišlja o sebi i svom putu.

Iako je svojom pojavom privlačila znane i neznane, tupave i načitane, bogate i raspuštene muškarce, Jovani se učini, da je deda Dragi ceo svoj život proveo u zabludi, te da poznavanje sebe i svojih kvaliteta, ne znači nužno i pronalaženje podudarnog para. Sve to, skupa, uticaće na postepenu, ali sigurnu, promenu u njenoj duši i njenom umu: godine koje joj izmiču, kako joj se činilo, brže nego drugima; drugarstvo, koje poprimi jedan drugačiji vid; ljubav, koja joj beše uzmicala sa revnosnom rešenošću da se pojavi, ili nikad, ili, prekasno.

U jedno maleno srce, inč po inč, poče da se uvlači crv sumnje i nespokoja: Hoće li naći nekog, ko će joj utočište i slobodu, pružiti kao voljeni njenih drugarica? Šta ako ne nađe? Kuda ide? Čemu se vraća? Ima li jasan cilj u životu? Da li je problem u njoj samoj?

Behu to pitanja, koja joj se, vremenom, sve češće nametaše, sa sve izraženijom zvonjavom, koja se beše čula do najdaljih kutaka jednog vatrenog bića… Jovana poče da oseća drhtaje nelagode, drhtaje, koji se ne mogaše lako spoznati iza čistog, visprenog lica devojke koju ništa ne može pokolebati.

Ali, sam bog zna kakve su joj misli dolazile u mutnim oktobarskim noćima, kada teška jesen prospe svoju utrobu na strvine sveta, terajući čoveka na povlačenje u vlastitu samosvest i vlastite dubine.

Bog, i možda još neko. Onaj, čije oči vide do najdaljih jama čovekovog pakla. Takav vrag, beše udobno smešten u kutak zadimljene leskovačke kafane, one vesele januarske noći, kada Jovana, sa samopouzdanjem grčke boginje, uđe u svetlo predvorje jednog mesta, koje pamti mnogo, na dobro i zlo kadrih, ljudi i neljudi. U crnoj haljini, koja prikrivaše vitko telo srne u danima najvećeg božanstva, lepo oblikovanog lica na kome nonšalantno behu smeštene oči boje smaragda, hodom koji preti i oduševljava, beše to iskonski prizor koji znači, za jedne, radost, a za druge, opasnost.

Upravo se takvog, dvojnog karaktera, učini i u umu jednog iskonskog zanesenjaka od starine, koji u istoj toj kafani, obitavaše u udaljenom uglu, gde se survaše težine kao oblak gustog duvanskog dima, presoljenog roštilja, mlakog špricera i euforije stoletnih drugova. Pijanih, kako to obično biva. No, i pored divote kafanskog veselja, i mimo desetak drugih, elegantnih i manje elegantnih devojaka od imena, čini se, kao da se čitava mešavina glasova, muzike i uzdignutih čaša, pokloni pred divotom jedne iskonske inspiracije.

A Jovana beše upravo to. Tokom dvesta i kusur noći, i još toliko dana, preko mnogih drumskih milja, i još većih nebeskih daljina, ona u jednom zločestom umu, pokrenu onu nenadvladivu silu, sa jasnim usmerenjem i sa još jasnijom namerom. 

Potonja se, lako, može prepoznati u redovima koji prethodiše. Stvorena je od jednog čvrstog, nenadmašnog materijala rešenosti i poštovanja, mašte i radoznalosti, u jednoj iskonskoj kovačnici mnogostrukih misli, ali jasnog i neskrivenog osećaja.

Osećaja koji se ostvaruje kao jedna daleka uspomena, uspomena na svet u svojoj mladosti, kada stvari behu nove i neistražene, i kada magija još uvek beše snažna, neiskvarena zlim mislima i još zlobnijim delima. Sećanje na čaroliju, sada izgubljenog i zaboravljenog, u umu jednog čarobnjaka od starine, probudi jedan neobični devojčurak, koji još uvek, tamo negde, šeta istim onim gracioznim hodom starogrčke boginje.

Tamo negde, jedna curica, još uvek, o stvarima divnim i volšebnim, mašta.

Ime po kom je poznavahu drugi, stade u naslov ovog zapisa. Iskonski karakter njenog bića, koji ne beše svima poznat, ostvari se u nekom svom delu i obliku, u rečenicama koje u rojevima, behu ispisane.

Tako se završava ova neobična priča. Ili počinje…

Aleksandar Stojanović

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.