Piše: Aleksandar Stojanović
Na platou, pred crkvom, usamljeni bagrem stoji,
Četiri klupice, rimska česma, i neki dečak koji se ničeg na svetu ne boji.
Tu svraćaju kurva, ubica, svirač i gatara Cana,
Pod mekom krošnjom bagrema, svima se briše koja mana.
Dečak, zamišljen i gord, o njima ne donosi sud,
Svako ima pravo na sreću, glupost, ili zlu ćud.
Na njega, pod drvetom, jedino deluje česma,
Seća ga na strast i čežnju, kao što to zaljubljenima čini pesma.
Ona kaplje i ćuti, šapuće i lagodnu misao širi,
Podseća na žensko čedo što u čoveku dva krvožedna vuka miri.
Cura vitka, razdeljak prav, narav divlja,
Oko bistro, reč blaga, a krv žustra, od ždrebice, življa.
Česma peva o Stogodišnjem ratu, o Orleanu, Jovankama i devicama poj,
Na platou, pod bagremom, sve je logičnije nego ovaj ljubavni boj.
Ubica traži žrtvu, svirač poeziju, gatara savetuje mir,
Crkveno zvono kao da kaže da je sve lako, dok te ne ponese ovako nerazumne ljubavi vir.
Pred crkvom, među klupicama, samotni dečak gleda u visinu,
Traži boga, putokaz ili makar, istinu.
Leave a Reply