Piše: Aleksandar Stojanović
Svaka se letnja noć drugačije doživljava. Zavisno od toga, da li čoveku društvo pravi pijana banda starih bludnika, žena sa osmehom antičke boginje lova, ili duboka tišina samoće.
Ukoliko se u nju, ovako ili onako, stupa smirenog uma i spokojna duha, i ako se to čini blizu goleme, mirne vode, pod nebom koje zna i za bolje ljude, život se može razumeti na nešto drugačiji način od onog koji je prisutan običnim danima.
Tako se čini ovih sparnih avgustovskih noći, na jezeru boje zmajevog zuba, blizu javora sa deblom od sedamnaest stopa, pod bistrinom neba na kom se jasno razaznaje samo srp mladog meseca i trajna, kosmička tišina. Ova voda, skrojena po ljudskoj volji i potrebi, zauzima ono mesto gde Dunav ne teče silovito i neobuzdano kako to inače čini, već gde se stidljivo i nenametljivo, krije u uvali brda i obale koja podseća na istu onu na koju su se, hiljadama godina ranije, iskrcali Vikinzi, tragajući za ženom sa tri dojke i magarcem koji je znao odgovor na svako pitanje.
Rečni golijat, sa druge strane brega, struji ravno i harmonično, sve dok se ne razbije u svakom pravcu, praveći po gabaritima i lepoti čuveno, Golubačko jezero.
Ovo, Srebrno, manje i karakternije, zgodno smešteno na mestu gde se prekida priroda a počinje varoš, na svoje obale skuplja različit svet. Prestarele veterane ratova i fabričkih traka, koji svoje stare kosti, po poslednji put, odmaraju na jezeru koje podseća na bunare iz gotskih katedrala.
Sredovečne samce i ljubavnike sedamdeset i sedam leta, kojima nista drugo ne treba do ove miomirisne vode, taze izašle iz mašte nepopravljivih romantika, i kakve knjige velikih majstora pisane reči. Okuplja i roditelje nestašnih blizanaca, koji žele da se na odmoru, za promenu, odmore; besposlene zidare, koji psuju rod i porod onome ko odluči da pivo poskupi; ostavljene žene i naparfemisane muževe; prepotentne udavače i primitivne muškarčine; svetske putnike i lokalne đilkoše i mnoge druge, različitih godina i ćudi, kojoj nije lako odrediti mesto, a ni krajnji cilj.
Takvi se najčešće okupljaju ispred nekog dućana, u kom se prodaje sve što čoveku može, a i ne mora ikad da zatreba, a koji je poznatiji po nadimku – Mikin bazar, nego po lancu prodavnica kome pripadaše.
Sažeto i arhaično ime, trgovina dobi svoje prgave i ne sasvim poštene kasirke, neke Smilje Kozarski. Žena, ne toliko stamena ni krupna, koliko silovita u galami, smehu i raspravama koje se dugo i podrobno pamte, a po pravilu, prepričavaju pogrešno ili na tragu tome. Smiljaninu žestinu, na svojoj koži, prvi oseti neki Janko Lupina, opštinski većnik i vlasnik dve mehaničarske radnje u Gradištu. Njemu je, pre jedanaest godina, Smilja izbila dva zuba iz korumpirane glave, nakon što joj je, netaktično, za kilo hleba, dao dve hiljadarke, čime se ostvariše svi najgori snovi svake kasirke.
Od onda, prgavost i nasilnost ove žene, mušterije pokušaše da umire davanjem simpatičnog nadimka – Miki. Kaže se da je sam gospodin Lupina bio tvorac tog imena, jer u njemu proradi onaj misteriozni nagon čoveka da voli svog dželata.
Istina, kao naslednicu nekog salaša u okolini Sremskih Karlovaca, koju rođeni brat, oženivši se Turkinjom, liši svog dela imanja, za gospođu Kozarski malo beše utehe u nežnim rečima mušterija, kad joj život beše pun razočarenja, i to ne samo familijarne prirode.
Ipak, kako je u ćudi naših ljudi da svemu dodaju šaljivi karakter, ovaj dućan u kom se prodaje domaća i strana roba, a kojim dominira aura Mikina, dadoše turski, i za ovaj deo Srbije, neobični nadimak, bazar. Tako postizaše dve stvari. Prvo, nalaženje i orijentacija prema samonikloj varoši i prema jezeru, beše olakšano, jer je sve tu i tu u odnosu na Mikin bazar, čime praviše razliku između ove radnje i nekoliko drugih, sličnih po formatu, ali i ne po lepoti jedne osobene, ponekad divlje, suštine. Drugo i osnovno, tim nadimkom čačkaše osetljive nerve gospođe Kozarski, koja malo šta na svetu mrzeše više od Turaka i svega što misliše da je njihova pokvarena zavera.
Ispred samog bazara, nalaze se klupice od nezgrapnog, bukovog drveta, koje, sa ovog mesta, gledaju ka otežaloj i nabijenoj obali jezera, na kojoj vetar zna da ošine po svom ćefu i na svoj način. Tu se sedi od ranog letnjeg jutra, kad Smilja podigne oblak prašine, sličan jatu skakavaca, dok mete nanešeni pesak sa jezera. Domaće dangube ispijaju vinjake i kafe, komentarišući stare dane, kada nije bilo ni hotela, ni apartmana, ni stranih ni srpskih spadala, već samo tišina ove duboke, zelene vode i nedokučivost javora sa deblom od sedamnaest stopa, tog nepobedivog simbola prkosa zemaljskog prolaznosti kosmičkoj.
Nekoliko sokaka dalje od bazara, kad se ka istoku krene ovim uzanim stazama, između novih bungalova i starih, velikaških kuća, nalazi se birtija nekog pogolemog Mađara Lasla. Čovek, medveđeg stomaka, opuštenih brkova starog kafedžije, birtiju, u kojoj se nudi zamućeno pivo i srneće kobasice, drži već dvadeset i dve godine. Tu svraća razan, ali po svom karakteru, nešto drukčiji svet od onog koji razonodu i mudru reč traži pod strejama Mikinog bazara.
Kod Lasla, stvari su nešto življe, naročito onim danima kad se okupi i mlado i staro da se kladi na trke konja ili na još gore, fudbalsku utakmicu. Laslo, iz svoje pozicije gospodara pijanstva i asketizma, tad ume da pokaže i svoju tamnu stranu, u šta mogu da se uvere gospođice raskošne lepote ili usamljene dame čija čilost vene, kojima, u Laslinim očima, fali samo jedna, sasvim određena stvar da bi bile srećne.
Između ove dekadentne birtije i Mikinog bazara, dva mesta u kojima se dešava život u ovom navrat-nanos skrojenom mestu, prostiru se neuređeni i uzani sokaci. Oni, s jedne, šire i komfornije strane, idu u pravcu Gradišta. Tamo se merače lokalni trgovci i poneki varoški pop, u danima slava i sahrana, ali mnogo češće, naročito u ovo doba velikih sparina i odmora, uskim drumom struje kola brojnih posetilaca ovog jezera koje svoj naziv dobi po srebru.
Turista, onih lokalnih i onih drugih, švapske, ruske ili turske provenijencije, ima u zavisnosti od dana u nedelji. Vikendom, gužve su najveće, pa u čoveku bude onaj grdan osećaj da je posredi neko cigansko vašarište, te da sokacima samo još fali mečka, koja bi svojom igrom upotpunila ambijent kontrolisanog ludila.
Drugim danima, manje je ljudi, a samim tim, više ovog vazduha sa ukusom topolinog lišća i ovog širokog jezerskog neba, kojim, povremeno, prelete jata ranjenih divljih gusaka. Tada je pravo vreme i za duboku, ali ne uvek očiglednu potrebu čoveka da na svoj život baci jedan novi pogled, koji, blizu talasaste površine jezera, ima notu kojoj bi pozavideli i čuvari kapija mitskog Konstantinopolja u nesagledivim noćima onakvog, značajno mlađeg i neiskvarenijeg sveta.
A voda je, u krajnjoj liniji, i razlog zbog kojeg ljudi, u rojevima, pristižu. U njoj, takvoj, nikad do kraja određenoj i uvek samo površno, opisanoj, leže kosturi utopljene dece, trava dugačka kao koplja kaledonskih plemena, zagubljeno prstenje starih ljubavnika, ali i druge stvari, stare i mistične, koje čak i najžešće srce plivača mogu naterati na povlačenje kada se u dubinama vode vide obrisi nečeg golemog i jezivog. Samo jezero se u laganom ritmu širi i razara, spretno vagajući između čovekovih osećaja – od krajnje običnosti, do krajnje neobičnosti.
Takva je voda, takva je šuma koja ubada, s zapadne strane, u ovu staklastu, zelenkastu masu jezera, a takvi su vala i ljudi koji na ovom mestu, borave po svom razlogu i za svoj račun.
U sumrak, kao i da oni dobijaju drugačiji karakter. Pod svodom udaljenih zvezda, tišine noći i letnje sparine, čak i sablasne senke ribarskih čamaca, čiji gospodari, nepredvidivu sreću alasa, kušaju i u ove sitne sate, dobijaju nešto drugačije sklonosti nego sto je to za videla. Na ovom mestu, na nabijenoj plaži plavne crnice i ovog šodera koji se lagano pruža sa obe strane jezera, misao je čoveku i koren i sudbina, a letnja noć, zagasita i sparna, nepobedivi podsetnik da je život jedno magično čudo, na kom čovek treba da bude zahvalan.
Leave a Reply