Pas koji je znao da ćuti

Piše: Aleksandar Stojanović

Taj džukac je uvek bio tih.

Kad grmi. I kad seva. Kad dete plače, a baba zapoje otužni stih.

Ćutao je kad ga hvališ i kad ga kudiš.

Kad si pijan. Kad si besan. Ćutao je i kad se oko nekog, uzalud trudiš.

Bio je tih, taj džukac slezavih boja,

I kad se pitaš “Bože, kakva li je kranja sudbina moja?”

Pseće oko i suzu pustiti zna,

Kad gospodara samo pedalj deli od dna.

Jer u tišini češće razumevanje leži,

Nego u gunguli i rečima kojima istina često beži.

Takvom psu, nenametljivom i ćutljivom napisah stih,

Pre no što zbog starosti ili čega već, ne postane trajno tih.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*