Piše: Aleksandar Stojanović
Taj džukac je uvek bio tih.
Kad grmi. I kad seva. Kad dete plače, a baba zapoje otužni stih.
Ćutao je kad ga hvališ i kad ga kudiš.
Kad si pijan. Kad si besan. Ćutao je i kad se oko nekog, uzalud trudiš.
Bio je tih, taj džukac slezavih boja,
I kad se pitaš “Bože, kakva li je kranja sudbina moja?”
Pseće oko i suzu pustiti zna,
Kad gospodara samo pedalj deli od dna.
Jer u tišini češće razumevanje leži,
Nego u gunguli i rečima kojima istina često beži.
Takvom psu, nenametljivom i ćutljivom napisah stih,
Pre no što zbog starosti ili čega već, ne postane trajno tih.
Leave a Reply