Nikad nije bilo ovolike količine ljudske patnje

Mirjana Milenkovski

Brojke koje govore o broju migranata i izbeglica u svetu su bez presedana od Drugog svetskog rata i taj broj je u svetu dostigao sto miliona, rekla je u intervjuu za Novu Našu reč predstavnica za komunikacije UNHCR u Srbiji Mirjana Milenkovski.

„Nikada nismo imali ovoliku količinu ljudske patnje. Brojke su poražavajuće, frapantne… Tu ulaze izbeglice, tražioci azila, ljudi bez državljanstva, oni koji su interno raseljeni unutar svojih zemalja, a sve zbog istih razloga, a to su sukobi, progoni, kršenja ljudskih prava…“, upozorava ona. 

NNR : Čini se da pitanje migracija opet dobija na intenzitetu, kako iz ekonomskih, tako i zbog ratnih uslova. Šta govore podaci UNHCR-a?

MM: U ponedeljak smo objavili saoptšenje za javnost u kome smo upozorili na brojke koje su bez presedana od Drugog svetskog rata i od kada se beleže brojevi izbeglica, migranata, ljudi o kojima brinemo. Taj broj je u svetu dostigao sto miliona. Nikada nismo imali ovoliku količinu ljudske patnje. Brojke su poražavajuće, frapantne… Tu ulaze izbeglice, tražioci azila, ljudi bez državljanstva, oni koji su interno raseljeni unutar svojih zemalja, a sve zbog istih razloga, a to su sukobi, progoni, kršenja ljudskih prava… Neki uspevaju da se rasele i da odu van granica svoje zemlje, pa postaju izbeglice, neki traže mirnije mesto unutar granica svoje države, ali ono što im je zajedničko je da niko nije u svojoj kući, da su morali da napuste svoje domove preko noći, u roku od nekoliko sati, noseći zavežljaj i putujući u nepoznato… To smo mogli da vidimo i ovde, na žalost imamo iskustva s time. Moramo da imamo u vidu da je to jedna ogromna patnja. Pored rata u Ukrajini, koji je najnoviji i doveo do raseljavanja preko šest miliona izvan, a preko deset miliona unutar granica Ukrajine, ne vidimo mu kraja, ne smemo zaboraviti ni druge izbegličke krize u svetu. Imamo krizu u Venecueli, preko šest miliona Veneceulanaca je izbeglo, kriza u Siriji traje već 12 godina, Avganistan, Jemen, Južni Sudan, pominjem samo nekoliko najvećih, to su sve brojke od preko pet miliona i više raseljenih. Tih sto miliona je sramota za ljudski rod. UNHCR i organizacije UN-a koje rade, kao i druge organizacije civilnog društva koje rade na pomoći ovim ljudima ne mogu sami da to reše, jer je osnovno da prestanu sukobi. Da se stvore uslovi za povratak tih ljudi, da ljudi pre svega nemaju potrebu da beže, a to mogu samo političari.

NNR: Čini se da je najčešća meta tih putovanja Evropska unija. Kakav je utisak UNHCR-a po tom pitanju?

MM: Trenutno ima aktivnih 23 izbegličkih kriza u kojima mi pomažemo, gde imamo prisutne ljude na terenu. Mi ovde imamo, prirodno, najviše informacija šta se dešava u Evropi i o ljudima koji pristižu u Evropu i zato mislimo da je sada u Evropi najveža izbeglička kriza, da najviše ljudi dolazi u Evropu. Ali, krize su i u brojnim zemljama Afrike, u Latinskoj i Centralnoj Americi, gde pate milioni ljudi u pokušaju da dođu do neke sigurnosti za svoje porodice.

NNR: Teritorija Srbije je bila vrlo aktuelna zbog velikog broja migranata koji su prolazili kroz nju. Kakva je sada situacija?

MM: Situacija se smirila. Sećamo se 2015., 2016., pa i kasniej, kada su te brojke bile manje… Sada na nekom dvonedeljnom nivou mnogo manji broj ljudi ulazi, po podacima državnih organa ne više od 400. U centrima je oko 4.500 ljudi i još oko 1.200 van centara. Kao i ranije, van centara su ljudi koji ne žele da uđu sistem, koji žele samo da prođu kroz Srbiju kako bi dospeli do neke od zemalja EU. Došlo je do promene strukture korisnika u centrima, sada su Avganistanci najbrojniji, pa Pakistanci, imamo Burunđane, Sirijce i druge nacije. To su ljudi koji su tu iglavnom sa porodicama, dobijaju sve usluge kao i uvek, komeserijat je aktivan, azilni centri nisu puni, ali imaju određen broj ljudi, ima i onih u prihvatno-tranzitnim centrima… Službe su im na usluzi, deca idu u školu…

NNR: Koliko ima ljudi koji su došli u Srbiju iz Ukrajine? Da li ih ima na jugu Srbije?

MM: Prema podacima državnih organa ljudi iz Ukrajine dolaze, ali uglavnom vide Sriju kao tranzitnu zemlju. Trenutno u Srbiji, prema podacima Komesarijata za migracije i izbeglice, boravi oko 7.000 izbeglica iz Ukrajine. Većina ih je u privatnom smeštaju, kod porodice i prijatelja, jedan mali deo, njih 68, je smešteno u centru u Vranju, koji je jedan od dva centra određenih za prijem ukrajinskih izbeglica. To su uglavnom žene sa decom i jedan broj starijih osoba. Usluge su im dostupne, a od ponedeljka je tamo počeo da radi i doktor, koji se pridružio tamošnjem medicinskom timu. počele su da rade i NVO, ima 13-oro dece koja idu u osnovnu školu, imamo i dva srednješkolca koji idu u Vranju… Deca kao deca, druže se, napreduju, uče jezik… Bukvalno se svakog dana dešavaju neke stvari oko poboljšanja uslova. Ima i donatora koji pomažu u tome.

NNR: Kakva je trenutna situacija u prihvatnim centrima u Preševu, Bujanovcu i Bosilegradu?

MM: U centrima, kao što je i ranije bilo, oni su aktivni, Komeserijat upravlja, jer je nadležan za to i po zakonu. Prisutan je jedan broj korisnika, ali nemamo situacije kao što su bile 2015., 20106., pa i 2017. godine, da su Centri prepuni, da nema dovoljno kapaciteta, sada su poluprazni. Sa tom populacijom može da se radi, to je već neki ustaljeni sistem, Komeserijat se sada snašao, poboljšao usluge, sada je to posao kao i običan, rekla bih. Ljudi imaju slobodu kretanja, već su se snašli u zajednicima gde se nalaze Centri, tako da je stanje redovno.

NNR: Da li još uvek postoji problem sa decom koja putuju bez pratnje?

MM: Da. Deca bez pratnje su uvek jedna od najugroženijih kategorija izbegličke populacije. Broj dece koja pristižu u Srbiju se samnjio proteklih godina i trenutno ih je ovde 60, od čega je 30-oro je u azilnim ili prihvatnim centrima, a ostali u domovima za smeštaj nezbrinute dece. Sve usluge su im na raspolaganju, neki su predali za azil, neki su dobili izbeglički status u zemlji, integrisali su se polako, naučili su jezik, našli svoje posliće… Prvi put smo od prošle godine četvoro dece upisali na fakultet, ostali redovno idu škole na teritoriji opština gde su smešteni… Vodi se briga o svakom individualnom slučaju, a tu je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku odradilo veliki posao, jer je uključilo ovu posebnu decu i njihove posebne potrebe u svoj sistem i sada je to sve sistemski regulisano.

NNR: Kada je počela izbeglička kriza bilo je problema zato što zajednice, kao što je Preševo, gde su dolazili nisu bile spremne za toliki broj nepoznatih ljudi. Kakva je sad situacija?

MM: Nama se čini da je kroz ovih sedam godina došlo do izvesnih promena, ali promene idu kao kriva koja nikad ne miruje. U jednom trenutku smo videli veliku solidarnost, pomenuli ste Preševo 2015., posle tog inicijalnog šoka, da dolazi veliki broj nepoznatih i drugačijih ljudi u jednu malu zajednicu i mali prostor, setićete se da su ljudi i u Preševu, Vranju organizovali, skupljali pomoć, u Preševu su ih ljudi puštali ljude u kuću da se istuširaju, pa je posle rečeno da to i nije baš najpametnije. Prosto su otvorili srce jer su shvatili da ljudi pešače hiljade i hiljade kilometara na putu do nekog mira i neke bezbednosti. Nakon toga naišao je neki peeriod prihvatanja i opšteg razumevanja, pogotovo što Srbija ima to tužno iskustvo iz 90-ih godina sa izbeglicama iz Hrvatske i BiH, gde su ljudi osetili veliku količinu enpatije, a onda je to krenulo da pada. Čule su se desničarske grupe koje su se aktivirale, kako po društvenim mrežama, tako i po gradovima, bilo je puno lažnih informacija, puno skrivanja informacija i mi svi zajedno, kako UNHCR, tako i naši partneri koji se bave ovom tematikom smo se trudili i dalje nastojimo da objasnimo ko su izbeglice, ko su migranti, od čega su oni pobegli, iz koji zemalja su pobegli, šta se to dešava u njihovim zemljama pa su oni morali da pobegnu. Jako je bitno da ljudi prvo čuju šta se govori, da obrate pažnju ako ih interesuje, da shvate da niko tu nije došao da nekoga ugrožava, da nekome otme posao, da preti nekome… To su ljudi koji su izašli iz rata koji traje previše godina, to su uglavnom dugotrajne izbegličke krize, ljudi koji su pobegli sa malom decom, trudne žene… Niko ne kreće na takav put tek tako, preko mora koje nikad nije video, u onim čamicma koji se naduvavaju, niko ne kreće, a da mu to nije zadnje… Treba imati u vidu uvek širu sliku, to što mi vidimo da neko ima stare patike, da je prljav, da je drugačiji, treba samo razmisliti šta se to njemu desilo da krene iz svoje daleke zemlje i da želi da nastavi dalje, a ne da ostane ovde… A preživeli su usput pakao, išli su sa krijumčarim aljudi, koji se sve gore ponašaju, koji su se jako dobro organizovali za sve ovo vreme, to je sada jedna solidna mreža krijumčara i kriminalaca. Ljudi smo, moramo da pomognemo ljudima koji su u nevolji, a ne da ih još, najblaže rečeno još i osuđujemo. Htela bih da skrenem pažnju i da je ksenofobija, na žalost, svuda u porastu, u celom svetu, nije to specifično samo za jednu zemlju. Bukvalno na svim meridijanima imate ljude koji negde beže i imate primetan porast ksenofobija poslednjih godina. Što je više ljudi koji beže od sukoba i ratova, uvek je veći stepen ksenofobije i mislim da moramo svi zajedno na globalnom nivou, a mi u Srbiji sa se borimo protiv toga. Kada pokušamo da povežemo te ljude i kroz najmanje aktivnosti, kao što je zajednička šetnja kroz grad, ili poseta muzejima kao što je rađeno u Novom Sadu i Vranju, kroz zajedničko kuvanje, tu se ljudi upoznaju i šire vidike, onda upoznate ljudsko biće i vidite da smo svi zapravo isti, da smo jedan rod, da smo ljudska bića. Imamo različite kulture, ali to je samo veće bogatstvo, a ne šteta jedne zajednice.

Razgovarala: Ljiljana Stojanović

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*