Zlotvor i kajanje: Dani prošli

Piše: Aleksandar Stojanović

Sokaci naših varoši kriju tajne koje nikada do kraja neće biti razotkrivene. Tako se čini čoveku koji u neko doba noći, prođe stazama neistraženim i zabačenim, ali ipak prisutnim i postojanim. Tom opisu, odgovaraju po svojoj ćudi, one male i neprimetne uličice leskovačke kasabe, koje se šire i razbijaju oko Zelene pijace.

Naročito na mestu, gde reku, u cugu, preskače uzana, betonska ćuprija koja je u varoši poznatija po imenu Viseći most, nego po velelepnosti luka koji u maglovitim jutrima, podseća na kakav zamrznuti, nespretni skok dvogodišnjeg srndaća sa jedne na drugu obalu reke. Pod mostom, Veternica teče ujednačeno i mirno, čvrsto držeći svoj kurs ka severnim međama sveta. Oko nje, život se kreće u rutama izbrazdanim kroz stotine godina prolaznosti, rastrzan između krajnosti osećaja i misli, neprimetno opterećen težinom samoće koja je, iako manje nego u većim gradovima, prisutna i u ovoj kasabi u kojoj uporedo žive austrijski kompleksi i orijentalne sklonosti. Voda je mlaka i mutna, obojena garom iz stranih fabrika kablova i mirisima otopljenih snegova sa dalekih vrhova Kukavice. Reka je mirna i neprimetna, reklo bi se, ujednačena u svojoj misiji cepanja leskovačke kotline na dva, po karakteru slična dela.

Ova kasaba trgovačkih putnika, lokalnih moćnika i magičnih pisaca, zatvorenih shvatanja i otvorenih rana, kroz godine zagubljenosti, plovila je i plovi na svoj način. Tome nalikuju dani sa ove ćuprije, preko koje prolaze mlekadžije na biciklama i gospođe na štiklama, a koja je, opet, dovoljno široka da na svoju kičmu primi sve one koji žele da u lakoj isparici Veternice, uživaju u kaljavosti varoši, koja je danas veća nego u starini.

Sam most, uzan toliko da tri oveća pešaka mogu da prođu relativno komotno sa jedne na drugu stranu, spaja s jedne strane, neki omanji, debelim plotovima omeđeni sokak na kom ovdašnji živalj prodaje saksijsko cveće i otužnu komovici i s druge strane, Zelenu pijacu, bazar koji na svojoj širini, okuplja ljude različitih sklonosti i karaktera. Na kapiji pijace, koja sa ove strane predstavlja prolaz ka Visećem mostu, prodaje se zverinje raznih vrsta. Zečevi za kaučeve, pilići za klanje, kanarinci za zabavu. Tu, ponekad, zna da pobegne koja guska krvavog perja, što izaziva vrisak ptica i ljudi koji po svom tonalitetu ume da nadjača uobičajenu gužvu pazarnih dana. Gungulu, stiče se utisak, nadjačava samo jedinstveni, ali prisutni uticaj čovekovih pritajenih osećaja, koji mu daju povoda na pomisao da za njegove muke i uobrazilje, ima malo razumevanja na ovom svetu.
Etar samoće, osoben ćutljivim, a još više, pričljivim Leskovčanima, oseća se u nejednakim razmacima i na ne uvek očiglednim mestima. Budalasto je misliti da oni koji se najviše druže, oni koji vrište kao odbegla guska na kapiji starog bazara, jesu o oni kojima je sve u životu potaman. I reč, i misao, i sudbina.

Do takvog zaključka se stiže kada se pređe preko Visećeg mosta, na jednu ili drugu stranu ove varoši koja pamti i bolja i lošija vremena od našeg. Pijaca sa svojim ornamentima podseća na među koja se uvek i sigurno, povlači između ljudi na osnovu sloja kom pripadaju. Isto tako, svojom vikom i svojim samoćama, ona okuplja i galamdžije i usamljenike, ukoliko je moguće napraviti razliku između ta dva.

Grupi pričljivih i razdraganih ljudi, koji u raspravi pronalaze beg od usuda, pripada i neki Mitar. Čovek, reklo bi se, nezdravih navika i neobičnog izgleda, čiji smisao nejakog života beše zazidan u ovoj pijaci hektarske površine, na ovim železnim tezgama iz doba kada ove zemlje behu mnogo smislenije nego što su danas. Mitra, prodavca i otkupljivača, pijačari i mušterije, zovu jednim bizarnim nadimkom. Onakoj. Mitar Onakoj. Neobičan nadimak, ovaj čova ranih pedesetih, dobi zbog svoje sklonosti da na pitanja odgovara na nezainteresovan, lakonski način.

“Mitre, kako je? – Onakoj.”, “Zrele li su ovej kruške brane? – Onakoj.”, “Ne li izmrze prošlu subotu, rasipa se kiša? – Onakoj.”

Tako bi odgovarao ovaj čovek na pitanja bez dubljeg smisla, olakšavajući procenu da se radi o umu neopterećenom detaljima. Mitra kao da ništa u životu ne zanima, sem da na pijaci, otalja još jedan dan, jer tako i živi. Od danas do sutra.

Blizu njega, rano povrće i zakasnele tikve, prodaje neka žena kutlavih nogu i brzih pokreta, koji ponekad izgledaju, kao da nisu njeni. Kum joj dade ime Jana, ali ona, slično svom sadrugu, na ovom mestu i u ovom ambijentu, beše poznatija po nadimku. Muško. Jana Muško. Duboko zagazila u četrdesete, oniža i punokrvna, beše treće dete neke seljačke porodice sa brda iznad Medveđe. Imaše dva starija brata, Ratka i Mirka, od kojih beše čitavog života zazirala, zbog zle ćudi koji imaše i jedan i drugi i zbog iznenađujuće jedinstvenosti koju pokazivaše u nasilju, iako su, bar po imenima, zauzimali različite krajnosti duha. Beše tako, sve do onog dana, pre dvadeset sedam godina, kada ih vilom ubi komšija Zvonko zbog zavade oko međe u kukuruzištu.

Do tada, za sve godine svoga života i mladosti u porodici koja imaše dovoljno, ali ne i previše, oni deliše istu sudbinu. Isti kačamak sa kazana, isto mleko iz kanti, a vala i istu odeću iz materinih sanduka. Zbog toga što je, do u doba kad poče sama zarađivati, viđahu u muškim čakširama od čoje i košuljama od lana, okolni svet ovo žensko čeljade prozva nimalo simpatičnim, a ni promišljenim nadimkom po kom ostade poznata i godinama potom.

Tako, na ovom mestu, pod kupolom neba kasabe, provode dane Mitar i Jana. Opterećeni vremenom koje prolazi, u istoj meri koliko i pticom u letu, ovo dvoje ljudi na život gleda jednostavno i otežalo. Tako se i živi na bazaru koji kao mesto i kao pojava, postoji da bi čoveku stvarnost bila u nekoj meri lakša i smislenija od vaskolikog traganja za svim i svačim. Posmatraču bi se, pogrešno, učinilo da ovi ljudi, pijačari i trgovci, nemaju dubljih, duhovnijih muka u životu. Da ih ništa ne kinji i ne tišti, da im je san ravnomeran kao osmeh device, i da kroz prazne glave ne prolazi ništa trajno ni potpuno, ništa otrežnjujuće i temeljno, ništa što liči na misao ili slutnju.

Jedan iz grupe takvih naočigled prokljuvljenih i pročitanih ljudi je i neki čiča koji stiže svake subote oko podneva, prolazeći kroz onu uzanu železnu kapiju sa strane suprotne ćupriji, iz pravca zanatske, Niške ulice. Gurajući se među prestarele mlekadžije sa kantama iz doba Broza, obavijen dimom pijačnog duvana i lake izmaglice koja se diže sa Veternice, on sa sobom nosi, za jedne, pazar, a za druge, pelin. Pred nezainteresovane poglede Mitrove i Janine, stupa čovek gegavog hoda i nesigurnog pogleda. Za ovaj deo leskovačke čaršije, poznat je kao Boško Lešnjak. On, slično Jani i Mitru, kao i stotinama drugih koji sokacima ove skrajnute varoši prolaziše zbog nužde ili potrebe, nadimak po kom će ga znati više nego po imenu, ponese zbog određene, po pravilu, loše crte u karakteru ili na telu.

Njegov usud beše mladež u obliku lešnika, koji mu se nad usnom beše učaurio kao stršljenovo gnezdo u krošnji breze. Mimo te mrke i gadne izrasline, ovog čoveka krasi neujednačenost hoda, rastrzanost misli i gorčina reči.

Mimo tih crta, reklo bi se da on svojom pojavom, ne privlači neku naročitu pažnju. Ne čini to krajnjim, nezamislivim dubinama uma, uzvišenošću duha, a sigurno ne mudrošću koja se manifestuje kroz čovekovo znanje o tome kada treba da priča, a kada da ćuti. Davno je rečeno da prvo treba naučiti značenje reči, pa nakon toga govoriti, jer kao što se sekira može koristiti na dobro i zlo, tako i glasno upakovane misli mogu biti izvor najvećih radosti, kao i najvećih stradanja. Ta je vrlina u našim ljudima retka, a među ovim prostim svetom, još ređa, izazvana ne odsustvom škole, koliko odsustvom mere. Među takve ljude, spada i ova prilika, koja svet i ljude meri na svoj način.

Boško Lešnjak svoj stav ima o svemu. Ako treba prebrojati pera stasalog petla za klanje, ne treba se mučiti. Dovoljno je pitati Boška Lešnjaka. Ako treba opisati tok Veternice i njenu najdublju tačku, ako treba izračunati dužinu senke Visećeg mosta ili broj borovih stabala na Hisaru, ako treba odrediti pravu cenu za krompir i luk, dovoljnu količinu đubriva za dulum deteline ili tačan iznos mita za opštinskog činovnika Rajka, jedina prava adresa je Lešnjak.

Odgovor na svako pitanje, komentar na svaki događaj, na svoj, niti argumentovan niti promišljen način, ima ovaj čovek snishodljivog samopouzdanja jednog društvom iskreiranog gubitnika. Lešnjak je u prvim redovima kada treba nečiju sudbinu, na zlo pre nego na dobro, zapečatiti. Sud o valjanosti ili pogrešnosti nekog postupka, ovaj čovek donosi iz pozicije smrtnog boga.

“Hmm jošte nemav decu? – Toj je sigurno do staros’. Nesu se naši preci džabe uzimali mladi i berićetni.”; “Ta sto ako je na Miška Apotekara sin završija škole, neje on kao ja prošaja životnu školu”.; “Uznapredovala kuća otkad Goca Ćurkina ostade udovica, uznapredovala. Kad si ume da iskoristi onoj što treba. Al’ Ćure pokojni, svi vikav, pijandura i tepač, al’ ja da ti kazujem, beše dobar čovek. Nego, žensko ti je toj.”

Komentare sličnog kalibra o znanim i neznanim ljudima koji dolaziše na Zelenu pijacu, posećujući tezge mladog spanaća i bostana teškog kao kočija, iznosila su rutava usta Lešnjakova, koja ne znaše za meru, a ni milost. On ne beše kadar da se bavi bilo čim drugim do manama koje osećaše kod članova svoje okoline, a koje, opet, behu preuveličane ili češće, stvarane lako, a zaboravljane, teško. Osudi ovog čoveka, niko nije mogao da pobegne. U njegovom biću beše nečeg nesrećnog i tupog, nečeg nezasitog i uplašenog, pa da svakog meri i ukalupljuje po svom ćefu i svom osećaju, bez obzira na teskobu tako izrečenih misli. Priroda našeg čoveka je takva da u njoj svoju kob i svoj oblik, svoj smisao i svoj princip, doživljavaju najrazličitije zablude, iskrivljene misli i osećaji koji svoj izvor imaju u izgubljenim, tragičnim događajima iz života, za koje, ponekad, nismo ni svesni da kao takvi, postoje. Takav zulum beše mučio i Boška Lešnjaka, iako on sam o njemu beše razmišljao retko, jer su zaboravu uvek prepušta ono što potkopava temelje ideje o sopstvenom biću i sudbini.

Nastaviće se…

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*