Piše: Aleksandar Stojanović
Istorija ove ćuprije, za sve duge godine svoje postojane misije povezivanja nikoga i ničega, upamti mnogo važnih i još više, nevažnih događaja. Svadbe trgovačkih kćeri i sahrane čorbadžijskih sinova, samoubistva prevarenih muževa i ubistva zavađenih komšija.
Pamtila je i prevezenu detelinu, obrano grožđe, med u burićima i brašno u džakovima, decu u kolevkama i starce u sanducima, tajne u pismima i istine u očima, grmljavinu radosti i tišinu tuge, sve stvari, magične i obične, na čijoj međi i sama nastade.
Ali, od svih dešavanja koje se na ovom mestu zbivahu neravnomerno i ne naročito smisleno, po svojoj emociji, više nego po svom sadržaju, izdvoji se ljubav dvoje mladih, čija imena istorija ovog mesta upamti do kraja dana.
Aleksej, prezimenom, Odisejevič, beše neki ruski momčić koji u ove krajeve dođe iz razloga samo njemu poznatih. Pričalo se da je njegovo grofovsko poreklo, zapravo najobičnija izmišljotina, te da se iza ufitiljenih brčića momka u srednjim dvadesetim, krije bugarski špijun koji u Leskovac dođe zbog tajni mekih leskovačkih voda, koje će svoju vrednost pokazati decenijam kasnije, kad ova turska kasaba preraste u trgovački grad kakvih malo ima. Pričalo se, dalje, po zadimljenim mehanama blizu pijaca i ciganskih čadora, da je Rus bogatstvo stekao krađom i prodajom konja u dalekim brdima Sibira, te da ovde pobeže zbog straha od odmazde razjarenih stočara. Ono što se nije pričalo, to je da Odisejevič možda beše jedan od onih koji moraju da odu do kraja sveta da bi tamo pronašli sebe.
Kako bilo, taj Aleksej, momak plećat, crnog brka i brzog hoda, špartaše kasabom uzduž i popreko, zavlačeći se u sokake, opažajući varnice iz kovačevog malja, mirišući dim iz buregdžinica i mehana u kojima se kafa, sada kao i uvek, do kraja vremena, služi sa ratlukom. Jedne subote, jutarnja šetnja ga nanese na periferiju varoši, te se približi onom brestu gde, priča se, još uvek ćuti mečka Čuma.
Ostvarenje kobi koja baba Stanu beše koštala glave, beše prekinuto još strahotnijim prizorom – prizorom čoveka koji zverski bije ženu koja trapavo i očajno, beži preko mosta.
Tada se ovom ruskom momčiću učini kako ovaj kurvin svet ima nastrane temelje, koji dozvoliše da sila boga ne moli, te da ova ženska prilika trpi zlu ćud lelujavog pijanca koji živi da bi bio težak sebi, a još teži drugima.
Baš u tom nesrećnom trenutku, Aleksej malo bolje zagleda ovo izubijano žensko čedo, te načas shvati da ono predstavlja sve što je tokom svih zemaljskih milja koji razdvajaše njegovu otadžbinu i ovaj zaboravljeni kutak, smatrao nemogućnim.
Očiju boje zmijskog legla, nogu kao u dvogodišnje košute, sa kosom koja nalikovaše livadama udaljene sibirske tundre, sa stavom zaboravljene rusalke, ova žena u ovom mladiću, probudi sve one tihe radosti koje, isprva stidljive i prikrivene, postaju sve očiglednije, javljajući se u oblicima nenadanim i neobičnim.
Prvi susret, Alekseja i misterioznog devojčurka beše neke septembarske subote, kad divlje guske uplašiše mrtvace na turskom groblju, kad se Čuma u svojoj šupi beše meškoljila od sitosti i kad pop-Jezda nastrada od rogova bika velikog kao kuća. Slučaj ili sudbina odluči da ova izubijana devojka, koja tog dana hramaše na levu nogu, beše Jelena, baba Stanina unuka, žena onog nesretnika Vitomira u čije namere i počivša nana beše sumnjala čak i u trenutku kad mečka Čuma zubima beše izvlačila život iz nje.
Alekseja u tom trenutku obliše osećanja besa i osvete, te žustru nameru za krvlju, obuzdaše izubijane ruke ove ženice, koje Aleksej oseti na svojim nabreklim mišicama. Iznenadni dodir nepoznate žene koja mu u stvarima srca beše i te kako bliska, zaustaviše ubilačku nameru i predstavljaše izvorište svih ljubavnih potoka koji se od onda počeše slivati niz planinu čežnje i Aleksej tokom naredne četiri noći, sanjaše jedan isti san.
San o drvenoj ćupriji nad nepredvidivom rekom, o kaljuzi na drumu, o pustom polju koje se pruža u nedogled, sve do planina na krajnjem jugu. San o blatu do kolena i u njemu, kraj same ograde mosta, krvave iglice jelke. Ovom, ni previše načitanom, a ni naročito pametnom mladiću po prvi put za svoga, ispostaviće se, duga veka, bi jasno šta treba da uradi. Petog dana, zorom, kada topolinim šumarcima oko ćuprije odzvanjaše samo lavež pasa lovaca na divlje patke, Aleksej izmeri daljinu od mosta, nizvodno, brojeći korake po datumu kad beše sreo Jelenu, i na tom mestu, sa desne obale reke, zasadi jelku.
Kada godinama kasnije prolaznici budu slučajno, uočili redak prizor – četinara u plavnoj, lišćarskoj šumi, biće zbunjeni nedokučivom tajnom ove pojave. Dvadeset hiljada noći docnije, kad od Alekseja i Jelene više ne bude bilo ni praha od kostiju, ovo drvo će, začudo, rasti i širiti se neopterećeno vremenom i zulumima reke i zlovoljom ljudi.
Biće nesalomivi spomenik jedne velike ljubavi, koji služiše kao opomena svim vragovima ovih nebesa da ne postoji ništa snažnije od volje dvoje zaljubljenih, ni ništa lepše od hrabrosti da se život živi kako se hoće, a ne kako se mora.
Kako se dalje odvijao put dvoje ljubavnika, niko zasigurno ne zna. Ono što se zna, to je da godinu dana nakon sadnje drveta, Jelena odluči da pobegne od svog pobesnelog muža.
Na istom onom mestu, na ćupriji, na kom je, godinu i kusur ranije, izubijanog tela i slomljenog duha, zatekla Alekseja, ona obeća svoju ruku ovom neobičnom Rusu. Kaže se, da ju je Aleksej odveo negde daleko, dalje od svih zamislivih međa, te da su dugo i srećno živeli, okruženi decom, a kasnije i unucima, sve dok, neke surove zime, ne pomreše istog dana, od srčane kapi.
Dani koji uslediše nakon odlaska Alekseja i Jelene, behu obeleženi jednim, više nego bilo kojim drugim, događajem. Tog dana, kad fijakeri napraviše trag po blatnjavom drumu, noseći ljubavne saučesnike na kraj sveta, Vitomir se u mehani nekog kafedžije Živka Krmeta, napi kao nikad u svom veku propalice.
Te noći, besan zbog izdaje, nesiguran u sve, do u svoju bol, špartaše krajevima inače poznatim i uobičajenim, tražeći odgovor. Potraga ga nanese na ovu tursku ćupriju, gde stiže smotan i sapetljiv, istrajan u padanju u blato i konjsku balegu, rešen da završi svoj pohod osuđenika. Nad rekom, beše bistra noć, prozirna kao osmeh device, šuma, tiha i spokojna, samo ponekad, prekinuta zovom buljine ili nekog drugog čuda.
Vazduh beše oštar, pogled, mutan, a život, pretežak, u umu ovog čoveka koji nikad nije imao hrabrosti da voli.
U bistrini noći, sa ograde mosta, pred smrknutim pogledom pijanca, zaigra prilika šiljatog drveta. Lahor je mek, nosi miris presušenog duvana, usnulih goveda iz staja po okolnim selima, raspucalih tikava iz jetkih kukuruzišta i dalekih, stasalih vinograda po bregovima starijih od samog vremena. Sve se u nozdrvama Vitomirovim, meša i razgrađuje, sve juri i zastajkuje po svojoj nameri i po svom neredu. Prepečenica u krvi, suza u oku, drhtave ruke na ogradi, kratkoća života na zemlji, ta sumorna sudbina i to prokleto drvo, sve to izaziva potres i slom koji se u kuli ovog pokvarenog čoveka, zbi niti iznenada, niti nezasluženo.
Narednog jutra, na mostu, kraj ograde koju gule konjske sapi koliko i vetrovi sa zlokobnih planina Juga, nađoše Vitomira. Sedeše u lokvi krvi, uspravan i misteriozan, posednut pogledom mrtvaca koji gleda nizvodno, u reku koja teče u nepoznato. Pričalo se, godinama kasnije, da krv kojom se napojiše daske, ostade trajni beleg jednog stradanja i da ne mogaše biti sprana ni svim kišama vlažnih jeseni koje uslediše nakon toga. Tako smrt Vitomira ostade trajno urezana u konture ove ćuprije, i od tog dana, trajaše koliko i sam most, koji će, kako će se videti, doživeti još tragičniji svršetak.
O uzrocima smrti ovog nesrećnika, lokalna raja je, manje-više, znala sve. Međutim, o samom načinu stradanja, pričalo se među seljacima i trgovcima, među agama i kadijama, između varoških popova i seoskih vračara i svih drugih, poznatih i manje poznatih članova čaršije. Istina, prekinute, rasporene vene behu jasan pokazatelj zbog čega je nesrećnik umro, ali nesigurnost u sud beše izazvan time što ni nož, ni britva ne behu pronađene kraj Vitomira, što u rasuđivanju ovih ljudi, beše detalj interesantan koliko i neobjašnjiv.
Živko Krme, kafedžija i boem, gorostasni čovek sa stomakom nerasta, kod koga je Vitomir dolazio po otrov i inspiraciju za zulum, zaključi da je pokojnik svojim precima otišao pijaniji nego što je to bio ikad pre te večeri, te da će bure iz kojeg mu je točio rakiju, u pomen palom prijatelju, sahraniti u grobu, kraj sanduka. Bure će mu dobro doći da na njemu preplovi reku koja odvaja našu od bezimene zemlje gde borave mrtvi, a ujedno će ga štititi od šejtana, koji ga je, kako je govorio Krme, bez sumnje ubio na mostu.
U krčmi Živka Krmeta, prisutni prosipaju piće na prašnjav pod, u pomen mrtvoj bitangi, klimajući glavom na reči debelog kafedžije. U uglu ove četvrtaste, zadimljene mehane, na ispucalom bukovom stolu, odzvanja doboš sirovog pasulja. Tu sudbinu čita neka Ljudmila, vračara srednjih godina i razbarušene kose, osetljiva na vetar u travi i vranu u letu, ali ne i na vonj koji se oko nje usled nečistote beše širio. Ona ovoj grupi danguba ispriča ono što svojim razokim očima beše videla u pasulju, te da je u smrt Vitomirovu učestvovala mečka Čuma i da detalje zločina može i njima pokazati, ako joj gazda Krme naspe čašu vina i ako joj odseče parče jagnjetine, jer i mađije imaju svoj ceh.
Tako ljudi komentarišu loš sled događaja, obazirajući se na svaku pojedinost, opterećeni potrebom da o zlu pričaju naširoko i nadugačko, a da o dobru, kazuju malo ili nimalo.
Retko koga tih dana beše interesovala sreća jedne devojke i jednog mladića, koji, negde tamo, dalje od svih granica pakosti, jedno drugo, vole kao što sunce voli mesec.
Sreća drugih je, za našeg čoveka, nit retka ni dragocena zverka kojoj treba tapšati kao ciganskoj mečki na vašaru, nit povod za radost u srcu zbog harmonije koja nigde ne postoji na takav istančan način, kao u duši ljubavnika. Ona je pre nezgodna stavka koju treba prihvatiti i samo po potrebi, pomenuti, sa zloslutnom najavom skorašnjeg raspada, jer nesrećan čovek ne traži i ne prihvata ništa drugo do nesreće na koju mu vonja i samo srce pakosno.
Tako se o stradanju Vitomirovom beše pričalo sa naročitom strašću, kroz mnogo dana i još više noći, sve dok se ne ispripoveda da je ovaj pijani, krivicom i kajanjem opterećeni um, nastradao na još sablasniji način…
Nastaviće se…
Leave a Reply