Kafanski vitez na prašnjavom drumu

LESKOVAC

Godinama posle, kada je već bio duboko zašao u doba gde se svaka misao, staza ili želja završava putovanjem u bezvremene dvorane predaka, Atanasije se sećao tih dana kao najlepšeg perioda svog sumornog života. Sveža prolećna jutra, simfonija sitnih ptica na okeanskom nebu bez oblaka, miris mladosti i bes života koji je ubrzavao sa svakim novim izlaskom sunca. Davno je rečeno da lepe stvari brzo prođu, a Atanasije Dimić svakako nije bio van tog pravila. Nekako je najviše voleo subote. Tada bi, kao nekim poslom prisiljen, kitio čeze, timario kulaše, oblačio najnovije čakšire, košulju i jelek, i kretao put Leskovca. Nasipani put je lomio ravnicu, s leve strane je, u daljini, video tamne vrbake duž Veternice, a na istoku su bila i ostala brda, rascvetana, mirišljiva, lenjo ispružena još od planinskih visova na jugu. Kola su se u nepravilnim razmacima klackala, sirova snaga dveju pametnih životinja je vukla napred, a Atanasije je, već poprilično zagrejan žarom nebeskim, skidao vuneni jelek, i popravljao gustu, crnu kosu i kratke, premda jake, brkove. Posmatrao bi okoliš jednog zagubljenog vremena: dane konoplje i plugova, drumskih razbojnika, fabričkih dimnjaka i ljudi, zarobljenih u vlastitoj zabludi o trajnosti.

Kada bi, posle nekog vremena, stigao u varoš, put ga je vodio kroz zakrčene ulice užurbanog i zahuktalog gradića. Pazarni dan traži svoj danak. Volovska kola, sa ranim povrćem, zaostalim tikvama i džakovima brašna, se tromo kreću prema pijaci; mlekadžije spretno voze „točak“, hitajući ka svojim mušterijama; iznureni radnici nekog mlina, prašnjavi i životom, razočarani, svraćaju u neku oskudnu krčmu, na osveženje i smisao; dame ulice, svoj zanat sprovode uvek, a naročito onda kada gužve zakrče sokake ove orijentalne varoši. Kasabe, u očima mnogih. Promena se teško prima na ovom prostoru i to će istina koja će trajati. Dim se vijori vazduhom, puneći prazninu mirisom pečene kafe, vrućeg bureka i bosiljka, iz nekog jevrejskog dućana. Aroma ukusnog, Atanasija opomenu da ništa od jutros nije jeo, i da bi bilo valjano da potera konje, da gaze malo brže.

Bogami, tih dana kafana je bilo na pretek. Kod ove pijace, kod one klanice, pored ove mesare, kraj železničke stanice, duž reke i te i te ulice, i tako redom. Godinama kasnije, neko će izračunati da ih je bilo više od stotinu, ali u tom pregladnelom trenutku, Atanasija nikakva matematika ne zanima. Probaće, pa šta bude. Prolazi dalje, gradskim sokacima, tragajući za spokojem u ovoj tarapani pijačnog dana. Napokon, na pedesetak koraka, pred njim izvire sva boemska lepota hotela „Kostić“. Hotelu prilazi sa zadnje strane, gde se nalazi štala, da svoje kulaše ostavi da se odmore i senom namire. Silazi iz nakinđurenih čeza, pazeći da novo odelo ne zakači na zloslutni ekser koji je tu raskoš remetio podsećanjem na težak život i nemaštinu domaćina. Konje ostavlja na čuvanje nekom sirotom momku, štalaru, i upućuje se prema bašti kafane. Ispravlja svoju mučenu kičmu; na mladom, neiskvarenom licu, meće turoban pogled kakvog čorbadžije iz zaboravljenih dana, svesrdno se trudeći da skrene pažnju posmatrača sa drhtavih ruku i nesigurnosti u koraku.

Tako udešen, ozbiljan i naizgled nepokolebljiv, Atanasije stiže do kapidžika čuvene kafane, gde ga dočekahu kamene oči debelog konobara. Lažna sigurnost popusti pred ravnodušnim pogledom ovog pregojenog čoveka. Unezveren, nerazuman, traži astal, pa makar bio i neki u zabačenom kutu, lomljiv, sa pocepanom mušemom, za one koji duvan puše iz artije, a ne iz pozlaćenih muštikli. Taman kad je mislio da će, po ko zna koji put već, biti odbijen, glomazni čovek mu dobroćudno pokaza da ima jedan koji bi bio po meri, makar dok se ne stvori gužva, i kada za njega, seljačkog sina, u društvu moćnih industrijalaca i bogatih trgovaca, mesta neće biti. Šokiran zbog nenadanog uspeha, nesiguran u dalji razvoj njemu neshvatljivih događaja, sledio je gojaznog čoveka do svog astala, u uglu kafanske bašte. Tu neće smetati.

Na ravnu, izlizanu stolicu, Atanasije seda kao političar u državnu fotelju; isprva uplašen, a kasnije sve silniji i raspojasaniji, opijen željom da se odatle ne miče dok je sveta i veka. Od istog onog konobara-dobrotvora, naručuje rakiju i ranu salatu, kafu i bunarsku vodu, zatim džigericu na žaru, pitu od jabuka i hladan špricer, nemilosrdno trošeći dukate koje je teškom mukom zaradio.

„Za ovoj me i neje žal da mi grbina puca od konoplju“, mislio bi u tim trenucima. Kako bi se prepodne polako pretvaralo u poslepodne, bašta hotela „Kostić“ bi bila sve ispunjenija. Dolazili su razni: lekari i sudije, oficiri i činovnici, trgovci i zanatlije, a viđeniji Leskovčani, industrijalci, naslednici kakvog Tonke Popovića ili Mite Teokarevića su vazda imali svoja mesta, koja su uvek bila slobodna, odnosno zauzeta, kako se uzme.

Pre nego što bi Cigani zauzeli svoje mesto i ulogu glavnih zabavljača, muzikanata, Atanasije je mogao da čuje lako disanje jednog zaboravljenog Leskovca. Pričalo se o raznim stvarima, za jednim stolom, gospođe iz visokog kruga, u modernim haljinama i šeširima sa perjem su komentarisale pozorišnu predstavu koja se sinoć nudila u hotelu „Pariz“; za drugim, pogrbavljeni i krezubi ljudi su raspravljali o zaključcima sa skorašnjeg sastanka zanatlija; tamo u uglu, pop je, u društvu žandarma i advokata, delio zabrinutost zbog neartikulisanih zvukova koji dopiru iz kafana oko Drvene pijace i napominjao da tome treba stati na put, jer blud i razvrat nisu dužni da slušaju pošteni, porodični ljudi i hrišćani; neki profesor Gimnazije i predsednik Pevačkog društva su bistrili politiku, nerazumevajući se međusobno, pokušavajući da žučnu raspravu usmere na svoju vodenicu, mašući najnovijim brojem Leskovačkog glasnika, u očaju. Sve bi to slušao Atanasije, bez želje da razume, uživajući i izvrćući čašu za čašom i pušeći domaći duvan, dok bi mu se nečujno poput senke smešilo pijanstvo, sanjarenje, i tuga.

Onda bi došli Cigani, počeli sa svojom galamom, magijom, grejući pijačni dan u kafanskoj bašti. Kao kroz maglu, činilo bi mu se da je vidi. Još od onog davnog dana kada je sa svojom majkom ušla u krojačku radnju gde je on bio šegrt, do dana današnjih, Atanasije je zamišljao u najčudnijim pričama, sa najneverovatnijim sudbinama. Kao priviđenje bi je video kako se vozom vraća u daleki grad, jer mu je bilo nezamislivo da nešto tako nežno i nedodirljivo može da se rodi u ovim surovim krajevima; video bi je kako svoje bistre oči šeta nekim nepoznatim, kaldrmisanim ulicama, dok joj svaki korak odzvanja telom, a bucmasti obrazi drhte u ritmu lakog hoda. Sećao se, mučeni Atanasije, izgubljenih dana i svoje slabosti, kada mu strah od sreće, presudi da se doveka guši u seti i nezaboravu. Sedi tako, poprilično pijan, zagledan u daleku zimsku noć, samo delimično razvejanu uličnom lampom i prvim snegom, kada je prvi i poslednji put poljubio njene krupne, smaragdne oči.

„Tasko, nemoj da me vikaš ni da me tražiš. Majka mi vika da mi je vreme da se udavam, a da ti nesi prilika. Praštaj ako možeš. Neje do mene.“

Hvata se za glavu pijani Atanasije, plače i cedi purpurnu čašu. Već ozbiljno pijan, poziva Cigane da mu sviraju, mumlajući i kolutajući očima. Sam u svom svetu, on pati i uživa, kune svoju pamet i sudbinu, ne obazirajući se na sporadične komentare sa susednih stolova:

 „Cele kralja Petra i kralja Aleksandra pune s kafane, ovaj baš ovde našao da terevenči!“

„More ima i kod Drvene i kod Kudeljne pijace za takve kao što je on. U bordel neka ide, tamo neka aluje, a ne ovde među pošteni ljudi, domaćini.“

A Atanasije, igra li igra, zanosi se i pije, crvenih očiju, debelog vrata i znojna čela, peva neku svoju pesmu, što mu na duši leži. Pridružiše mu se neki nepoznati mladići, sličnih sklonosti i godina, ali ne i sudbine. Sav srećan zbog te iznenadne pažnje i neiskrene podrške, Atanasije se ohrabri u svom ludilu, usmeravan pijanstvom i žalom za mladošću, koja ga osakati na način drugima neshvatljiv i nedokučiv.

„Ta što ako se veselim?! Na koga smića što pijem i što pevam? Možete vi pare da imate kolko oćete, ali ovuj dušu i ovoj srce, nikad nema da  imate! Zatoj da ćutite, da sad ne krenem redom da obaljam onoj što Gospod prominu, ta dozvoli da narod kuluči za fukare!“- pobesne pijani, inače, tihi Atanasije, brecajući se i na pticu u letu, razjaren do bola, sumnjičav u sve i svakoga, do u čistotu svojih namera.

Gosti, gradska elita i oni koji sebe tako doživljavaju, ostadoše šokirani drskošću ovog seljačkog sina, koji u njihovim očima beše nedostojan da u njihovom društvu sedi, a kamoli da sa njima zbori i da o njima sudi. Muzikanti namah prestadoše sa svojom svirkom, ućutaše, i glave svojim instrumentima, pokriše.

U tarabama ograđenu baštu kafane, uđoše dva kršna momka, u belim košuljama i čakširama, i sa krvavimm keceljama. Uglavnom, snagu koriste u kuhinji, da udarcima seku žilavo konjsko meso ili goveđu but, ali ona dobro dođe i sada, da se savlada drskost pijanice. Međutim, ne beše prilike da je upotrebe.

Iznenada otrežnjen, postiđen jer je tek sada shvatio da svi u njega gledaju, Atanasije plati prevelik račun i teturajući se između dvojice grdosija, napusti hotel „Kostić“. Ispratiše ga različiti pogledi; večito ponosne gospođe podrugljivo frknuše, važno dižući noseve; trgovac reče da on njega nikad neće biti veliki domaćin ako nastavi tako da pije; profesora pak trapava silueta mladića koji se udaljava podseti na nekog junaka iz proze naših vrsnih pisaca, ali u tom slučaju ne mogaše da se seti kog. Debeli konobar, vraćajući se svom poslu, pokuša da umiri ljude.

„More, ljudi, praštajte za ovoj. Poremeti se čovek načisto. Za moj vek nesam videja da neki tri godine bije glavu za neku devojku. Udala se, ti si se oženija, pal si glej rabotu, decu čuvaj, vinogradi kopaj. Ali jok. I majka mu uvenu od žal, ali se ludo srce ne oladi. Sačuvaj bože!“

 Graja osetno utiša, ljudi se zagledaše međusobno, tišina zameni osuđivanje, a želja za zaboravom nadmaši potrebu da saosećajno posmatraju priliku u daljini.

Atanasije stiže do štale, uze čeze, novu košulju pocepa na zarđali ekser, sirotanu dade što mu je ostalo od para, i potera konje nazad, kući. Prođe kroz vijugave sokake ove izgubljene kasabe, otuđen od ljudi i postiđen pred samim sobom. Očajan, poče divljački da mlati svoje konje, terajući ih da trče brže, u neuravnoteženoj nadi da čovek može od sebe pobeći.

Konji jurnuše. Drveni točak silovito udari o džombu na putu. Atanasije, iznenađen i nespreman, ispade iz kola, i ostade da leži na prašnjavom drumu, slomljen i nesvestan.

Tu je pronašao sebe.

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*