Koja je uloga Vojske Srbije i kako izgleda njena struktura?

Izvor: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

LESKOVAC

Tumačenje funkcionalne uloge određenog entiteta u političkom sistemu države, nije uvek podudarno određivanju značaja tog i takvog entiteta u sociološkom, politikološkom, pa i, mitološkom smislu. Navedeno određenje, u srpskim uslovima, nigde nije tako izraženo kao kad je u pitanju određivanje značaja vojske za društvo i za državu.

Jednostavno, mesto koje vojska uživa u srpskom društvu, ima dugačku i, logično, krvavu tradiciju, oličenu kroz mnoge ratove kroz koje je zemlja prošla, od svog nastanka. Razlozi zbog takvog stanja stvari, leže u specifičnoj geopolitičkoj, kulturnoj i religijskoj konfiguraciji ovog podneblja, što je neminovno, predstavljalo preduslov formiranja, tokom većeg dela istorije, afirmativnog pogleda na sve ono što vojnički poziv nosi sa sobom. Još bitnija determinanta u tom pogledu, svakako jeste istorijska činjenica da je naša zemlja, uglavnom vodila odbrambene ratove, što baca potpuno novo svetlo na emotivnu relaciju ka ovom entitetu.

Međutim, kako je tokom prethodnih eseja posvećenih sistemu bezbednosti Srbije, negovan normativistički pristup (analiza pravnih akata), priča o vojsci naše zemlje će biti nastavljena u tom duhu, bez dalje elaboracije narodnog sentimenta ka oružanim snagama Srbije.

Kako vojska predstavlja najveću oružanu silu u zemlji, njeno valjano pozicioniranje u širem spletu državnih organa, predstavlja preduslov ostvarenja fundamentalnih ciljeva same vojske, s jedne strane, a sa druge, očuvanje demokratskog karaktera vlasti i društvenog sistema u celini. Zbog toga se ovoj osetljivoj problematici, u svim zemljama, poklanja naročita pažnja.

Mesto i uloga oružanih snaga zemlje, reguliše se pravnim aktima različitog nivoa – počev od Ustava Republike Srbije, preko predmetnih zakona (Zakona o odbrani i Zakona o vojsci, pre svega), do strategijsko-doktriniranih dokumenata (strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane, doktrina odbrane). Kako bi se, u daljem delu rada, izbegao metod koji bi značio parcijalno nabrajanje članova i stavova svakog od navedenih akata, pozicija vojske će biti objašnjena kroz elaboraciju njenih misija, zadataka, organizacije, kao i njene komandne strukture i uloge koju ima u široj paleti odnosa sa drugim segmentima društva.

Uloga, misije i zadaci Vojske Srbije

Najpre, treba ponoviti tezu iz prethodnih eseja, gde je istaknuto da institucionalna komponenta sistema bezbednosti Srbije, obuhvata upravljačke i izvršne organe. Kako je već bilo reči o ingerencijama državnih institucija koje treba da rukovode sistemom bezbednosti, logika nalaže da se nešto više kaže i o izvršnoj komponenti sistema. Upravo tu spada Vojska Srbije, što se nedvosmisleno zaključuje na osnovu pregleda misija i zadataka ovog organa.

Vojska Srbije brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu s Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.

Treba istaći, da je na osnovu Ustava Republike Srbije iz 2006. godine, članom 139, predviđeno da je osnovna misija Vojske Srbije odbrana od oružanog ugrožavanja spolja, dok se druge (dve), regulišu zakonom. Ovo je vrlo bitna stavka, zbog toga što se na taj način, pravi otklon u odnosu na Ustav iz 1992. godine, kao i Ustave iz vremena bivše SFRJ, kada je kao jedna od fundamentalnih uloga vojske bila odbrana ustavom regulisanog poretka. Na ovaj način, sprečava se formalno-pravno opravdanje vladajućih elita, da, u slučaju nemira i građanskih protesta, izvedu vojsku na ulice i na taj način uguše građansko nezadovoljstvo. Naravno, postojanje ove stavke u pređašnjim ustavima nije iznenađujuće, ukoliko se uzme u obzir vremenski i ideološki kontekst u kom su nastali (period Hladnog rata i težnja ovdašnjih političkih elita da održe samoupravni socijalizam).

Smatram da je izostavljanje ove misije iz Ustava, pozitivna promena, jer su primeri brojnih zemalja (pa i naše), pokazali da vladajući sloj “ugrožavanje ustavom regulisanog poretka”, suštinski, tumači kao pokušaj njihovog sklanjanja sa vlasti. Upravo zbog toga, ovo je pozitivan pomak, jer se, makar deklarativno, otklanja mogućnost da se oružana sila vojske iskoristi protiv građana koje treba da štiti, a sve u usko-partijskom interesu vladajuće političke oligarhije.

Vojska Srbije je organizovana oružana snaga i nosilac borbenih operacija i svih drugih oblika oružanog suprotstavljanja, čija je nadležnost utvrđena Ustavom i zakonom. Vojska Srbije objedinjava sve učesnike u borbenim operacijama i komanduje svim snagama koje izvode borbena dejstva u ratnom i vanrednom stanju na osnovu zakona, a u skladu s Doktrinom Vojske Srbije.

Foto: Ilustracija

Misije i zadaci Vojske Srbije utvrđeni su Strategijom odbrane Republike Srbije u skladu sa Ustavom i na osnovu neotuđivog prava Republike Srbije na individualnu i kolektivnu odbranu, saglasno članu 51. Povelje Ujedinjenih nacija i osnovnim principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.

Pored odbrane Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja, Vojska Srbije realizuje još dve misije, koje su propisane Zakonom o vojsci. Tako je predviđeno da Vojska Srbije u svoje osnovne misije ubraja učestvovanje u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu, kao i pružanje podrške civilnim vlastima u suprostavljanju pretnjama bezbednosti, koje se ne mogu nadvladati snagama civilnog sektora.

Dodeljene misije Vojska Srbije realizuje izvršavanjem zadataka.

Primarnu misiju, odbranu zemlje, Vojska Srbije ostvaruje sprovođenjem preventivnih mera (odvraćanjem od oružanog ugrožavanja), kao i sprovođenjem reaktivnih aktivnosti (odbranom teritorije i vazdušnog prostora države).

Kada je reč o drugoj misiji vojske, a koja podrazumeva sprovođenje aktivnosti u cilju izgradnje i očuvanja mira i bezbednosti u regionu i svetu, Vojska Srbije navedeno postiže učestvovanjem u međunarodnoj vojnoj saradnji i participiranjem u multinacionalnim operacijama.

Da je pogrešno o vojsci u savremenim sistemima govoriti kao instituciji koja je isključivo nadležna za ostvarenje spoljne bezbednosti, jasno govori u prilog činjenica da sistemi odbrane brojnih zemalja prepoznaju angažovanje oružanih snaga u pomoći civilnih organa kao jednu od svojih bazičnih misija. Nije drugačije ni u srpskom sistemu.

Podršku civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti, Vojska Srbije ostvaruje kroz pomoć u suprotstavljanju unutrašnjem ugrožavanju bezbednosti, terorizmu, separatizmu i organizovanom kriminalu, kao i u slučaju prirodnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća.

Stalni zadatak Vojske Srbije je osposobljavanje komandi, jedinica i ustanova za izvršavanje misija i zadataka.

Misije i zadatke Vojske Srbije definiše Narodna skupština Republike Srbije u skladu s Ustavom i na osnovu neotuđivog prava Republike Srbije na individualnu i kolektivnu odbranu, saglasno članu 51. Povelje Ujedinjenih nacija i osnovnim principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile.

Uloga vojske u političkim sistemima država je, manje-više, etablirana još od vremena kada su se države razvile u formatu koji je poznat danas. Odbrana države je bila i ostala osnovna funkcija oružanih snaga, i tako će i biti, sve dok glavni, referentni objekt zaštite bude bila država. Pored navedene, osnovne svrhe za samo postojanje vojske, oružane snage dobijaju značajnu ulogu u savremenom dobu, u oblastima kao što su međunarodna saradnja i učestvovanje u rešavanju unutrašnjih pretnji bezbednosti. Kroz vojnu saradnju i učestvovanje u multinacionalnim operacijama različitih generacija, vojska se profiliše kao vrlo važna determinanta u realizaciji spoljne politike države.

Dalje, angažovanje vojnih snaga u suzbijanju kriznih situacija prirodnog ili antropogenog porekla, čini da se istim suprostavi najsnažnija operativna moć u zemlji, a da se, sa druge strane, vojska dodatno približi običnom čoveku, koji će uvideti da vojska nije tu da se bori protiv zamišljene pretnje, već da ima veliku ulogu u neutralisanju i sanaciji kriza kako vojnih, tako i nevojnih tipova.

Da bi realizovala svoje misije, vojska mora biti organizovana na način koji će obezbediti pretpostavke za tako nešto. Kako vojna pitanja iziskuju vrlo specifična znanja, neophodno je da se poštuje autoritet vojničkog poziva i na taj način što će se vojnim profesionalcima dati manevarski prostor da vojnu silu organizuju u skladu sa strateškim pravcem države, bez sveobuhvatnog uplitanja civila, koji ne vladaju potrebnim znanjima u tom smislu.

Organizacija Vojske Srbije

Organizacija Vojske Srbije uslađena je sa stepenom ugroženosti, resursima, misijama, zadacima i međunarodnim standardima. Organizacijom su utvrđena načela, tip vojske, funkcionalna i organizaciona struktura i komandovanje. Vojska Srbije razvija sopstvene sisteme obuke i logistike, oslanjajući se na raspoložive resurse države.

Vojska Srbije se po strukturi deli na vidove, rodove i službe, a funkcionalno organizuje u komande, jedinice i ustanove, na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou.

Na strategijskom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja Vojskom Srbije su predsednik Republike, ministar odbrane i načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Na operativnom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja su komande vidova, Komanda za obuku i druge operativne komande čija je komanda prilagođena organizaciji Generalštaba, dok su na taktičkom nivou nosioci komandovanja i rukovođenja komande brigada i njima ravnih jedinica čija je organizacija prilagođena organizaciji komandi operativnog nivoa.

Sama komandna struktura će biti detaljnije elaborirana u narednom eseju, ali je ovde potrebno reći da se komandovanje u vojsci zasniva na principima jednostarešinstva i subordinacije, te iz tog razloga, podelu na strategijsko, operativno i taktičko komandovanje, treba shvatiti uslovno.

U samoj organizaciji vojske, primetno je postojanje vidova, rodova i službi.

Vidovi su integrisane organizacione celine rodova i službi koje su relativno autonomne u borbenim dejstvima na kopnu i u vazdušnom prostoru. Vidovi u Vojsci Srbije su Kopnena vojska i Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana.

Rodovi Vojske su: pešadija, oklopne jedinice, artiljerija, inžinjerija, artiljerijsko-raketne jedinice za protivvazduhoplovna dejstva, avijacija, rečne jedinice i jedinice za elektronska dejstva.

Službe u Vojsci Srbije dele se na opšte i logističke. Opšte službe su: kadrovska, telekomunikacije, vazdušno osmatranje i javljanje, atomsko-biološko-hemijska, obaveštajna, bezbednosna, informatička, geodetska, meteorološka i navigacijska, finansijska i pravna služba. Logističke službe su: tehnička, intendantska, saobraćajna, sanitetska, veterinarska i građevinska.

Vojska Srbije se sastoji od stalnog i rezervnog sastava. Stalni sastav Vojske Srbije čine profesionalni pripadnici Vojske Srbije i vojnici na služenju vojnog roka. Rezervni sastav Vojske Srbije čine rezervni oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi. Rezervni sastav Vojske Srbije deli se na aktivnu rezervu i na pasivnu rezervu.

Kako izgleda popuna vojske, koje su obaveze vojnih lica, te na koji način se sprovodi mobilizacija, jesu interesantne teme koje zavređuju da se o njima nešto više kaže, ali zbog nedostatka prostora, o tome neće biti pisano. Umesto toga, zainteresovani čitalac se upućuje na Zakon o vojsci, gde je to sve na nedvosmislen način i predviđeno.

Zaključak

Kako vojska predstavlja izvršni organ sa spiskom zadataka koje treba da sprovede, može se steći utisak da se njen uticaj tu završava. Takav je utisak, pak, pogrešan, i vojska, kao jedna vrlo bitna determinanta sistema, povratno utiče na druge pojave i procese u samom sistemu bezbednosti. Zbog uloge koju ima, njenom konstituisanju u organizacionom, komandnom i svakom drugom pogledu, mora se pružiti odgovarajuća pažnja – u meri, da joj se, s jedne strane, omogući funkcionisanje u skladu sa vojnim pravilima i propisima, a sa druge, da se obezbedi da uticaj iz vojnih krugova ne remeti demokratski karakter vlasti.

Iako je jasno da je osnovna misija vojske odbrana zemlje, ostale misije, a samim tim, i zadaci, mogu biti drugačiji. Tako, u savremenom svetu prepoznajemo zemlje sa agresivnom spoljnom politikom, koja sa sobom povlači drugačije poimanje mesta i uloge vojnih snaga u tim i takvim sistemima. Zbog toga, misije, zadaci i organizacija oružanih snaga, determinisana je prihvaćenim strateškim pravcem zemlje, koji posledično, utiče na fizofiju i doktrinu odbrane. U tom smislu, u srpskom sistemu odbrane su primetne trzavice poslednjih godina, naročito nakon usvajanja nove Strategije nacionalne bezbednosti 2019. godine, gde se, praktično, afirmiše pristup samodovoljnosti i totalne odbrane. Ova doktrina nije nova, ali njeno (još nepotpuno) uvođenje predstavlja svojevrsan otklon od odbrambene politike koja je bila na snazi prethodnih godina, a koja je podrazumevala strukturalno prilagođavanje zahtevima NATO-a. No, to je priča za sebe.

Ovde ću reći samo da na misije, zadatke, pa i organizaciju, u velikoj meri utiče prethodno navedeno, tako da, sa promenom spoljno-političke orijentacije i strateškog pravca, menja i politika bezbednosti i odbrane, te samim tim i specifičnost (nekih delova) vojne organizacije i njenog fukcionisanja. Iz tog razloga, raspravu o vojsci, ali i drugim elementima sistema nacionalne bezbednosti, treba vremenski i kontekstualno mapirati.

Pored funkcionalne uloge koju ima za sistem bezbednosti i državu u celini, vrlo važna stavka u čitavoj diskusiji o vojnom ustrojstvu koje je predviđeno pozitivnim pravnim aktima u našoj zemlij, jeste isticanje komandne strukture u Vojsci Srbije. Mimo toga, u savremenim sistemima se naročita pažnja poklanja civilno-vojnim odnosima, shvaćenim u širem i užem smislu.

O svemu tome će biti reči u narednom eseju.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*