Strategija nacionalne bezbednosti (2)

LESKOVAC

Pored identifikovanja bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, zadatak Strategije nacionalne bezbednosti jeste i utvrđivanje i taksativno navođenje nacionalnih interesa, kao vrednosti koje treba postići, očuvati i unaprediti, kao i definisanje bezbednosne politike, segmenta jednog šireg društvenog diskursa, koja (bezbednosna politika) će omogućiti ostvarivanje i unapređenje proklamovanih nacionalnih interesa. 

Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao prvi nacionalni interes koji treba ostvariti, navodi očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije. Kao operativne ciljeve (koji su hijerahijski niži od strategijskih), čijim će ispunjenjem, posledično, doći do ostvarivanja navedenog nacionalnog interesa, ovaj dokument navodi odvraćanje od oružanog ugrožavanja i efikasnu odbranu, očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, jačanje ugleda i međunarodnog položaja RS, prevenciju i otklanjanje separatističkog delovanja u različitim delovima zemlje. Kako bi se ostvario prvi navedeni operativni cilj, odnosno kako bi se unapredili odbrambeni kapaciteti države, predviđeno je povećanje snage sistema odbrane, kako bi bio spreman da odgovori na savremene izazove, rizike i pretnje. S tim u vezi, vrlo je interesantan detalj koji se može zapaziti tokom elaboracije ovog cilja, gde se navodi da će se težiti realizaciji koncepta totalne odbrane.

Doktrina totalne odbrane nije istorijska nepoznanica. Suštinski, opštenarodna odbrana, strategijsko opredeljenje bivše SFRJ, se u doktriniranom pogledu oslanjala na koncept totalne odbrane, a u ideološkom, radilo se o adaptaciji koncepta naoružanog naroda, ideje za koju su se svojevremeno zalagali francuski revolucionari 1789. godine. Elem, implementacija totalne odbrane podrazumeva angažovanje svih kapaciteta društva u odbrambenim aktivnostima, što bi bilo inkompatibilno sa reformom sistema odbrane nakon 2006. godine, koja, između ostalog ima za cilj punu profesionalizaciju Vojske Srbije (suspenzija služenja vojnog roka 2011. je korak ka tome). U postojećim okolnostima, odbrambene dužnosti civila tokom ratnih dešavanja bi bile regulisane Zakonom o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, pošto se od 2011. vojni rok služi dobrovoljno.

Ovaj detalj je interesantan i iz razloga što, kako je prvi deo ove rasprave pokazao, ne postoje značajna razmimoilaženja između Nacrta i Strategije nacionalne bezbednosti iz 2009. u procenjivanju globalnog i regionalnog okruženja, te nije, po tom osnovu, najjasniji motiv doktriniranog zaokreta. Pitanje opravdanosti i neopravdanosti takvog koraka je vrlo složeno, i ono podrazumeva temeljnu analizu istorijskog momenta, geopolitičke pozicije Srbije, odnose sa drugim zemljama i opredeljenju Srbije ka vojnoj nesvrstanosti, što će, verovatno, biti tema neke buduće rasprave. Zbog toga, uzdržaću se od normativne ocene ovog trenda, već ću reći da se radi o bitnoj promeni koja će, u krajnjoj liniji, indukovati potrebu vraćanja redovnog služenja vojnog roka, jer bi bez te karike, implementacija koncepta totalne odbrane bila bespredmetna.

Nacrt Strategije navodi potrebu očuvanja KiM u sastavu Srbije kao put u ostvarenje proklamovanog nacionalnog interesa. Prema Nacrtu, to treba ostvariti korišćenjem svih diplomatskih i pravnih sredstava, poštujući međunarodne konvencije i odluke Ujedinjenih Nacija, najvažnije međunarodne organizacije. Navodi se da će Republika Srbija biti posvećena u sprečavanju prijema KiM u međunarodne organizacije, a pre svega u UN. Nacrt apostrofira nužnost postojanja i delovanja snaga UNMIK-a i KFOR-a na prostoru KiM. Dalje, navodi se potreba jačanja ugleda i položaja Srbije u međunarodnim odnosima. U tom cilju, treba sprovoditi aktivnu, profilisanu politiku koja će doprineti jačanju veza za relevantnim centrima vojne, ekonomske i druge moći, što će doprineti sveukupnom napretku i bezbednosti RS. Kao poslednji operativni cilj koji treba ostvariti zarad postizanja prvog nacionalnog interesa u Nacrtu, u ovom dokumentu se navodi neophodnost prevencije i otklanjanja separatističkog delovanja u različitim delovima zemlje. Tome će biti poklonjena naročita pažnja- između ostalog, i kroz ulaganje u ravnomeran ekonomski razvoj, i kroz sprovođenje drugih mera koje će sprečiti secesiju.

Smatram da su navedeni ciljevi realni i adekvatni i da odgovaraju istorijskom trenutku, naročito poslednji deo, gde se prepoznaje važnost postizanja ujednačenog ekonomskog razvoja svih krajeva naše zemlje.

Kako je slovom Strategije predviđeno, očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana je nacionalni interes koji treba ostvariti postupnim ispunjenjem sledećih ciljeva: zaštitom ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana; vladavinom prava i daljim razvojem demokratije i demokratskih institucija; unapređenjem bezbednosti građana, države i društva; normalizacijom odnosa na KiM; i efikasnom državnom upravom.

U čitavom sadržaju Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti, čini se da nije moguće naći segment u kome postoji veće odstupanje od propisanog i ostvarenog. Govoriti o ljudskim pravima i slobodama, vladavini prava, demokratskim institucijama i efikasnoj državnoj upravi u zemlji u kojoj su društvene podele po usko-političkom (partijskom) ključu nikad dublje, gde se otvoreno vrši pritisak na političke neistomišljenike i njihove birače, stigmom domaćih izdajnika, gde nezavisni mediji ne mogu da opstanu, gde ogroman broj ljudi radi za minimalnu zaradu, uz istovremeno enormno bogaćenje uskog, podobnog sloja ljudi, u zemlji u kojoj suđenja traju decenijama, a kazne, selektivno, pogađaju one manje bogate ili uticajne, dakle, u takvoj zemlji, govoriti o pobrojanim vrednostima, je u najmanju ruku, licemerno. Odredba Nacrta Strategije gde stoji kako „Republika Srbija spada u red evropskih država sa najvišim dostignutim i primenjenim nivoom zaštite ljudskih i manjinskih prava u zakonodavnom smislu“ zaista ostavlja bez komentara, ako se ima na umu delotvornost izvršenja tih „vanserijskih“ zakona.

Nacrt navodi unapređenje bezbednosti građana i države kao važnu kariku u lancu koji treba da dovede do ostvarivanja unutrašnje stabilnosti kao strateškog interesa. Afirmiše se kooperativni pristup bezbednosti, važnost međunarodne saradnje, naročito u okviru UN-a, u borbi protiv izazova, rizika i pretnji koje pogađaju savremeni svet.

Interesantna, premda populistička, jeste teza kreatora Nacrta da će se sprovoditi „nulta tolerancija prema svim oblicima nasilja“, u delu teksta gde se taksativno navode mere koje će se preduzeti u cilju ostvarivanja bezbednosti građana i države. Kako je redaktor Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti shvatio pojam nasilja, možemo samo da nagađamo, ali možemo da budemo sigurni da ne postoji ni „nulta mogućnost“ da se „svi oblici nasilja“, iskorene, što je, romantična, premda neozbiljna želja tvorca ovog strategijskog dokumenta.

Kao treći nacionalni interes, Nacrt navodi očuvanje srpskog naroda i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta. Proklamovano treba postići kroz ostvarivanje sledećih ciljeva: razvoj demografskog potencijala; nacionalno jedinstvo i razvoj kulturnog, verskog i istorijskog identiteta; unapređenje položaja nacionalnih manjina; poboljšanje položaja i zaštita prava Srba u inostranstvu; zaštita kulturnih i istorijskih dobara značajnih za Srbiju i njene građane.

Ovako definisan nacionalni interes, kao i ciljevi koji treba da doprinesu njegovoj operacionalizaciji, budi dosta nedoumica i ostavlja poprilično prostora za arbitrarno tumačenje i zloupotrebu. Svakako da je potrebno očuvati i unaprediti pozitivne vrednosti svih društvenih grupa, a naročito, naroda, jer im to daje autentičnost i mesto u diverzifikovanom svetu. Međutim, sam pojam „identitet“ je, u neku ruku, samolimitirajući, sa lažnim prizvukom trajnosti.  Identitet pojedinca, a kamoli grupe, nije statična kategorija, i on se menja pod uticajem različitih, unutrašnjih i spoljašnjih okolnosti, što, između ostalog, omogućuje pojedincu, narodu ili državi da se prilagode promenama koje se neminovno dešavaju na više ravni, čime navedeni subjekti napreduju na više koloseka. Identitet pojedinca nije isti u različitoj životnoj dobi te individue, a kamoli identitet jednog naroda u različitim istorijskim epohama. Istina, postoje društveni odnosi koji se, putem kulture, reprodukuju u sličnom obliku u vremenu, ali to ne znači da su oni identitetski, odnosno, zauvek dati i nepromenjivi. „Pužija kućica“ ne treba da bude ideal ni pojedinca, a ni društva. Konstantno preispitivanje, očuvanje pozitivnih tradicija, eliminisanje štetnih i sticanje novih, sve to predstavlja put koji svako društvo, ukoliko želi da napreduje, mora da pređe. Takođe, samim nabrajanjem determinanti identiteta (kultura, vera i istorija), vrlo lako se može ući na klizavo tlo predšovinističke retorike, te iz tog razloga, treba biti vrlo oprezan. Dalje, da ne govorimo o potencijalnoj međusobnoj isključivosti nekih navedenih ciljeva. Primera radi, navodi se potreba ostvarivanja nacionalnog jedinstva i razvoja kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, sa jedne strane, a sa druge, unapređenje položaja nacionalnih manjina kao cilja kome će se težiti. Na osnovu ovako postavljenog cilja, možemo zaključiti da kreator Nacrta pod „nacijom“ podrazumeva Srbe, te da će se težiti njihovoj unifikaciji i razvoju njihovog identiteta, kao i poboljšanju položaja „drugih“. Postavlja se pitanje, pošto se već insistira na verskom, kulturnom i istorijskom identitetu, kako prevazići razlike koje su tokom istorije dovodile do krvavih sukoba između Srba i, primera radi, Albanaca i Hrvata, nacionalnih manjina u Srbiji? Poznate su prilike na ovdašnjim prostorima, istorija se proživljava svakodnevno, tako da je u najmanju ruku naivno očekivati da je moguće istovremeno postići „očuvanje identiteta“ jedne grupe i poboljšanje odnosa i položaja one druge, manjinske, naročito ako je veća etnička grupa sa tom istom manjinom bila u sukobu određenog intenziteta.

Redaktor Nacrta Strategije je, pored sumnjivih namera samim formulisanjem ovog nacionalnog interesa, pokazao i zavidan stepen neznanja i nekompetentnosti konstatacijom „da će se raditi na podsticanju razvoja patriotske svesti, te voljnosti za odbranu i zaštitu otadžbine u miru, vanrednim prilikama i ratu, bez ideoloških odrednica“. Uplitanje u ideološke obrasce je nešto od čega niko od nas ne može da pobegne, hteo on to ili ne, jer se rađamo, socijalizujemo, školujemo, radimo i umiremo u svetu vrednosti koje ne determiniše volja pojedinca, pa čak ni grupe, već dominantna ideološka mantra. Reći da promovisanje patriotskih osećanja treba sprovesti „bez ideoloških odrednica“ je dokaz apsolutne nekompetentnosti i neobrazovanosti onog ko iza takve izjave stoji, te nije jasno zbog čega je kreator Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti uplovio u vode koje (očigledno) ni najmanje ne poznaje.

Kritika ovako konceptualizovanog nacionalnog interesa koji treba operacionalizovati ispunjenjem pomenutih ciljeva, nije utemeljena na autošovinizmu i negiranju potrebe očuvanja i unapređenja pozitivnih tradicionalnih vrednosti i kulturne sfere, već na logičkim i sociološkim manjkavostima, kao i na zabrinutosti da će ideje sa kojima se većina stanovništva, lako identifikuje, biti put u zloupotrebe različitog nivoa, kakve smo već imali prilike da vidimo, kako u našoj, tako i u inostranoj prošlosti.

Nacrt Strategije kao interes od nacionalne važnosti prepoznaje očuvanje mira mira i stabilnosti u regionu i svetu, čemu će Srbija doprineti kroz niz aktivnosti koje će doprineti razvoju međunarodnih odnosa, očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, poštovanju međunarodnog prava i međusobnog poverenja, jačanju regionalne stabilnosti, dobrosusedskih odnosa i svestranih bilateranih odnosa sa svim državama, uvažavajući međusobne interese i sarađujući pod okriljem međunarodnih organizacija.

Peti nacionalni interes RS jesu evropske integracije Srbije, odnosno nastojanje da Srbija postane deo Evropske Unije. Nacrt Strategije predviđa da se evropski put naše zemlje može uspešno privesti kraju kroz unutrašnju harmonizaciju odnosa, odnosno postizanja stanja spremnosti da se bude deo EU.

U finalnom delu Nacrta, uočavamo segment koji je u staroj Strategiji bio među prvim navedenim, a odnosi se na ekonomsku politiku, odnosno ekonomski razvoj i ukupni prosperitet države i društva, kao interes od strateške važnosti. Ovaj interes treba ostvariti poboljšanjem životnog standarda građana, ekonomskim napretkom, zaštitom životne sredine, unapređenjem obrazovanja, naučnim i tehnološkim razvojem i unapređenjem ekonomske i energetske bezbednosti.

Interesantno je da Nacrt Strategije predviđa očuvanje životne sredine kao operativni cilj koji treba da vodi ekonomskom i sveukupnom prosperitetu, a sa druge strane, u istom Nacrtu je izostavljeno prekomerno trošenje prirodnih resursa i degradacije prirode kao bezbednosni izazov, rizik i pretnja. Nejasna je ambivalentnost kreatora Nacrta u ovom pogledu, te iz tog razloga, na ovom mestu ponavljam ranije izrečenu kritiku da je navedeni vid pretnje bilo nužno uvrstiti na listu pretnji bezbednosti građanima i državi.

Poslednje navedeni nacionalni interes u Nacrtu ima najviše dodirnih tačaka sa konceptom ljudske bezbednosti, jer su operativni ciljevi (životni standard, obrazovanje itd), neposredno vezani za status pojedinca, što jeste za pohvalu, iako je utisak da je navedena problematika mogla i morala dobiti više prostora.

Ukoliko Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti uporedimo sa Strategijom iz 2009. godine, možemo reći da je u delu u kome se govori o nacionalnim interesima i politici nacionalne bezbednosti, Nacrt detaljniji i skloniji preciznijoj elaboraciji ciljeva nižeg zahvata koje treba postići zarad ostvarivanja interesa kao kategorije od strategijske važnosti. Što se tiče liste definisanih nacionalnih interesa, ona je u ova dva dokumenta, manje-više, ista. Razlika je, uglavnom, u akcentovanju odnosno ignorisanju određenih stavki od strane kreatora Nacrta. Tako je interesantno da kao zaseban interes ne stoji da „zaštita života i imovine građana RS, njihovih sloboda, jednakosti, nacionalne ravnopravnosti i ravnopravnosti polova, socijalna pravda, ljudska i manjinska prava i nepovredivost privatne i ostalih oblika svojine, predstavljaju univerzalne vrednosti koje su prihvaćene kao nacionalne“. Navedeno je stajalo u staroj Strategiji, dok u novom Nacrtu, umesto ovog interesa, apostrofira se očuvanje identiteta srpskog naroda. Pitanje kulturnog, verskog i istorijskog identiteta je bilo prisutno i u staroj Strategiji, ali mu nije bio zacementiran status nacionalnog interesa. Smatram da je izostavljanje gore navede konstatacije slabost novog Nacrta, jer se time gotovo u potpunosti redukuje šansa da „nacionalni“ interesi ne postanu „državni“ interesi. Razloge za takav sud možemo pronaći čak i letimičim pregledom nacionalnih interesa, koji su izrazito državocentrični.

Struktura i načela

Nacrt Strategije definiše i strukturu sistema nacionalne bezbednosti. Određuje upravljačku (Narodna skupština, Vlada, Predsednik Republike, Savet za nacionalnu bezbednost) i izvršnu (sistem odbrane, sistem unutrašnje bezbednosti, bezbednosno-obaveštajni sistem i dr) komponentu sistema nacionalne bezbednosti, što, uostalom, čini i stara Strategija. Ključna razlika između ova dva strategijska dokumenta u ovom pogledu, jeste u spisku nadležnosti Predsednika Republike.

Elem, stavka „objedinjavanje i usmeravanje funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti“, koja je bila u nadležnosti Vlade u staroj Strategiji, u novom Nacrtu je na spisku zaduženja Predsednika Republike. Ovakva odluka je u suprotnosti sa ustavnim i zakonskim odredbama kojima je regulisana nadležnost Predsednika Republike u sistemu nacionalne bezbednosti, te je iz tog razloga, odluka pogrešna i zbunjujuća. Naravno, razloga za zabunu zbog ovakvog razvoja situacije nema svako ko iole prati političku situaciju u Srbiji i ko je svestan trenutnog odnosa snaga na relaciji Predsednik Republike-Vlada. Međutim, pravno i sistemski gledano odluka jeste faktor koji će u budućnosti izazivati dosta polemike i praktičnih problema oko podele nadležnosti.

U završnom delu celokupnog Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti, navode se osnovni principi po kojima (bi trebalo da) sistem funkcioniše. To su sledeća načela: ustavnost i zakonitost, jedinstvo, prevencija, kooperativnost, pouzdanost, prilagodljivost, neprekidnost, efikasnost i otvorenost u radu.

Najpre, ukazao bih na poprilično proizvoljnu i neodgovornu formulaciju prilikom bližeg određenja načela pouzdanosti, gde se kaže da je „izvesno da će sistem nacionalne bezbednosti funkcionisati bez značajnijih problema u miru, vanrednom stanju i ratu“.  Kreator Nacrta, još jednom, sebi daje za pravo da govori o problematici koju ne poznaje u dovoljnoj meri. Karakteristika svakog sistema je da teži entropiji, i to je jedina izvesnost, ma o kom sistemu govorili. Da bi se to sprečilo, sprovode se regulatorne mere kako bi se sistem adaptirao na interne i eksterne promene i doveo u poželjno stanje. Dakle, suviše je smela procena da je „izvesno da će sistem funkcionisati bez problema“, uzimajući u obzir kompleksnost sistema nacionalne bezbednosti, varijabilnost drugih društvenih faktora i konstelaciju međunarodnih odnosa. Zbog toga, manje nadobudna deskripcija ovog načela bi bila primerenija. Jedino je izvesno da se konstantno moraju sprovoditi korektivne mere, kako bi sistem nacionalne bezbednosti funkcionisao što je optimalnije moguće.

Kada uporedimo delove stare i nove Strategije koji se odnose na preciziranje fundamentalnih načela po kojima bi sistem nacionalne bezbednosti trebalo da funkcioniše, dolazimo do šokantnog saznanja da je kreator novog Nacrta, izostavio profesionalnost, nepristrasnost i političku neutralnost, kao inherentna načela po kojima sistem treba da radi. Smatram skandaloznim ovaj čin, jer ostvarivanje ostalih načela, pa i nacionalnih interesa, direktno zavisi od stepena profesionalnosti, nepristrasnosti i političke neutralnosti pripadnika snaga bezbednosti. Sistem nacionalne bezbednosti predstavlja izuzetno bitnu kariku u svakom društvu, te je apsolutno nedopustivo da isti, postane izvršni komitet Partije. Ako je suditi po ovom rešenju u Nacrtu Strategije nacionalne bezbednosti, baš to je i namera kreatora.

Zaključak

Ova rasprava je imala za cilj komparativnu analizu dva strategijska dokumenta između kojih stoji decenija istorije i dinamičnih događaja koji su tu deceniju pratili. Čitaocu sam dao mogućnost da stekne dublji uvid u ovu izuzetno složenu problematiku, objašnjavajući mu važnost Strategije nacionalne bezbednosti u strukturalnom i funkcionalnom smislu, te temeljnom analizom strategijskog okruženja Republike Srbije, izazova, rizika i pretnji bezbednosti državi i građanima, te nacionalnih interesa, bezbednosne politike i načela po kojima sistem nacionalne bezbednosti treba da funkcioniše, onako kako su to zamislili tvorci Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti. Zarad održavanja fokusa, čitalačku publiku nisam opterećivao detaljnom elaboracijom pojmovnog aparata niti teorijom bezbednosti, već sam se vrlo brzo, skoncetrisao na važnost koju Strategija nacionalne bezbednosti ima za državu i društvo u praktičnom smislu.

Na osnovu prethodnih redova analize, može se zaključiti da je Srbiji bio potreban novi strategijski dokument na kome bi počivala celokupna politika nacionalne bezbednosti, jer je od prethodnog, prošlo deset godina, što je poprilično dug vremenski period. Može se reći, takođe, da je novi Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti na mnogim mestima sistematičniji, dosledniji, precizniji i eksplanatorniji od stare Strategije, što ga čini dokumentom koji ostavlja utisak da je na njegovoj pripremi i sistematizaciji uloženo dosta truda i napora.

Sa druge strane, temeljnom analizom, naišao sam na mnogo terminoloških grešaka, koncepcijskih nedoslednosti i logičkih manjkavosti, na koje sam, tokom rada, više puta ukazivao. Naročito oštre su bile kritike indukovane sociološkom nepronicljivošću kreatora Nacrta, koja se manifestovala na nekim mestima. Upravo iz tih razloga, smatram da, nažalost, nije načinjen korak unapred u odnosu na formu i sadržinu Strategije nacionalne bezbednosti iz 2009. godine, već da su oba dokumenta, po mnogim svojim manama, identična.

Temeljna razlika između ova dva dokumenta jeste u nedvosmislenoj državocentričnosti novog Nacrta, naglasku na nacionalna i identiteska pitanja, pooštrenoj populističkoj retorici, zanemarivanju tekovina koncepta ljudske bezbednosti, unapređenju pozicije Predsednika Republike i promeni nekih načela koja su figurirala kao svojevrsni aksiomi bezbednosne politike Srbije tokom cele jedne decenije. Najveća razlika je u nameri implementacije koncepta totalne odbrane, koji je sušta suprotnost proklamovanog cilja koji je iznet u ranijem strategijskom dokumentu. Praktične posledice ovih promena, tek treba da nastupe, tako da ćemo tek onda videti kako u stvarnosti izgleda odnos pozicija teorije i prakse.

Strategija nacionalne bezbednosti je dokument od izuzetnog značaja ne samo za sistem nacionalne bezbednosti, već i za celokupno društvo, jer se njime, pokazuje namera očuvanja i unapređenja najvažnijih vrednosti društva i države. Adekvatna Strategija nacionalne bezbednosti je odraz želje vlastodržaca da brinu o svojim građanima, te pokazatelj rešenosti da se bezbednosni izazovi, rizici i pretnje, koje mogu ugroziti egzistenciju i napredak društva i države, svedu na najmanju moguću meru.

Naravno, za tako nešto nije dovoljno formiranje „spiska lepih želja“, već je neophodno aktivno sprovoditi ono za šta Strategija nacionalne bezbednosti, uslovno rečeno, obezbeđuje intelektualnu prethodnicu.

Praksa je vrhunski kriterijum relevantnosti teorije. Kako će se nova Strategija nacionalne bezbednosti snaći u tim kompetitivnim uslovima, ostaje da se vidi.

Aleksandar Stojanović

3 Komentara

  1. Потписник текста свакако није компетентан за коментар Стратегије, а Ваш лист би требао испод имена да стави кратку биографију поменутог.

  2. Ostra, ali argumentovana kritika. Mada mi je tesko da razumem, ekonomista sam, ali polako ulazim u stos. Alal vera, ja svima kazem,ovo sto u N Nasu rec ima da se procita,nema na mnoga mesta.

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*