Kazivanje Dragojle Cakić Savić (5)

LESKOVAC

Mi nesmo ulegli u zemljoradničku zadrugu, al se zaradovasmo kad gi Tito rasturi. Trivun neje smeja da kaže na Baju šta je čuja od Grgu Zlatopera na Glas od Ameriku, jerbo bi pa zaradija aps, ali je kazaja na Miku Mast: „Trive Lija, sekretar od Ujedinjene nacije, bija je kod Titu i kazaja mu da odma ugasi zemljoradničke zadruge, jer Trive Lija više neće da gi vidi u Jugoslaviju“. Mika Mast neje verovaja u toj, al kad gi Tito posle tri meseca rasturi, Mika Mast čestita na Trivuna.
Razmrda se nekako narod. Počeli da idev i u Vojvodinu, i u Bosnu, a koji je bija u Beograd, il je išaj da se žali na vlast, il kod doktora na operaciju. Prođoše godine, pa da čuješ da su u Beograd nešto kupili i da su nešto videli. Namirim decu, pa razmišljam u pomrčinu. Ete gu napredica i pri nas. Kupi ja radio aparat KOSMAJ, te ne moramo Taska i ja da molimo Trivuna da nam pušća muziku sa njegov TELEFUNKEN. Spira dotera nov dreš, koji je pravija stolar Toša Zajac iz Leskovac. Zajac neje imaja kaiševi, pa je Spira išaja čak u Beograd da gi kupi. Neje prošlo dva meseca od kako je počeo da raboti sas dreš, jedno jutro mi se Spira žali da vidi duplo. Vidi dve stolice, dva astala, dve Dragojle. Lele majke. Otera ga Trivun pobrgo u Leskovac u bolnicu. Taska i ja žive nesmo, a deca malečka pa ništa ne znajev. Igrav se sa jedno kuče. U neko doba, vrnu se Trivun sam. Kad sam išla da posetim Spiru, doktor Živče mi je kazaja da Spira ima tumor u mozak i da će, za neki dan, da otkaraju Spiru u Niš, u vojnu bolnicu, na operaciju. Tad sam poslednji put videla Spiru.
Posle pet dana otide moj Spira. Preko noć deca siročići, a ja udovica. Poče Taska da vene i ne sačeka šest meseca na Spiru. Poraste vu šećer i ne mogaše doktori da gu spasu. I Trivun se skaposaja. Dva smrta za pola godinu. Ne smem da ga prekidam, kad zbori po više puta: „Dragojlo, Gospod je udesija da ja otidnem posle Spiru i posle Tasku, a moralo je da me oni isprativ. Mora da smo negde izgrešili“! Ne znam koje da mu kažem. Mislim se u sebe: „U najgoro vreme, u najveću tugu, mora da budev mrtvi sa mrtvi, a živi sa živi“! Njive, stoka i deca ne čekav, i ne možeš sa suze i sa plakanje da gi držiš u život. Potugujem, pa na rabotu. Pomagam na Trivuna kolko mogu. Nauči da jašem biciklu. Prvo raznesem mleko na mušterije u Leskovac, a posle na pijac sa dva puna zembilja. Rasprodam sve što sam ponela, a ponekad vrnem više od pola. Nema narod pare. Upozna na pijac žene i ljudi. Zapazi da ima više namćori i baksuzi od veseli. Kad vidim da se premišlja, a kupija bi sirenje, ja mu dam veliju, a neki put i dve velije, ako je sa sebe poveja i dete. Trivun primećuje:
„Ako, ako. Nesi trebala da povrneš pasulj. Razdavaj ga, drugi put, na onij koji nemav“! Odkud pa ja znajem koj ima, a koj nema. Toj ne znajev ni najškolovani ljudi, jerbo na nikoga ne pisuje na čelo dal ima il nema, a svaki kasvetan ne priča od svoje bogatstvo, nego vika: „Mi si nemamo, mi si nemamo“! Učiteljica Smilja nam je pričala na pijac kako je jedna žena cel vek prosila, a kad je umrela našli su vu ispod krevet vrčkolj pare, koje više ne važiv, i jedan nokšir pun sa dukati i ostalo zlato. Pravila se da nema, a ljudi poverovali i davali sitne pare, al se tolko nakupilo da se napunija nokšir sa zlato. A Trivun ne veruje. „Ja, Trivune, verujem. Učitelji nesu lažovi“! „Oće, da je“,

  • vika on. „Kude se zlato tura u nokširi. Ajde, da su kazali u slamaricu, pa da im se poveruje“.
    Kad dadosmo na Spiru tri godine, i vrnusmo se od groblje, Trivun naredi na decu da mu natresev bele dudinjke. Jedev mu se. Tag smo imali kuče koje je jelo dudinjke i pre mene stigne do onuj koja je opala. Ja sam naučila decu kako da tresev u čaršav, da ne padav na zemlju. Taj dud smo isekli kad smo zidali drugu kuću. I danas mi žal za taj dud i njegove bele i slatke dudinjke. Sag ne možeš u sela oko Leskovac da nađeš dva bela duda. Pojede Trivun nekolko komata, neće da ruča, pitala sam ga, neje bolan, al vidim da se nešto snebiva. U jedan moment me pogleda:
    „Ti si, Dragojlo, vredna, tvoj iskrenos smo Taska i ja uvek falili, rodila si nam tri unučeta. Ne te je pratila sreća da poživiš sa našega sina Spiru, paziš me i čuvaš ko da sam ti tatko“. Ja ga pogledam pravo u oči, i vidim da on ima jedan misao, a ja imam drugi misao. „Ćerko, Dragojlo, ti treba da se odaš, mlada si, da imaš muža“! Ja ustado od astal: „Kude ću ja sa ovuj decu. Moji me nećev“, – poče ja da plačem. Ustade i Trivun:
    „Ja sam rešija da te odam. Muži nesu na probiranje, počim si udovica, al će da gledamo da ga nađemo“. „Pa ja, tatko, nesam stvar da me ti raspoređuješ na policu kako ti je volja“, – jedva se čujem od plakanje. Kad se ja smiri, Trivun pokaza mušku pamet:
    „Nastasiju Savić je svekar udaja iz Radonjicu u Trnjane. Svekar je udaja i babu od Trajka Dinića iz Turkovce. Jes da su toj bila druga vremena, al su muke ostale iste“! „Pa koj će me uzme sa tri deteta“? „Ima da ga prizetimo“! „Ko kum Stavra što se prizetija. I on je sag udovac, a ja udovica. Lele boške“! Odado se pred Trivuna. On poćuta. Trivun je služija artiljeriju. Tija artiljerci brzo misliv: „More, Dragojlo, tija Savići su vredni i domaćini. Malo se više faliv. Stavru znam od malečko. Dopuštavaš li da zborim s njega“? Ja se postido: „Kako oćeš, tatko“. Trivun ne reče ništa. Otide si po svoju rabotu. Namirim decu i razmišljam u pomrčinu: „Možda Stavra neće. Dovede jedno, a zatekne pet. Imanje golemo, a iska se raboti. Stavra treba i na mene i na Trivuna, a mi na Stavru mrvku. Savići se ženiv samo zbog ljubav. Toj mi je kazala zaova iz Bošnjace. Svoju Verku je mnogo voleja i na godinu podiže joj spomenik. Devojče mu ubavo. Na njega. Stavra li će gleda Dragojlu“!
    Posle tri meseca venčasmo se Stavra i ja u crkvu. Svadbu nesmo pravili. Stavra se prizeti po drugi put. Dovede i svoju ćerku Zorku. Sag nas je sedam u kuću. Na naše venčanje neje došla zaova mi iz Vinarce, a došla zaova iz Bošnjace. Na Trivuna neje pravo što jedna ćerka misli da na njuma neće ništa da ostavi. A na mene, kad saranismo Spiru, kazaja koje njive je odredija za ćerke, a samo kad on umre. I one toj znajev, al misle da im je malko.
    Imala sam dve brige. Da me datum ne orezili. Ne bi volela da Trivun dobije dokaz da sam imala nešto sa Stavru pre venčanje. Imado sreću. Bija je neki zastoj, pa sam Veljka rodila skoro dve godine posle venčanje. Druga briga mi je bila da se Trivun i Stavra ne svadiv. On vika na mene, al se varka od Trivuna. Pijev zajedno. Šlajpik si je i dalje u Trivunove ruke.
    Rabota i pijac idev barabar, al Stavra izračunaja da od ovuj poljoprivredu nemamo golemu vajdu. Trivun ga odvraća od njegovi zamisli, jerbo su komunisti majstori da zajebu seljaka, al si Stavra priča koje je videja u Kruševac, u Palanku, u Makedoniju. Prvi u našo selo, podigosmo dva dugačka plastenika. Stavra doteraja zemlju i rasad i pritke, i pokazuje na mene i Trivuna, deca još malečka, kako se raboti u tija plastenici. Prvi put sam videla bumbara u plastenici. Kupija gi u Medveđu. Kaže da su oni obavezni za plastenici. Imamo prihod, al ne onolki kolko mu se Stavra nadaja. Al ko svaki Savić, tvrdoglav i ne odstupa od zamisao. Poče da raste prihod. Imadosmo pare i sazidasmo štalu, po plan od inženjeri, za telci i novi svinjci za prasci. Trivun neće da čuje za kredit. A i Stavra neje za igranje sa banku i državu. Dođe komisija iz Leskovac, pregledava i štalu i svinjci, i dobismo uverenje da možemo da čuvamo telci i da gi gojimo do petsto kila, a posle gi otkupljuje državna firma. Grci voliv da jedev meso bebi bif od tija bikovi. Stavra je čuja od neki ljudi da je turnus od dvadeset i pet prasci najbolji za zaradu. Ne možemo sve da namirimo zbog golemu rabotu, pa Stavra uzede Cigani iz Turkovce za plastenici i svinjci, a telci neje hteja da im da na čuvanje i hranu. Nemamo mi više ni vreme ni pijac za tolke paprike, paradajz i krastavci. Sve mora da ide u Beograd, u koga ima i narod i pare. Koj je imaja babe, pošalje gi u Beograd na pijac i one žmijev cel dan i prodavav. Ostanu u Beograd celo leto i pola jesen. Mi smo morali da džakovi doteramo do autoput, a kamion gi vozi na beogradski pijac. Babe gi preuzimav i prodavav. I tuj prodaju mi plaćamo, salte da nam se sve ne skapoše u plastenici, al ima i neka zarada. Kad dođoše priznanice za porez, Trivun se razvikaja: „Stavro, neki nas špijuniraju. Terete nas tačno za onolko džakovi kolko smo dokarali na autoput“. U toj vreme, džambasi su ostali bez rabotu, jerbo je država dala dozvolu na Italijani da mogu da kupuju konji po Srbiju. Pretsednik od leskovačku opštinu je bija drug Dobri, borac i seljak po rođenje. Trebav mu pare od porez da izvodi radovi po Leskovac, kako bi ga njegovi u Beograd pofalili kod drugi komunisti. Al i zna da seljaci voliv da prevare državu. Drug Dobri se setija da u opštinu zaposli nekolko propala džambasa. Daja im je kancelariju i jedan musav astal bez stolice. Kaže da gi neje uzeja u državnu službu da mu sediv pod nos, u tuj kancelariju, nego gi je uzeja da idev na autoput i pamtiv kolko je džakovi poslao svaki domaćin u Beograd, jerbo su džambasi poznavali cel živalj u leskovačko polje, pa nesu morali da nosiv svesku i da zapisujev.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*