Kako izgleda struktura sistema nacionalne bezbednosti Srbije?

Izvor: pixabay.com

LESKOVAC

Kako je istaknuto u nekim ranijim esejima, “bezbednost”, možemo shvatiti kao svojstvo, nauku i funkciju. Pošto su, u najkraćim crtama, čitaocima već prikazani neki od osnovnih teorijskih postulata studija bezbednosti, podrazumevajući pod tim osvrt na neke od najvažnijih koncepata bezbednosti (ljudska, socijetalna, državna, nacionalna, regionalna i globalna bezbednost), red je da se nešto kaže i o bezbednosti kao funkciji, koju obavljaju različiti organi državnog, naddržavnog i nedržavnog formata.

Priča o tome, neminovno, vraća nas na samo ideju da bezbednost, kako to kaže Arnold Volfers, u objektivnom smislu, predstavlja odsustvo pretnji po štićene vrednosti, a u subjektivnom, odsustvo straha da će te vrednosti biti napadnute. Dakle, dvokomponentna struktura poimanja bezbednosti, može se primeniti na sve nivoe posmatranja – kako na pojedinačnom, tako i na kolektivnom planu. Zbog čega je to bitno? Bitno je, jer čitalac treba da primeti, da akteri bezbednosti, nemaju samo materijalističku, represivnu ulogu, već da, u mnogo većem broju slučajeva, svojim funkcionisanjem i svojom silom, treba da “izgrednike” različitog nivoa, destimulišu od postupanja koje može voditi u ugrožavanje bezbednosti nekoga ili nečega.

Izvor: pixabay.com

Subjekata koji treba da bezbednost pruže (aktera, provajdera bezbednosti) ima više, zavisno od konkretne situacije (ili od teorijskih postavki sa kojih nastupaju teoretičari), ali se čini da u savremenom svetu, još uvek, presudnu ulogu u pružanju bezbednosti imaju države. Nepobitna je činjenica da su savremeni trendovi na globalnom planu u velikoj meri uzdrmali tradicionalnu moć države, podrivajući njen suverenitet kroz međunarodno ekonomsko, političko i bezbednosno povezivanje, ali je, takođe, fakt da savremeno društvo (još uvek) ne poznaje organizovaniji način artikulacije usluga iz oblasti zaštite vrednosti različitog zahvata.

Zbog toga, i pored izražene tendencije da se u svetu neoliberalizma brojne društvene funkcije alociraju iz državnih u privatne ruke (obrazovanje, zdravstvo, industrija), i sve većeg uticaja privatnih korporacija u sektoru bezbednosti, treba istaći (još uvek prisutni) primat države i državnih organa bezbednosti u organizaciji i sprovođenju ovih aktivnosti.

Razloge za tako nešto, možemo tražiti u najrazličitijim aspektima ne samo savremene društvene stvarnosti, već i istorijskog kontinuiteta države i njenih bazičnih atributa. S jedne strane, imamo duboku i sveobuhvatnu vezu između nastanka država u današnjem formatu i monopola na upotrebu fizičke sile – država je jedina društvena organizacija koja time može da se pohvali, te bi dislociranje moći ove vrste, neminovno značilo i gubitak jedne od esecijalnih determinanti državnosti.

Dalje, dešavanja na lokalnom, regionalnom i globalnom nivou, oličena kroz jasno uočljiv trend produbljivanja disproporcija u pogledu raspodele društvenog bogatstva, jasno sugerišu da ima puno istine u onim teorijama koje ulogu države vide “kao izvršni komitet vladajuće klase”. Kakvu ulogu u materijalizaciji te privilegovane pozicije oligarhije imaju organi bezbednosti, smatram da je izlišno i komentarisati. Zbog toga ni ne čudi što države nisu spremne da poluge moći prepuste privatnom sektoru.

Kako bilo, pretpostavka ovog rada je da država predstavlja glavni provajder bezbednosti, ne ulazeći u etičku opravdanost, filozofsku, politikološku ili sociološku pozadinu te njene uloge. Kao provajder bezbednosti, država treba da vrednosti referentnih objekata zaštite, obezbedi od izazova, rizika i pretnji koji mogu ugroziti postojanje, funkcionisanje i razvoj tih referentnih objekata (pojedinaca, grupa, a u kontekstu nacionalne bezbednosti, građana i države). U ovim rečenicama, suštinski, nema ničeg novog i one predstavljaju validaciju prakse koja je uobličavana još od doba apsolutne monarhije, od kada datira država sa današnjim atributima.

Da bi ostvarila, u prethodnim redovima navedenu funkciju, ona formira zaseban državni podsistem. Tako nastaje sistem nacionalne bezbednosti – funkcionalno povezana celina državnih organa, koja svojim koherentnim dejstvom, treba da omogući bezbednosne pretpostavke za opstanak, funkcionisanje i razvoj države i društva, kroz neutralisanje ili ograničavanje dejstva izazova, rizika i pretnji koje ugrožavaju datu zajednicu.

Sistem nacionalne bezbednosti je po svojoj prirodi, vrlo kompleksan entitet, koga karakterišu brojne osobine drugih društvenih sistema, a koje se tiču njegove unutrašnje dinamike, kao i interakcije sa okruženjem.

Izvor: pixabay.com

U strukturalnom smislu, sistem nacionalne bezbednosti Srbije, kao i drugih zemalja, čine institucionalna, normativna i akciona komponenta.

Institucionalni aspekt sistema, podrazumeva postojanje upravljačkih i izvršnih organa, sa svojim nadležnostima i sektorima delovanja.

Upravljački organi sistema bezbednosti su čeone instance zakonodavne, izvršne i sudske vlasti (Parlament, Vlada, Predsednik Republike, sudovi), čije se nadležnosti propisuju na osnovu pravnih akata različitog nivoa opštosti (od Ustava, preko predmetnih zakona do strategijsko- doktriniranih dokumenata).

U grupu izvršnih organa sistema bezbednosti, možemo ubrojati čitav niz institucija koje, direktno ili indirektno, doprinose društvenoj stabilnosti. Međutim, zarad fokusiranosti ovog, i nekih narednih eseja, u prvi plan ćemo istaći “tvrdo jezgro” sistema nacionalne bezbednosti – vojsku, policiju, obaveštajno-bezbednosni aparat i civilnu zaštitu.

Delujući u skladu sa Ustavom i zakonima, navedene instance treba da doprinesu ostvarenju bezbednosti države i građana, kako na spoljnom (vojska i obaveštajne službe), tako i na unutrašnjem planu (policija, službe bezbednosti, civilna zaštita). Naravno, postojeću podelu treba shvatiti strogo uslovno, jer postoje situacije kada se, recimo, vojska koristi u suzbijanju unutrašnjih pretnji (po trenutnom Zakonu o vojsci, to je u slučaju prirodnih, tehničko-tehnoloških i drugih nepogoda), ili kada se policija koristi van granica države (kroz međunarodnu policijsku saradnju). I pored toga, iz didaktičkih razloga, struktura rada će biti takva da će se na bezbednost države gledati sekvencijalno, kroz prikaz nadležnosti organa u ostvarenju bezbednosti na spoljnom i unutrašnjem planu.

Da bi se taj cilj ostvario, može se krenuti različitim putevima, kroz primenu različitih metodoloških instrumenata. Uzimajući u obzir karakter eseja, kao i zakonsku determinisanost rada svih državnih instaci (pa tako i sistema bezbednosti kao integralnog dela svake države), smatram da je važno da se čitaoci upoznaju sa postojećom zakonskom regulativom, zarad informisanosti i sposobnosti raspoznavanja zakonitog i nezakonitog delovanja različitih aktera bezbednosti u našoj zemlji.

Dakle, biće primenjen normativistički pristup, što podrazumeva pregled i komentar Ustava i predmetnih zakona, kako bi se objasnilo na koji način sistem nacionalne bezbednosti (treba da) funkcioniše.

Upravo pravni akti različitog nivoa (Ustav, zakoni, strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane), predstavljaju normativni aspekt sistema. U ovim dokumentima se nalazi okvir unutar kog sistem mora da funkcioniše, kako bi se izbegao voluntarizam u radu, a samim tim, i put u eventualne zloupotrebe.

Naravno, postupanje po zakonu neće po automatizmu dovesti do toga da sistem funkcioniše “ispravno” (ukoliko je zakon tendenciozno pisan, pun “rupa”, nejasnoća i prostora za mahinaciju, samim tim što državni organi funkcionišu po njemu, ne obezbeđuje se i njihovo društveno-korisno funkcionisanje), ali je poštovanje fundamentalnih ljudskih prava (u demokratskim društvima) realnije ostvariti ukoliko postoje obavezujući pravni šabloni koji se moraju poštovati.

Treću komponentu sistema nacionalne bezbednosti, čine sve one aktivnosti koje omogućavaju njegovo formiranje, ali i funkcionisanje, te zbog toga kažemo da se radi o akcionoj komponenti.

Dakle, sistem nacionalne bezbednosti je vrlo složen i značajan društveni sistem, koji objedinjuje različite segmente društva, u nastojanju da se država i građani zaštite od pretnji različitog intenziteta.

Istorijski posmatrano, na nastanak ovako shvaćenog sistema bezbednosti, presudan uticaj je imala diversifikacija moći unutar društva, što je postupno, dovelo do podele vlasti. Kako postoje različite ocene oko toga kada je država (u modernom smislu) nastala, tačno vremensko mapiranje nastanka sistema nacionalne bezbednosti (koji se razvijao uporedo sa razvojem države kakvu danas znamo), nije lak zadatak. Ono što znamo, jeste da je u doba apsolutne monarhije, sva vlast, više-manje, bila u rukama monarha, ali da se to vremenom promenilo. Apsolutna monarhija je, da bi funkcionisala, oformila poprilično glomazan birokratsko-administrativni aparat, koji je kasnije zaključio da svoje delanje može da nastavi i bez monarha. To je stvorilo preduslove za drugačiju organizaciju vrhovnog političkog aparata – raspodelu nadležnosti.

Upravo je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast determinisala i promenu celokupne filozofije bezbednosti, shvaćene kao funkciju države usmerenu u pravcu očuvanja mira i stabilnosti. Podelom vlasti, različite instance vlasti su dobile vlastitu ulogu u upravljanju i nadzoru nad sistemom nacionalne bezbednosti.

Na putu ostvarenja bezbednosti države i građana, navedena tripartetna struktura sistema nacionalne bezbednost, trpi promene u svojoj organizaciji i funkcionisanju, pod direktnim ili indirektnim uticajem spoljnih faktora – volje političkih elita, stanja u širem ili užem bezbednosnom ambijentu, kao i opštih političkih, ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i drugih promena koje se, neminovno, dešavaju.

I pored svega toga, zarad sprečavanja da instrumenti državne silu postanu otuđeni centri moći, važno je da u sprovođenju sistemskih i funkcionalnih aktivnosti, postupaju u skladu sa Ustavom i zakonima. Upravo je ideja narednih eseja, da se čitaoci upoznaju sa važećom regulativom iz ove oblasti. Počećemo sa navođenjem nekih nadležnosti upravljačkih organa sistema nacionalne bezbednosti, na osnovu Ustava iz 2006. godine, dok će rasprava detaljniju problematizaciju doživeti nešto kasnije, kada u fokusu budu bili Vojska Srbije, policija, obaveštajno-bezbednosne službe, i instance civilne zaštite.

Nastaviće se…

Aleksandar Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*