Tribina o mobingu: Prikriveno (?) nasilje

LESKOVAC

U organizaciji Centra za demokratiju i razvoj juga Srbije održan je okrugli sto koja je za temu imao mobing, odnosno šta je mobing, kako ga prepoznati, kako se izboriti sa tim… Moderator tribine Ljiljana Stojanović istakla je da zbog preventivnih mera protiv širenja korona virusa broj učesnika na tribini bio smanjen, iako je interesovanje bilo veliko.

Aleksa Petković, sindikalni aktivista, odnosno organizator u sektoru telekomunikacija i IT sektoru, govoreći o sektoru u kome radi, je naznačio da su radnici IT sektora najeksploatisaniji radnici u Srbiji.
-Razlog tome je vrednost koju oni proizvedu na tržištu koja je daleko veća od onoga koliko primaju. Za poslove koje oni obavljaju u našoj zemlji plate na zapadu su 10 i više puta veće. Oni se retko odlučuju za članstvo u sindikatu, kao uostalom i mnogi zaposleni u privatnom sektoru. Zato mi pokušavamo da pronađemo ljude koji neće misliti da su sindikati samo neke birokratske strukture koje se nikad ne menjaju i u kojima radnici imaju ograničen glas, kakvo je verovanje u Srbiji. Što se samog mobinga tiče, u IT sektoru ljudi to najčešće reše tako što promene posao, ali je problem u delu gde uposlenih sa određenom strukom i znanjem ima puno na tržištu i lako su zamenjivi. Opet, ako se pročuje za neku firmu da ima nekog lošeg šefa, ljudi jednostavno ne žele da idu tamo ida rade. Neka istraživanja koja su na tu temu rađena u Dojče Telekomu pokazuje da je više od 50% zaposlenih imalo iskustva sa mobingom, bilo da su oni bili žrtve ili neki njihov kolega.-

Miloš Vučković, glavni i odgovorni urednik novinarskog portala radnik.rs koji se bavi o raznim kršenjima i zaštitom radnih prava, kaže da, s obzirom da živimo u Srbiji i da znamo na kom nivou su radna prava, većina ljudi nije svesna šta znači to mobing.
-Ljudi vrlo olako kažu da su mobingovani, čim im se krše neka radna prava, jer smo mi navikli da nas poslodavac zadržava na radnom mestu, ne plaća se prekovremeni rad, radi se na „crno“… To, u stavri je standardni način ponašanja poslodavca prema svim uposlenima. Na žalost, malo ljudi je svesno šta je u stvari mobing i zanimljivo je da se većina sporova vodi kada zaposleni radi u nekom javnom preduzeću, jer su oni organizovani u sindikatima i lakše se i besplatno informišu o problemima i pravima sa kojima se susreću. Broj sudskh predmeta za mobing po mojim informacijama nije velik, a jedan od razloga što se radnici ne odlučuju da pravdu traže na sudu je i što ti sporovi znaju da traju po više godina. Ti sporovi se vode pred Višim sudovima i kraće traju u mestima van Beograda. U Beogradu pratim neka suđenja i dešava se da se ročišta zakazuju na godinu dana. To znači, da ako će biti 3-4 ročišta, toliko godina će trajati i suđenje. Ako se druga strana nakon presude bude žalila, imaćemo i apelaciju i nekome će trebati 5-6 godina… Opet, skoro smo imali spor u Užicu koje je za apelacijom završen za godinu ipo dana.“
Vučković kaže i da se ni Inspekciji rada ne podnosi previše prijava iz oblasti mobinga.
-Oni nemaju puno uposlenih, tako da su pretrpanim nekim, uslovno rečeno, klasičnim slučajevima. Ne znam ni za neki pozitivni ni negativni primer prijave njima, jer, koliko znam, radnici kada se odluče da vode spor angažuju nekog advokata i kreću u sudski proces. Što se tiče advokata koji se bave mobingom, mahom su to oni koji se bave radnim pravom. Problem je što se oni tek upoznavaju sa tom problematikom i uhodavaju se. Zakon o sprečavanju mobinga je donet 2010. godine i nije bilo mnogo slučajeva kako bi advokati brže ušli u tu tematiku. Što se samih sudija tiče, i ovde je problem sakupiti pisane dokaze. Usmene tvrdnje i svedočenja se uzimaju u obzir, ali su pisani tragovi osnov, pogotovu ako se radi o sindromu „praznog stola“ gde se zaposlenom ne da ništa da radi, a onda mu se traži učinak na radnom mestu.-

Glavni i odgovorni urednik „Nove Naše reči“ Nikola Milićević najpre je istakao da pojava mobinga nije nešto novo, jer on postoji od trenutka kada su se pojavili ugovorni odnosi između poslodavca i radnika.
-I u onom starom sistemu postojao je mobing, ali smo ga tada zvali međuljudski odnosi. Te stvari su bile regulisane na više načina, i osim Zakona u radu, u prvom stepenu takva vrsta nasilja, što mobing u svojoj pojavi i jeste, se rešavala Disciplinskim pravilnicima koje je svaka javna institucija morala da ima, odnosno Disciplinskim komisijama koje su činili ugledni ljudi iz kolektiva, dakle oni koji poznaju izazivače konflikata. Uz to, u rešavanje poremećenih međuljudskih odnosa, koji su rezultirali mobingom, uključivali su se i sociolozi i psiholozi, stručnjaci koje je zapošljavao svako kolektivkoji je držao do sebe. Toga danas – nema. Zato i kažem da problem mobinga nije nov, nego je samo nov izraz sa kojim smo se susreli posle 2000. godine, sa početkom tranzicije, bez koga „tranzicija“ nije ni mogla da bude izvršena. Mi ovde govorimo o pojedinačnim događajima i slučajevima, a zapostavljamo mnogo opasniji kolektivni, grupni mobing koji je bio projektovan kao vojnički zadatak, sa planerima i izvršiocima koji su bili izuzetno stručni. Uglavnom su to bili koji su industrijski psiholozi sa 20-30 godina iskustva, potpomognuti strancima koji su prvi dolazili kao menadžeri u firme koje su se spremale za tranziciju. Stranci su iza sebe najčešće imali titulu „menadžera za operacije“ i u njihovoj biografiji nikad niste mogli da nađete, sem naziva gradova i firmi u kojima su bili, nikakve reference o poslovima koje su obavljali… To je jako zgodna priča za dalje istraživanje, jer se radi o školovanim, visokospecijalizovanim „moberima“, i jer je mnogo opasnija od pojedinačnih slučajeva.-

Milićević je rekao da je Nova Naša reč prepoznala mobing kao pojavu od izuzetne važnosti za društvo i javne interese.
-Zato smo i pristupili praćenju ove teme kao nekom svom dugoročnom cilju. Objavili smo 50-ak tekstova u kojima je mobing glavna tema, gde smo preneli pojedinačna i sudska iskustva, razmatranja stručnjaka… Novinari koji čine redakciju su došli iz različitih sredina i svoje iskustvo upotrebili kao neku vrstu inicijacije za bavljenje temom ovog svojevrsnog nasilja, tj. mobinga kako se ovo zlo eufemistički naziva. Smatramo da je to jedna pošast koja nije u interesu zaposlenih ljudi, a ni društva u celini, i tom temom ćemo se i dalje baviti, pogotovu zbog toga što mobing postaje sistemska stvar! Ako već ne možemo da zaustavimo taj proces, u šta ja verujem, onda da ga makar sprečavamo i pravimo štetu onima kojima je mobiranje način za izvršenje sopstvene moći koja proističe iz vlasničkih, političkih ili bilo kojih izvora.“
Milićević je i javno upitao da li pod sistemskim mobingom može da se podvede ponašanje prema lekarima ili radnicima leskovačke „Jure“ tokom vanrednog stanja, a čime se niko nije bavio na taj način. On je dodao i da je ljudima lakše pojasniti nasilje na poslu, nego mobing na poslu, i da je upotreba terminologije jako bitna.

Aktivista civilnog sektora Bratislav Stamenković se najpre osvrnuo na stanje u društvu, ocenivši da tranziji idemo unazad.
-Mi smo u fazi u kojoj još uvek tražimo svoj put i mislim da građani još uvek ne razumeju šta je to demokratija i kako treba da funkcioniše pravna država. Sistem se zasniva na partijskoj, a ne na pravnoj državi. Mobing kod nas poprima političku dimenziju i postaje instrument za sprovođenje politike, a zaposleni i oni koji se bave politikom to prihvataju kao nešto sasvim normalno, što je najtračignije. Usotalom, takav sistem smo odavno imali, da recimo kada vi niste partijski podobni i ukoliko ste oponent sa drugačijim mišljenjem i stavovima, onda ste neprijatelj i na vas kreće grupni napad sa svih strana. Neki moji prijatelji su doživljavali torture na poslu, neki od njih su dobili slučajeve na sudu, neki su imali problem i nisu ostvarili svoja prava, a jedan od glavnih razloga je što je mobing teško dokaziv. Ljudi nisu upoznati sa svojim pravima i sa onim šta treba da urade kako bi došli do rešenja svog slučaja. Mobing posmatram malo šire i ne vezujem ga samo za radne odnose. Po meni je opasan i politički mobing, odnosno narušavanje dostojanstva i ugleda pojednica, određenih manjinskih grupa koje trpe teror od strane pojedinih političkih grupacija koje imaju vlast i mehanizme da ugroze žrtvu i u materijalnom, fizičkom, zdravstvenom smislu… Kao alat postoji internet mobing koji moberima daje mehanizam da uključe čitavu armiju za ugrožavanje neke ličnosti, koja je primorana da se povuče i odustane od nekih svojih stavova…-

Kao primer političkog mobinga Stamenković je naveo skorašnji slučaj iz lokalne samouprave.
-Vršen je mobing nad ljudima iz stranke Bolja Srbija, gde su pojedini ljudi smenjeni sa rukovodećih mesta, većini zaposlenih u mesnim kancelarija su slata upozorenja da će biti smenjeni ili dobiti otkaz, a sve to se produžilo i posle izbora, s obzirom da su oni ostvarili zapaženiji rezultat na izborima. Nakon toga došlo je do „pucanja“ njihovih stavova i oni su se priklonili vladajućoj strukturi.-
Kao problem Stamenković vidi i neuređenu zakonsku regulative, koja ne može da do tančina dovede i pruži osnovu onima koji su mobingovani kako bi ostvarili svoja prava.
-Taj mobing sputava mnoge ljude koji bi se politički angažovali, jer ne žele da ih neko provlači i narušava njihovo dostojanstvo. Inače, kolika je povezanost političkih aktera sa određenim strukama govori i podatak da je na suđenju o osobi koja trpela mobing uzeto kao psihijatrijsko mišljenje ocena osobe koja je brat osobe koja se tereti za mobing. Srećom sud nije prihvatio to mišljenje, ali to govori šta se sve pokušava i dokle to ide. Takvi obrasci su prhvatljivi za one koji su bili moberi u nekom periodu i oni se vrlo lako prilagođavaju i ulaze u nove strukture, gde se prikazuju kao lojalni određenoj ideologiji, a onda koriste te svoje položaje da svoje „neprijatelje“ stave pod nadzor, kontrolu, da ih omalovažavaju i dovedu do toga da ljudi kažu kako se ništa u društvu ne menja… Taj mobing je postao, na neki način, društveno prihvatljiv i to je ono što mene najviše brine, a on se na kraju svodi samo na odbranu pojedinačnih interesa i pozicija. Jedan od ključnih mehanizama za politički mobing je proistekao i iz zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i radi se o potpisivanju ugovora na određeno vreme, gde se zaposleni praktično ograničeni da iznose bilo kakve stavove jer su pod velikim pritiskom organa vlasti i institucija da moraju da odrade određene političke usluge kako bi sačuvali svoje radno mesto. To je postala praksa stranaka na vlasti da kontrolišu svoje zapsolene.-

Govoreći o akcajama podele afiša sa ovom temom u Jablaničkom okrugu, Ivan Spirić je izneo svoja iskustva iz direktnog kontakta sa građanima u Bojniku, Lebanu i Medveđi.
-Naši sagovornici su bili stari 20-ak do 50-ak godina. Generalno, građani znaju o čemu se radi kad se pomene mobing, ali mislim da nisu dovoljno upoznati sa detaljima koji se odnose na sudske procedure ili koje stvari kontretno čine mobing. Velika većina ljudi je rekla da se nisu susreli sa mobingom bilo u svom slučaju ili u slučaju nekog kolege, a to pojašnjavaju jer se radi o firmama sa malim brojem zaposlenih ili to što žive u maloj sredini gde se ljudi lično znaju generacijama… Na pitanje šta bi radili da ih neko maltretira na poslu najinteresantniji odgovor koji sam čuo je bio da „ne bih reagovao na poslu, jer to je moj šef i može mu se, ali ko zna šta bi bilo kad se sutra sretnemo na ulici, gde ja mogu da imam bezbol palicu.“ To je rečeno u šali, ali i otvara dosta novih pitanja, jer šta ćete da radite ako znate da će sudski proces da traje godinama, da ćete teško dokazati mobing, pa ako izgubite na sudu morate da platite troškove koji nikako nisu mali, a onda opet treba da se vratite kod tog koji vas maltretira…-

I.S.