Piše: ms Aleksandar Stojanović
Pitanje bezbednosti predstavlja jedno od egzistencijalnih pitanja svakog subjekta, shvaćenog bilo kao individuu ili kao kolektivitet. Prirodna težnja jeste da se ostvari stanje zaštićenosti od pretnji, izazvanih prirodnim ili društvenim fluktuacijama, odnosno, stanje u kome nećemo biti zabrinuti zbog tih pretnji. Možda najbolji primer te dvodimenzionalnosti samog pojma bezbednosti predstavlja definicija Arnolda Volfersa, za koga „bezbednost predstavlja odsustvo pretnji po vitalne vrednosti, s jedne, a sa druge strane, odsustvo straha da će pomenute vrednosti biti napadnute“.
U teoriji bezbednosti, pak, vlada uverenje da je gotovo nemoguće obuhvatiti granice pojma bezbednosti jednom definicijom, te da je ovaj fenomen nešto što u praksi možemo prepoznati, ali da teorijski, predstavlja neuhvatljivo polje razmatranja. Razlike se temelje na različitim percepcijama štićenih vrednosti (kvaliteta koji treba štititi), referentnih objekata bezbednosti (objekata zaštite), bezbednosnih izazova, rizika i pretnji (onoga od čega treba štititi), subjekata- provajdera bezbednosti (onoga ko treba da pruži bezbednost), te metoda putem kojih treba ostvariti bezbednost štićenih vrednosti, odnosno referentnih objekata.
Upravo iz razlika u ovako shvaćenoj konceptualizaciji bezbednosti, proizilaze različiti teorijski pristupi koji na različit način gledaju na navedene elemente konceptualizacije. Tako možemo identifikovati ljudsku, socijetalnu, nacionalnu, državnu, regionalnu i globalnu bezbednost – nivoe bezbednosti do kojih dolazimo vertikalnom stratifikacijom.
U praksi je još uvek dominantan pristup po kojoj je vrhovno dobro postići, očuvati i unaprediti nacionalnu bezbednost, premda postoje određena pomeranja u pravcu implementacije nekih drugih pristupa, a pre svega, ljudske bezbednosti. Nacionalna bezbednost, koja se vrlo često, poistovećuje sa državnom bezbednošću, podrazumeva da su štićene vrednosti – vrednosti države (teritorijalni integritet i suverenitet, odnosno ustavom definisani poredak), te interesi stanovništva (zaštita života ljudi, mira itd).
Tradicionalno shvaćena državna bezbednost podrazumeva da su vrednosti države ono što treba štititi po svaku cenu, dok su životi ljudi, odnosno stanovništvo, nešto što u tim opservacijama ne figurira kao vrednost od tog nivoa važnosti.
Razlog zbog čega se često u laičkoj, pa i stručnoj literaturi navedeni teorijski koncepti poistovećuju leži u praktičnoj neodvojivosti države i nacije. Pod „nacijom“ se ne smatra monolitni entitet društvenih grupa zasnovan na jedinstvenom poreklu, jeziku ili kulturi, već se u ovom kontekstu približava pojmu „narod“. Elem, čak i kada uvažimo navedene teorijske postulate o razlici između državne i nacionalne bezbednosti, u praksi vrlo često ne možemo uočiti tačku diferencijacije.
Provajder bezbednosti (onaj koji bezbednost treba da omogući) u oba slučaja jeste država, koja svoje napore u tom pravcu organizuje kroz sistem nacionalne bezbednosti, o čemu će biti više reči u zasebnoj raspravi.
Dakle, premda vrlo slični po nekim konstitutivnim elementima konceptualizacije, državna i nacionalna bezbednost nisu (ne bi smeli da budu) identični teorijski pristupi. Još bitnije, ne bi smeli da budu operacionalizovani u praksi na identičan način, jer su prošla (ili bi makar trebalo da budu prošla) vremena kada je žrtvovanje pojedinaca ili grupa bilo pravdano često zloupotrebljavanom idejom državne bezbednosti.
Promene koje su zadesile savremeni svet u poslednjih tridesetak godina, diktirale su i promene u percepciji bezbednosti i njenog pomeranja sa prevashodno državocentrične na humanocentričnu ravan. Kvalitet života običnih ljudi, njihovo zdravlje, ishrana, uslovi u kojima žive, zarada, pravo na sindikalno i političko udruživanje, sve su to elementi jednog novog diskursa koji je trebalo da omogući promenu celokupne politike država, favorizujući položaj običnog čoveka u odnosu na tradicionalne, etatističke ideje.
Ovakav, „novi humanizam“ je doveo do formiranja ideje o ljudskoj bezbednosti, kao alternative državnoj i nacionalnoj bezbednosti. Kao što je čitalac mogao da primeti do sada, prilikom konceptualizacije, kao referentni objekt bezbednosti, umesto države, trebalo bi da stoji pojedinačni čovek, dok bi štićene vrednosti bile otelotvorene kroz „sedam dimenzija bezbednosti“ (lična, zajednička, politička, ekonomska, ekološka, zdravstvena i bezbednost hrane), što bi omogućilo sveobuhvatniji uvid u istinsko stanje stvari na određenom području. Primera radi, indikator (ne)bezbednosti više ne bi bilo (ne)postojanje separatističkih grupa na određenom području, već bi značajan parametar bio kvalitet zdravstvenih usluga koje može da primi prosečan stanovnik istog tog područja.
Između ljudske i nacionalne/državne bezbednosti, možemo identifikovati još jedan nivo, koji je rezervisan za socijetalnu bezbednost – vrednosti društvenih grupa moraju biti predmet zaštite. Referentni objekti su partikularne grupe (npr. radnici, seljaci, novinari, manjine itd.), dok su izazovi, rizici i pretnje inherentni svakoj ponaosob, ukoliko se poštuju neki univerzalni principi poput emancipacije i jednakosti svih grupa u jednom društvu.
Penjanjem po vertikali, teorijski konstrukti prevazilaze granice pojedinačne države, te insistiraju na regionalnoj i globalnoj bezbednosti kao krajnjem cilju i idealu kome se teži. Regionalna bezbednost podrazumeva da se u epicentru interesovanja nalaze veće ili manje grupe država koje povezuju određene zajedničke karakteristike, karakteristike koje ih ujedno u većoj ili manjoj meri razlikuju od drugih država ili regiona. Postoje brojne prognoze dešavanja u budućnosti koja će biti obeležena podelom sveta na više subregiona, koji će na taj način formirati regionalne bezbednosne potkomplekse. U praksi, ideja regionalne bezbednosti se svodi na doktrinu kolektivne odbrane koja je inkorporirana u osnivački akt Severnoatlanskog saveza, a koja u svojoj biti podrazumeva obavezu odbrane bilo kog napadnutog člana saveza, kolektivnim dejstvom prema toj strani.
Na kraju, dolazimo do ideje globalne bezbednosti kao nit vodilje mnogih utopista tokom istorije. Po svaku cenu treba težiti postizanju, očuvanju i unapređenju globalne bezbednosti, od svih bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, koji su po svojoj prirodi, nižeg hijerarhijskog nivoa, jer dolaze od sistema manjeg organizacijskog zahvata. Naravno, pod ovim se podrazumeva da su države sveta manje-više inkorporirane u koliko-toliko stabilan međunarodni sistem na čelu sa snažnom međunarodnom organizacijom koja pretenduje da poprimi oblik svetske vlade. Neslavni pokušaji koji su načinjeni u tom pravcu su Društvo naroda, između dva svetska rata, i Organizacija Ujedinjenih Nacija, danas. Praktično, ostvarivanje globalne bezbednosti podrazumeva aktivnu borbu svih članova krovne međunarodne organizacije protiv remetilačkih faktora koji prete međunarodnom miru i stabilnosti. Navedeno je odlika kolektivne bezbednosti, doktrine koja predstavlja osnov nastupanja UN-a prema trećim stranama.
Dakle, pitanje bezbednosti je po svojoj prirodi vrlo složeno, sveobuhvatno i često, kontroverzno. Možemo identifikovati različite nivoe bezbednosti, počev od onog “najnižeg”, individualnog (ljudska bezbednost), preko grupnog (socijetalna bezbednost), državnog-nacionalnog (državna-nacionalna bezbednost), regionalnog (regionalna bezbednost) do međunarodnog, odnosno globalnog (globalna bezbednost).
Svaki od navedenih nivoa ima, više ili manje, čvrsto teorijsko utemeljenje. U praksi se najviše govori o državnoj, nacionalnoj i globalnoj bezbednosti, i po pravilu, čini se to na iskrivljen način koji prati želja za određenom vrstom zloupotrebe i manipulacije.
Pod izgovorom postizanja i očuvanja nacionalne i državne bezbednosti, zataškavaju se afere i malverzacije ključnih političkih figura u jednom društvu; zaštitu i poštovanje ljudskih prava (kako se, pojednostavljeno, gleda na ljudsku bezbednost), promovišu najveće svetske sile, čime pravdaju vlastiti intervencionizam u delovima sveta koji za njih imaju strategijsku važnost; ideju regionalne, a naročito, globalne bezbednosti, najčešće zagovaraju oni kojima postojeća konstelacija međunarodnih odnosa, odgovara, te se iz petnih žilja bore protiv onih koji bi da taj status kvo poremete i tako dalje.
Zbog toga, potrebno je demistifikovati određene delove bezbednosne problematike, jer je to važan korak u širenju i afirmaciji bezbednosne kulture, preduslova ostvarivanja stanja zaštićenosti kako na partikularnom tako i na kolektivnom nivou.
Ovaj minimalistički tekst ima za cilj da čitaocu pruži osnovne smernice o samo jednom fragmentu bezbednosti o kome se vrlo često govori, te da mu objasni razliku između sličnih, a ipak različitih fenomena i ideja.
Pitanje društvene opravdanosti i praktične upotrebljivosti minulih redova uslovljava jasan i nedvosmilen, nematerijalistički odgovor.
Teorija bez prakse je jalova, dok je praksa bez teorije, slepa.
Odlican tekst, retko se vidjaju ovakve analize u danasnjim medijima.