Sjaj i beda srpskog Mančestera (3)

LESKOVAC

U slučaju međuratnog srpskog građanskog društva retko je koje mesto doživelo tako velike promene u tako kratkom periodu. Upravo zbog toga Leskovac istoričarima pruža izuzetnu priliku za proučavanje svih velikih društvenih procesa karakterističnih za prelaz 19. u 20. vek, a koji su u Srbiju po pravilu stizali sa zakašnjenjem, i načina na koji su oni delovali u mikrouslovima



Foto: Iz zbirke Zavičajnog fonda Nrodne biblioteke “Radoje Domanović” u Leskovcu

Leskovac je bio jedan od pionira srpske industrijalizacije, imao mnogo fabrika i radnika i kao takav bio verovatno najrazvijeniji industrijski centar južno od Beograda. Ali u novoj državi nastaloj 1918. on je ipak jedan od manjih centara i nije mogao da se poredi sa industrijski razvijenijim gradovima na severu države, onima koji su se razvili u doba Austrougarske. Jedno od poglavlja Zlatnog doba Leskovca nosi naziv “Mančester na Balkanu”; ali Leskovac nije bio jedini grad na Balkanu sa ovim nadimkom – Gabrovo je u istom periodu bilo poznato kao Bugarski Mančester. Leskovac ima svoju lepu i za proučavanje uzbudljivu prošlost; ali prošlosti ne treba pridavati značaj koji ona nije imala.
U čemu je onda značaj Srpskog Mančestera? Pre svega u izuzetno dinamičnoj transformaciji koju je leskovačko društvo doživelo u relativno kratkom periodu 1918-1941. To je dokaz da jedno društvo koje je i pored otpora nekih lokalnih krugova spremno da se menja pod uticajima sa strane, može da grabi ka društvenom progresu krupnim koracima; potrebni su volja i određeni preduslovi. Možemo reći da su se u slučaju Leskovca sve kockice složile: jedna grupa ljudi je svojom preduzimljivošću obezbedila sredstva, druga grupa je svojim radom stvarala vrednost, a na ekonomskoj osnovi koja je time nastala treća grupa je svojim intelektom i iskustvom stečenim na strani krenula da menja grad i modernizuje ga. Možda jedni druge nisu voleli i nisu se razumeli, ali bez ijednog od ova tri elementa Leskovac kakvim ga znamo pred rat 1941. nije bio moguć.
Kako je ta transformacija bila brza i dinamična, ostaci starog društva su opstajali paralelno sa obrisima novog koje se pojavljivalo na horizontu i to je gradu davalo onaj specifični izgled, kombinaciju orijentalnog i evropskog.
U slučaju međuratnog srpskog građanskog društva, retko koje drugo mesto je doživelo tako velike promene u tako kratkom periodu. Upravo zbog toga Leskovac istoričarima pruža izuzetnu priliku za proučavanjem svih velikih društvenih procesa karakterističnih za prelaz 19. u 20. vek, a koji su u Srbiju po pravilu stizali sa zakašnjenjem, i načina na koji su oni delovali u mikro uslovima. Ovde ne govorim samo o lokalnim istoričarima – Leskovac ima izuzetan značaj za srpsku društvenu istoriju prve polovine 20. veka.
Industrijalizacija, nastanak klasnog identiteta u jednom društvu koje nije imalo formirane klase, formiranje radničke klase, emancipacija žena, začeci potrošačkog mentaliteta, sukob klasične i popularne kulture, dolazak masovnog društva na Balkan.., sve su to teme za čije proučavanje Leskovac pruža izuzetne mogućnosti. Uz sve to stoji naravno i pitanje zbog čega su neki problemi sa kojima se susretao međuratni Leskovac aktuelni i danas, sto godina kasnije?
I za kraj važno podsećanje: Srpski Mančester je bio samo jedna od faza u razvoju grada. On nije mogao da postoji bez onoga što mu je prethodilo, a postavio je osnove za mnoge stvari koje su urađene nakon njega. Ostrašćenost prema periodu nakon 1945. nema smisla, jer je Leskovac i u okvirima privrede socijalističkog modela i dalje bio značajan industrijski grad. Tačno je da su ubrzo po oslobođenju počinjeni zločini od strane novih revolucionarnih vlasti i o tome se mora pisati; ali ovde govorimo o nekim dugotrajnijim društvenim procesima.



(Karikatura Skepticizam, objavljena u leskovačkim Nedeljnim novinama 8. aprila 1934.)


Važan i razvoj posle 1945.

Ne zaboravimo da su vodovod, kanalizacija i asfaltiranje ulica u grad stigli tek nakon 1945, iako je predratni Leskovac bio dovoljno bogat da reši ove goruće probleme – pa ipak nije! Grad je tek u socijalističkom periodu dobio muzej i stalno pozorište (pošto je u Srpskom Mančesteru ta institucija kulture trajala nepune tri godine, 1926-1929, pre nego što se ugasila usled nezainteresovanosti publike, dok dva amaterska pozorišta koja su radila tokom 1930-ih ipak nisu imala stalni repertoar). Biblioteka je oformljena tek 1935, nakon dugih i upornih nastojanja predsednice Narodnog univerziteta Dare Krdžalić da objedini nekoliko manjih fondova raznih udruženja, koji su tada postali knjižnica i čitaonica pri Narodnom univerzitetu. Pa i to je bio samo jedan lokal na glavnoj ulici; prava gradska biblioteka je morala da sačeka posleratno vreme.

Nisam siguran ni da bi komparativna analiza kulturnog života grada tokom 1930-ih i recimo 1960-ih ili 1970-ih, bila na strani onog prvog. Naravno, i Leskovac nakon 1945. ne bi izgledao onako kakvim ga pamtimo da nije bilo Srpskog Mančestera. I pored promene režima nakon Drugog svetskog rata, između perioda pre i posle 1945. postoje neki kontinuiteti koje srpska istoriografija tek treba da uoči i istraži.

Bilo bi lepo kada bi drage kolege iz leskovačkog muzeja još jednom razmislile o nazivu i još više o sadržaju nove postavke koja je u fazi pripreme. Možda bi neko ime slično naslovu ovog teksta bilo prikladnije; istorijski je tačnije i ima manji potencijal za podele ‘za i protiv’, kakve prate postojeći projekat. Stvaranje nerealne slike o prošlosti nam neće pomoći u boljem razumevanju sadašnjosti. A to je osnovni zadatak istorije, zar ne?

Perica Hadži-Antić

(Kraj)

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*