Srđan Mijalković, predsednik udruženja “Prosvjeta” iz Austrije, za NNR: Spas je u znanju i jedinstvu

LESKOVAC


Od tih početaka 20-og veka do sada se nije mnogo promenilo, nama je potreban mnogo veći nacinalni preporod. Jako se trudimo, ali trebali bi više. Nama je i dalje
potrebno da budemo što više povezani, što ujedinjeniji, nama je potrebno veliko obrazovanje, jedan građanski aktivizam koji je možda jedan od odgovora na mnoge probleme u životu. „PROSVJETA“ je jedna neverovatna ideja koja se rodila početkom 20. veka i koja se rodila na
zapadnim rubovima srpskih krajeva, u Krajini, Bosni i Hercegovini, Mostaru, gde je tada bilo puno Srba, bile su jake srpske zajednice i potreba je bila upravo to obrazovanje mladih ljudi, povezivanje na kulturnom nivou i to je jedna univerzalna ideja, ideja koja kaže da svi mi Srbi, bez obzira da li živimo ovde na jugu, ili na zapadu ili smo u dijsapori imamo zajednički identitet i na njemu mоramo zajednički raditi bez obzira odakle smo…
– kaže Srđan Mijalković u razgovoru za naš nedeljnik

NNR:-  Dugo živite u Beču. Kako vam izgleda Leskovac kad dođete u njega posle dužeg vremena?

Mijalković:-  Ljudi su ljudi, kuće su kuće. Svaki grad liči na neki drugi grad. Postoji emotivni momenat koji čini da grad u kome je čovek odrastao, gde je doživeo prve ljubavi, završio školu, naravno da njemu najviše znači. Iako je Beč jako lep grad, što svi mi znamo, za mene je
Leskovac, sa te emotivne tačke gledišta, moja kuća, moje mesto gde sam postao ono što jesam. Naravno da mi svi ti dolasci u grad mog rođenja mnogo znače. Mislim da u ova teška vremena bi mi građani Leskovca, jer ja sebe i dalje tako doživljavam, možda bi bilo lepo da sve one lepe stvari koje u Leskovcu postoje, potrudimo da ostanu lepe ili još lepše, a da one stvari koje nisu lepe potrudimo da ih malo popravimo. Čovek dođe 2-3 puta godišnje i vidi neke promene koje onaj ko tu živi ne vidi. Promene se dešavaju lagano, a kad dođeš na šest meseci onda vidiš da se neka ulica promenila jer je stavljen asfalt, da je neka kuća drugačija… Čini mi se da bi kao ljudi koji ovde živimo mogli da još više učinimo da to bude dobro i da budemo ponosni na to.

NNR:-  U Beču ima mnogo Srba. Koliko je leskovčana?

Mijalković:-  Ima nas iz Leskovca i okoline… To je jedan lep broj, mislim da nas ima nekoliko hiljada, možda i više… Ima par autobuskih linija koje voze od Beča do Leskovca i dalje. Kao i većin Srba to su vredni i radni ljudi koji se trude da svoj standard u ovo vreme poprave i da
nešto „napečale“. Inače, mi Srbi koji živimo i u Srbiji i u dijaspori imamo neku čudnu osobinu, a to je da se ne povezujemo previše. Ta sloga nam uvek fali. S druge strane, kad god su neka dešavanja, kada su neke humanitarne aktivnosti, kada su neke stvari važne za nas, nađe
se neko jezgro, neka grupa ljudi koja pokušava da takve stvari inicira, da ta druženja i poznanstva budu kreativna i iskorišćena na pravi način.

NNR:-  Kako je nastala „PROSVJETA“ i koja je bila ideja?

Mijalković:-  Ja sam završio književnost i jedno od pitanja u drugoj godini je bio romantizam i nacionalni preporod. Od tih početaka 20-og veka do sada se nije mnogo promenilo, nama je potreban mnogo veći nacinalni preporod. Jako se trudimo, ali trebali bi više. Nama je i dalje
potrebno da budemo što više povezani, što ujedinjeniji, nama je potrebno veliko obrazovanje, jedan građanski aktivizam koji je možda jedan od odgovora na mnoge probleme u životu. „PROSVJETA“ je jedna neverovatna ideja koja se rodila početkom 20. veka i koja se rodila na
zapadnim rubovima srpskih krajeva, u Krajini, Bosni i Hercegovini, Mostaru, gde je tada bilo puno Srba, bile su jake srpske zajednice i potreba je bila upravo to obrazovanje mladih ljudi, povezivanje na kulturnom nivou i to je jedna univerzalna ideja, ideja koja kaže da svi mi Srbi, bez obzira da li živimo ovde na jugu, ili na zapadu ili smo u dijsapori imamo zajednički identitet i na njemu mоramo zajednički raditi bez obzira odakle smo. Meni je interesantno kada me
mnogi pitanju kako ti predsednik „PROSVJETE“, a iz Srbije, iz Leskovca… Ja kažem da sam Moravac i to južni, što samo pokazuje da Moravci, Krajišnici i svi drugi mogu da na tom polju sarađuju i da smo mi jedno isto. Meni je zato „Prosvjeta“ fascinantna ideja, jer nije samo lokalna, iako je stara 150 godina ona je i moderna, jer je to ideja koju imaju svi normalni narodi, da ljudi bez obzira na to odakle si, odakli te je kulutno ishodište, da mi imamo nešto što je
nacionalni identitet i da je to jezik, kultura, obrazovanje, da su to najvažniji stubovi tog entiteta i da njih moramo negovati.

NNR:-  Koliko Srbija ozbiljno radi bar na jednom segmentu nacionalnog indentiteta, a to je da deca koja su rođena u Beču, u Austriji, ne zaborave srpski?

Mijalković:-  To je pitanje koje zahteva dugačak odgovor. Generalno gledano, deklerativno se država kroz neka ministartsva, pre svega Ministarstva spoljnih poslova, prosvete i kulture, prisutni u tim stvarima. To sve zavisi od države gde naš narod živi. U nekim državama je to lakše, u nekim je teže… U Austriji nijhe jednostavno jer srpske škole iz mnogo razloga ne postoje. Tamo je za Srbe i druge narode koji govore našim jezikom nametnut tzv. BKS jezik koji nije ni srpsko-hrvatski i koji nije ni jezik, nego je malo oktroisan i problem je što deca kroz taj jezik ne mogu svoj autohtoni identitet da razviju. Zbog toga se „Prosvjeta“ čiji sam predsednik, već osam godina trudi i mi smo osnovali školu srpskog jezika zato što u ovom trenutku naša država to ne može da uradi zbog političkih i drugih stvari. Mi imamo sjajnu saradnju i sa našom ambasadom, sa konzulatom, sa predstavništvom Republike Srpske, kao i sa nekim organima u Srbiji koji se trude da to podrže. S druge strane, mislim da je najveća potreba svuda u Austriji, jer je tu srpski narod najzgusnutiji u dijaspori. Ali, bez pomoći države mi to nećemo moći da održimo na onom nivou na kome bi to trebalo bude, jer ako mi u jednom gradu kao što je Beč imamo 30-ak hiljada dece u školskom sistemu koja govore srpskim jezikom, a nemaju srpskih škola, nemaju mogućnost da uče srpski jezik, osim u našoj koja je ipak mala, to bi moralo da se podigne na viši nivo i da neki državni organi tome posvete mnogo više pažnje.
 
NNR:-  Kako ih naterati da to urade?


Mijalković:-  To je teško, jer neki od tih organa obraćaju pažnju, neki ne, nekima je to u opisu posla, nekima nije… Ono što mi možemo da radimo je da pokušavamo da održavamo kontakte sa njima, da ti kontakti budu kvalitetni, da projekti budu konkretni… Mislim da generalno i našoj
državi, ali i Srbima nedostaje taj sistemski pristup, jer odnos prema dijaspori mora biti podignut na viši nivo. Nas je tamo zaista mnogo, a kako je krenulo i ako se ovaj trens nastavi, biće nas tamo više nego u matičnoj državi. Ideja „Prosvjete“ da smo mi Srbi svi i svuda je ideja koja povezuje i naše države u kojima živimo, ali i države u kojima žive Srbi u dijaspori. Deci treba obezbediti obrazovanje, jer će se ubrzano asimilovati i samim tim sledeća generacija neće dolaziti kao što ja dolazim u Leskovac. Samim tim će i mnogo manje sredstava dolaziti od strane dijaspore u našu zemlju, tako da je to jedan jako važan elemenat. Sada je nova vlada formirana, opet nedostaje Ministartsvo dijaspore. Postoji Uprava za dijasporu koja to radi
onoliko koliko može da radi, ali nedostaje jasna strategija. To je na organima koji se time bave i minsitarstvima koja bi morala tome da pokrenu više pažnje, jer mi više od ovoga ne možemo. Mi znamo da je problem brza asimilacija dece i nestanak nas kao Srba. Bojim se da se mi kao narod mnogo brže asimilujemo nego neki drugi narodi. Kod nas već u trećoj generaciji dete sebe ne oseća kao Srbina, nego se često imaju i neki antisrpski stavovi, jer to često formira nešto drugo, pošto oni uče neku drugu istoriju, uče neke stvari koje nisu naučno tačne, ali koje su nametnute. Ako se tome ne suprotstavimo na civilizovan i kulturan način, da ih jednostavno poveženo sa tom drugom kulturom, mi nećemo mnogo profitirati.

NNR:-  Koliko Austrija pomaže različite zajednice koje tamo žive, pa i srpsku?

Mijalković:-  Dekleratvino gledano Austrija vodi računa o tome. Kroz istoriju znamo da je to zemlja naseljenika, migrantska zemlja unazad već dvesta godina… Austriju su napravili ljudi koji su došli iz nekih drugih krajeva. Oni to vide, jer unazad nekoliko godina u Beču imate 30-40% ljudi koji nisu Nemci, Austrijanci, ali su to tvoji građani i normalno je da moraš voditi računa o tome. Ali, s druge strane i te zajednice koje su tamo moraju da budu zrele i da komuniciraju sa vlastima, da pokažu da učestvuju u društvenom životu, da pokažu da su deo tog grada i kulture. Ali, mi imamo jedan mali apsurd – jezik. Jedna od suštinskih stvari za očuvanje nečijeg identiteta je pitanje jezika, a srpski jezik čak nije ni priznat u Ministarstvu prosvete Austije i sve ide preko tog BKS-a (bošnjačko-kroato-srpskog), koji nije ni jedno, ni drugo, ni treće, nego je zbog političke situacije i ratova 90-ih godina oktroisan u Austriji, kada je u to vreme dolazilo mnogo izbeglica, te se onda pravila neka mešavina koja nikome ništa ne znači. Zato je ključno da se radi na obrazovanju naše dece koliko ovde kod nas u Srbiji, toliko u dijaspori, jer to na neki način obezbeđuje i dugoročni opstanak naroda, a samim tim imamo više kontakata, imamo višđe veze. Mi možemo da povežemo na lokalnom nivou ljude iz tih krajeva gde sada živimo sa
ljudima odakle smo. Mi se bavimo i kulturom, jedan od naših projekata je i srpski novogodišnji koncert, organizujemo koncerte i meni je drago da su svojevremeno leskovačke „Zvezdice“ gostovale u Beču, orkestar „Amorozo“, naš pijanista Vladimir Milošević i još neki ljudi iz Niša i drugih srpskih krajeva. to je promocija kulture, to je i promocija ovog kraja, to su mogućnosti da svima nama bude bolje, preko kulturnih konekcija, preko socijalnih i društvenih aktivnosti.

NNR:-  Koliko sarađuju te tri zajednice kojima je definisan zajednički jezik u Austtriji?

Mijalković:-  Zavisi od ljudi. Nemamo nikakav problem sa ljudima sa naših prostora, sam „Prosvjeta“ ima tu ideju staru 120 godina „brat je mio ma koje vjere bio“. Kao ljudi koji imamo sličan  mentalitet i koji govore isti jezik, naravno da komuniciramo, ali je razlika u tome što
neke države više stoje iza svoje zajednice, a neke manje. To je onda i merilo uspeha, vidljivosti, prisutnosti i konkretnih planova i projekata koji se rade.

Razgovarala:  Ljiljana Stojanović

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*