Vlajkova ulica (12)

LESKOVAC

   Dina Kaplar je bija krupan i imaja je golemu glavu.  Za ručk pojede cel leb i pola jagnje, a pola za ostali – ženu i sedam decu. 

-U našu kuću, – kaže Vlada Jera, – meso se jelo dosta – čkembići, tefteri – toj je onaj iznutrica na listići i tija tefteri nema mnogo da gi čistiš nego samo promandaš s ruku, istreseš onoj iz tefter, malo opereš, ispečeš na žar i edeš – toj je Dina jea. A čkembići kuvani – punu šerpu izede – da se začudiš kolko je mogja da izede. A imalo je dosta – šes duluma zemlju smo imali u Vinaračku Miru. Mojega tatka Dinu Kaplara cela Mira ga je čuvala. Kad se u Vinaračku Miru deli zemlja Dina donoseše doma ćurke. Ćurke su mu davali onija što gim je Dina zemlju u Miru davaja da radiv na ispolicu – sadiv mumuruz, duvan i koje ti ne sve. I seljak mu donese ćurku što mu Dina dodelija zemlju da gu radi. A kad se požanje šenica i u jesen obere mumuruz i sve drugo što je posadeno – pola ide na opštinu, a pola na onoga koj je zemlju rabotija. Tad su imala dva velika opštinska koša. Dina napravi dva kupa i na onija što su zemlju dobili da radiv kaže:
– Ovoj za tebe, a ovoj za opštinu.
Onoj što je za opštinu turi se u koševi jer je opština imala konji, opštinski volovi, kola i fijakeri.
-U avliju opštine bile su štale i tuj je rabotija i moj tatko, kazueše fuzbaler Dubočice Dragoljub Filipović Cule. Tuj su bile i sobe za onija koji su radeli u štale i tuj je moj tatko i poginuja u bombardovanje 6. septembra 1944. godine. U tej štale bili su opštinski volovi i konji za fijakeri u koji se vozija presednik opštine, a s tija isti konji vozili su i mrtvačka kola. Tija opštinski volovi su prezali u kola i sobirali đubre po ulice i sokaci.
Dina je, kaže Dragi Jović, zvani Štuka, formirao Vatrogasno društvo. Toj vatrogasno društvo bilo je u oppštinsku avliju u zgradu koja je imala kulu za osmatranje i garažu za vatrogasna kola. S taj vatrogasna kola po leti kad su velike vrućine polivale su se ulice i sokaci da se ne bi dizala prašinčetina. Jer, Leskovac je u toj vreme imaja samo pumpe kljumkare na klip što gi je održavaja i opraljaja Dina kaplar, bunari i česme u koje je voda dođuvala iz diboki bunari na Isar kod park Devet Jugovića…
Dina je bija je bio demokrata. Ima i priča kako je Dina Kaplar pucaja iz prangije kad su Leskovčani dočekuvali kralja Milana. Toj je posle tureno i u pozorište kao komendija. A toj je ovakoj bilo – Kad je kralj Milan dolazio u Leskovac postavene su goleme prangije na Isar na breg malo ponagore od kuću na Tasu Abdula.
Na Dinu Kaplara je data naredba da on puca prangije kada kralj bude došao. Presednik opštine Miče će da bude na drveni most kude je sg Pošta, a Dina će da bude gore na Isar i da čeka – kad voz s kralja naiđe voz će da svirne. I kad voz svirne presednik opštine Miče će na Dinu da da znak – kad digne ruku i mahne sa zastavu jedanput da ispali jednu pringiju, kad mahne dva put – da ispali dve prangije. I to je bio znak da Dina pukne iz prangije i tako obznani da je u Leskovac s voz došja kralj.
I onda je naišo voz! Al – to je bio teretni, a ne voz s kralja Milana. I voz svirne na stanicu. Presednik Miče, ne znajući da je toj teretni voz, digne ruku s barjak i Dina gore na Isar ispali prangiju! Miče pa digne ruku i zamanda s barjak i Dina opali i drugu prangiju. A onda od rados što je došja kralj – Dina nastavi da mlati, da mlati i puca onej prang dok ti neje sve ispucaja..
Kad naposletku došja vpravi voz s kralja Milana presednik opštine Miče diza jednu ruku sa zastavu, diza drugu, ali – ne čuje se ništa! Nema više prangije jer gi je Dina sve ispucaja…
Dina Kaplar je imaja jak pritisak i doktor Dušan Radaković mu je vadija krv. Jer, Dina je bija krupan i jak i krv su mu vadili da mu smanjiv pritisak. Doktor Dušan Radaković mu je u dva navrata vadija krv i po pun lavor krv mu isteče. I edno dve godine po toj Dina umre 1930. godine u 72-drugu godinu života u Vajkovu ulicu broj 38. Posle rata deo ulice od reku do Podvrce prekrstiše u – Ulica doktora Kašikovića jer jer on lečija „oslobodioci“.
Dragi Jović Štuka je kovački zanat učija kod Milutina Nikolajevića Čiplaka na Drveni pijac.
-U kovačku radnju kod Milutina Čiplaka pravili smo kola, gvozdeni kreveti, gvozdene ulične bandere za struju, – kaže Dragi Štuka. Milutin je bija dobar majstor i dobar čovek.-
Kod Milutina su rabotili i Ljuba Cekić iz Murdžu malu, Boško Šmikić i moj brat Slavko zvani Dina po tatka Dinu Kaplara. Mene su na zanat kod Milutina Čiplaka odveli neki Dušan Stefanović, Boža Stefanović i Mile – oni su tri brata i komšije su ni, jer su iz Šefteli sokak, i sva tri su radeli kod Čiplaka kovača. Dušana i Božu su vikali Kvačka a trećega brata Vikali su Mile Crni.
Kad završimo zanat kod Čiplaka onda ja i moj brat Slavko Dina 1939. pređomo u fabriku na Trajka Đorđevića Kukara i u tuj fabriku pravili smo kreveti, natkasne, umivaonici i sve toj od gvožđe, i imali smo platu 13 dinara. Za vreme okupacije bija sam u opštinu ko kovač, jer je u opštinu bila kovačka radionica, a ja sam održavao prugu po koju je Nacionalna služba s vagončiki terala zemlju od mesto kude je sg Dom zdravlja kod bolnicu do Rupe. Ja sam održavao tuj prugu, klepaja sam pijuci i pravija klamfe i održavao vagončiki – ako treba da se promeni lageri i otkloni neki drugi kvar. S Mitu Čiplaka družili su se Mita Papir i pekar Aleksa Lura. Mita Papir je bija dobar čovek, otvoren, duželjubiv i šaldžija i bija je presednik Ciganskog kluba „Gajret“.
-Čiplakovi su držali ćošak od Drveni pijac – sg je tuj Starački dom. U kovačnicu na Milutina Čiplaka ulegneš u Deligradsku, prođeš kroz kolarsku radnju i baču i iskočiš u Jug Bogdanogu ulicu. Milutin, žena Savka, deca Ljubica, Ljubiša, Brana, Vojislav i Zaga. Zaga se odade za Dobri Aranđelovića, deca Ivan i Ljiljana…-

 ( Nastaviće se )
 Sava Dimitrijević

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*