Poema o samoći

Piše: Aleksandar Stojanović

Samotan i stran, hodao je kroz boj,

Kao da takav, jedino beše svoj.

Zmaj u uglu čuči, anđeli na crkvenom krovu kliču,

Al’ ipak, niko od vragova da se zainteresuje za priču.

O vatrenom brodu, o krvavom podu, o božanskom usponu i izdajničkom padu;

O pobedama i porazima zbog kojih bi mnogi, davno, izgubili svu nadu.

Nadu u prolećna jutra, prazničnu radost, nedosanjan spokoj i neostvaren mir,

Nadu u sve što nas tera da preveslamo i ovaj prokleti, pobesneli vir.

Zemlja pod pokvarenjakovim nogama, neujednačeno puca,

Dok božija majka, u rajskom vrtu, oporo, zbog psovki, štuca.

Okeanska tišina se nad svetom spustila tamna,

Neprozirna, jetka, dušmanska, pomalo, sramna.

Zvezde na persijsko-ćilimastom nebu stihijski gasnu,

Stavljajući na test prijateljstvo, ljubav i ljudsku želju strasnu.

Samoća, kao topovsko đule, probija tvrđave noći,

Uvek iznova, otkrivajući nepresušne čovekove moći.

Čarobnjačke mašte beskraj, lavlja srca hrabrost, mlada duha čilost,

Težina jednog okorelog osobenjaštva, nikoga ne moli za milost.

Samotan i gord, hodao je kroz boj,

Jedino takav, istinski beše svoj.