Ženi koja ćuti

Piše: Aleksandar Stojanović

Stamena i gorda, ćutala je u noći,

Bože, kakve li sve krije moći?

Brbljiva, tajna, lepa kao rascveli maj,

Ne može ni da razume, kakav u njoj vidim sjaj.

Da nastavim ovako, sumanut je plan,

Šta srce zna, šta je razumu posao stran.

Kuda ide, šta li radi, u sumrak jednog dna,

Ne znam i neka je, takva, sva od sna.

Al’ ako nekad, zabrinuta, ćuti,

Ako joj srce, za momenat, prolaznost i zaborav, sluti,

Neka zna, da u daljini grmljavinu i lom,

Izaziva onaj koji je zbog nje spreman, da svet navede na konačan slom.

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.