Tezge

LESKOVAC

Umoran od tezgi otišao sam u selo da u prirodi malo sebe dovedem u red. I psihički i fizički. To i ide jedno s drugim. Moj posao je gužva velika, zvonjava telefona, galama dece pred predstavu. Susreti sa raznoraznim ljudima i priča, priča bez kraja i konca. Bogu hvala ja volim svoj posao i sa radošću ga radim, ali uželeo sam se tišine i zato pravac zavičaj. 

Napravio sam studiozan plan boravka u zavičaju. Prvo sam javio čiči da dolazim, tj. da založe furunu da ne uhvatim upalu pluća. Dobro je da je čiča sa porodicom ostao u selu da imam nekog u zavičaju. Jel’ Tito rekao – zemlja seljacima, fabrike radnicima? Nije rekao svi seljaci u grad. Da se vratim ja na svoj plan: pet km pre podne i pet predveče brze šetnje, alkohol u bilo kom obliku NE, a i cigarete. Znam da ću sve ovo ispoštovati, jer sam dao reč samom sebi a ne ide da sebe lažem. Maksimalno izbegavanje društva i tihovanje. I na kraju, odmah početi sa pisanjem teksta o proroku Milojku iz Leskovac i V.S.Karadzića.  

Prva tri dana je i bilo kako sam planirao a onda…

Krenimo redom. Svakog dana sam pisao, ideje su navirale i mislio sam da ću završiti priču o proroku Milojku iz Leskovac, a uspeo sam da napravim koncept i uradim par skica.
Ovako: Vuk Stefanović Karadžić dolazi 1820. iz Beča u Brzu Palanku i tu upoznaje starca Milojka iz Leskovca koji tvrdi da je vidovit i da vidi u budućnost do 2020. Vuk u to i ne veruje i radije bi da zapiše skaredne pesme koje Milojko zna. 
„Ovaj ćopavi samo bi da onodi krčmarice mlade i zabole ga krivak što sam ja vidovit!”
-Ja luđeg starca od ovog Milojka ne viđeh! Taj ništa ne htije reći na polzu otečestvu dok litru rakije ne popije i pola jagnadi ne izije!  

„Ne ide da na ispošćena creva da pričam mrsne priče, a ne mogu ni trezan.Sramota me jer sam ja jedan domaćin čovek.”
Onda Milojko uslovljava Vuka da mora da zapiše i proročanstva i osmislio sam ih nekoliko pre nego sam na neko vreme odustao od pisanja i vratio se u grad.
U Srbiju će kad namavamo Turci prvo da vladaju kneževi, a posle kraljevi i posle nji jedan trostruki i doživotni kog će urove u neku kuću sa cveće. Posle njega će se menjav razni i neobavešteni i obavešteni i svi će jašev tutku da gu ne iskršiv. Turci će se vrnu ko neki tajkuni.
Leskovčani će izmisli pogolem vašar od Svetoilijski i toj na Široku čaršiju i će se čuri dim do Niš. A jedan što piše pesme će se dere kako na malečku stoličku sedimo i zevamo u golemo nebo. 

I jedno malecko selo će izmisli golem vašar i tamo će sviriv trube noć i dan i sve će se toj vika brend, a u stvari je vašar.
Vuka je više zanimalo da zapiše neku bezobraznu pesmu i ja sam napisao sledeće:
-Vuče,piši…Zora sam što neje
Tuj na kure
Jošte dremka snaška Vemka.
-Zapisa li?Jesi?E čitaj!
Vuk se iskašlja i pročita
Zora sviti
Tu na kiti 
Jošte drema snaša Vema
-Ček,ček…Ja ti nisam tako kazao.
,,Ovako je lijepše…
-Ma nemoj!Pa ti li si Vema pa znaš kako je lepšep?!I zašto ti NE PISUJEŠ KAKO TI JA ZBORIM A NE ČITAŠ KAKO JE NAPISANO??
I taman me krenula pisana reč kad sam zbog nepredvidljivih događaja batalio pisanje i otišao iz zavičaja.
Umrla je baba Đurđa. Barem se činilo da jeste. O tome ću pisati kad se dovedem u red. Psihički.

Dragoslav Branković

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*