Jednom su palili ćupriju (3): Kob koja se bliži

Piše: Aleksandar Stojanović

Stradanju Vitomirovom je, kako je živo objašnjavao, prisustvovao neki vodeničar, među ljudima poznatiji kao majstor-Šljuka, koji je te noći, vodenicu čuvao od razbojnika.

Pomen na samu vodenicu je, pak, promakao piscu ovih redova, na isti način kao što je osvrt na nju promicao brojnim prolaznicima preko mosta, kako to obično biva sa stvarima toliko drevnim, toliko sigurnim i običnim, da postaju neraskidivi deo dana i noći koji se smenjuju na ovim zemljama punim prolaznosti.

A ova vodenica je baš takav relikt prošlosti. Kazaće se, nastala je baš na onom mestu na kom je, vekovima pre tih turskih dana, stajala ona druga, starija i mračnija, koju beše čuvao Zaharije, isti onaj starac koji odgaji Nikolu Skobaljića, poslednjeg nosioca barjaka slobode u ovim krajevima.

Elem, tom je vodenicom sada gospodario ovaj majstor-Šljuka, koga iz ponoćne uravnilovke probudi krkljanje čoveka na mostu, čiju krv i čiji život, polako i metodično, isisa Grozdana, očajna zbog dugogodišnje, neuspešne potrage za svojom utopljenom decom.

Istina ili ne, tek, reči majstor-Šljuke dugo odzvanjaše u mislima svih koji ih behu čuli, a naročito, u glavama sanjalačkih mališana koji u nemirnim senkama vatre na zidu prepoznaše obrise strahotnog prizora stradanja Vitomirovog.

Rečeno je, dakle, da se od mosta, dvadeset devet koraka uzvodno, nalaziše ovaj vodeni mlin. Šćućurena na levoj, ređe plavnoj obali reke, ova se tvorevina ljudska beše baškarila u monotoniji svog rada, neopterećena prolaznošću doba i ljudskih sudbina. Postojano držeći svoju poziciju, vodenica je bila, uostalom, kao i ova drvena turska ćuprija, nemi svedok svih događaja koji obeležiše granice života na ovom zagubljenom mestu. Najviše je, reklo bi se, sudelovala u životnim peripetijama svoga majstora, i za dvadeset sedam godina, koliko služiše Šljuku, bila mu je pritajeni ali pouzdani saveznik u svakoj sumnji koja se stušti na grbaču ovog osobenog čoveka.

Krive, preopterećene kičme i golemih šaka, među rajom i Turcima samo i jedino kao majstor-Šljuka, ovaj čovek uživaše ugled bića dobrog srca i preke naravi. Prznica koja zna da ujede onoga ko mu se zameri u času besa. To je, na svojoj koži, više puta osetio stradali Vitomir, koga Šljuka beše motkom terao iz vodenice, umoran zbog žalopojki pijandure, a i odbegli Aleksej, kome je oštri vodeničar sa naročitim zadovoljstvom psovao rusku mater.

Takav glas beše o ovom čudaku, kome najveće zadovoljstvo pričinjavaše pušenje duvana iz lule od bivoljeg roga, kome najveću tugu predstavljaše tok ove zimzelene reke, koja hodi kroz brazgotine i kanjone, međ vrbe i topole i sva druga nezamisliva čuda.

Majstor-Šljuka, na ovom svetu, voli par stvari. Pušačku strast, vodeničarski zanat, misao u tišini, ali pre svega i iznad svega, svoju kći, Milenu.

Tokom dugih, dokonih sati u čekanju rasola i banice iz Krmetove mehane, umoran od Ljudmilinog bajanja, pijanih seljaka ili gramzivih popova koje put nanese do ove skrajnute i ne naročito ugledne vodenice, misli i slutnje majstor-Šljukine su sa nejednakim intenzitetom, ali sa ujednačenom rešenošću, odlazile do svih jama zemlje i do svih vrhova neba, iznova pretražujući mogućnosti da njegova jedinica bude srećna, kad to već on, odavno, nije.

Od onog dana, kad žena mu, Rajka, mater Milenina, izdahnu na porođaju, donoseći na svet kćer koja iz nje isisa život. Od onda, otkad se čak i  prostom umu ovog grubog čoveka učini da nas život često tera na trampe kojima ne znamo smisao ni cilj, i čije gabarite možemo samo da naslutimo, ukoliko za tim imamo potrebe. Ili hrabrosti.

A Šljuka je slutio snažno i ogorčeno, kao ranjeni bik koji u svojoj jarosti ubija sve oko sebe.

Kao samohranom ocu, Šljuki je od tog dana jedini smisao ostanka u životu bila i ostala njegova kći.

Od početka svog tragičnog života, siromaštva i stradanja tokom odrastanja, preko smrti žene i ovog mukotrpnog vodeničarskog zanata, jedini smisao za koji je znao, beše to njegovo čeljade, ta njegova kći koja svemu u njegovom životu, beše kadra da draž.

No, kako obično biva sa svim stvarima koje uzimamo zdravo za gotovo, godine prođoše i majstor-Šljuku, sve više poče da muči pomisao da se bliži dan Milenine udaje, jer bi to značilo početak duge samoće koju neki ljudi podnose podjednako teško kao i bezimene zveri u dubinama planina.

“Kako li ću ja bez njuma, tebe da te pitujem. Kako? Da se besim, kod Rajku da si idem. Boške, što me ne uzmeš?!” – jadao bi se majstor-Šljuka prvom prolazniku koji bi svratio do vodenice, bio on kafedžija Krme, vračara Ljudmila, ili, što se najčešće i dešavalo, neki ker različitih boja i hrome noge koji svoj pasiji život provodiše dokono i bezbrižno kraj ovog čoveka koji tone u senku. 

U dubini svoga srca, Šljuka je znao da su motivi njegovi sebični, te da životi drugih ne mogu biti zalog za vlastitu sreću. Znao je to sve, setni majstor-Šljuka, znao, ali nije to mogao da prihvati. Tako provodi dane, nem na promene koje se oko njega dešavaju, opterećen svojom kobi i budućnošću koja nema ime. Džaba su bila sva pripovedanja Ljudmilina, da je tako od kad je sveta i veka, da se momci žene, a devojke udaju, i da starci treba da se povuku pred mladošću dok je još vreme. Džaba su bile i psovke gazda Krmeta, koji na svoj kafanski način beše objašnjavao principe života, ne uvek lepo i raskošno, ali uvek surovo i pre svega, tačno.

“Šta je, budaletino, muka, a? Možda ti je i na ćerku muka da te gleda takvog, štrokavog i drčnog. Pazi što rabotiš, da te ne bude žal. Na kraj, ja ću te utepam samo li napraviš neko čudo!”

Slušala je to, nezainteresovana i arogantna, ova prilika koja nije znala zašto živi. Čovek ne može da pobegne od svog straha i kada to pokušava da uradi, nalazi prečicu ka njemu. U to se uveri i ostareli majstor Šljuka, onog aprilskog dana kada drvenom, turskom ćuprijom, beše prolazila povorka  svatova koji njegovu kći ispratiše u daleki, bračni život.

Tada i nikada više za svoga veka, Šljuka pomisli da i drugi imaju pravo na život i sreću, te da on od ljudi i bogova nema da traži ništa do oprosta zbog svoje samoživosti.

Mimo promena koje pratiše običan svet i njihove živote, na širem planu, dođe do trzavica koje se polagano pretvaraše u neminovnost.

Prođe još jedna decenija, brzo kako to samo može da bude u umu čoveka koji ne zna za odmor. Pred kraj 1877. godine, dogodi se još jedna stvar koja se beše naslućivala godinama unazad. Lako i spontano, bez prolivanja krvi, srpska vojska uđe u leskovačku kasabu, čime ta zima, u istorijske knjige ostade upisana kao trijumfalna zbog oslobođenja od Turaka. Tako, na način očekivan i logičan, beše završeno sa jednom stradalničkom epohom ovdašnjih ljudi: završetak, istina, više kao strana u udžbenicima koja beše okrenuta, nego kao odlučan raskid sa svime što prethodno beše postojalo. Shvatanja i ideje, duboko usađene, nastaviše da traju još dugo.

Istina, raja rušiše plotove i basamake, čisteći sokake od bačenih i zgužvanih turskih mintana, obarajući minarete i konake, a naročito, onaj veliki saraj Šašit-paše, koji beše sravljen sa zemljom. Tako nestade i uspomena na derviša Selima, davno upokojenog ktitora ove ćuprije koja povezuje nikog i ništa. Završi se vreme čorbadžija i kadija, na način očigledan koliko i naprasan. Međutim, promena do koje dođe svuda okolo, na ovom mestu, na reci koja seče tamu topolinog šumarka, ne beše ni jasna ni nedvosmislena. Ćurpija je stajala na svom mestu, obrasla mahovinom na stubovima koji se izdizaše nad vodom, postojana koliko to može da bude stoletni drveni most. Nešto dalje niz tok, u kakofoniji krošnji i vrbinih grančica, nazire se još uvek ona jelka, konačni i najlepši spomenik ljubavi sad upokojenih Alekseja i Jelene.

Na samom mostu, stvari se odigravaju u svojoj rutini i nemilosti. Tuda još uvek prolaze svadbe i sahrane, povorke zaljubljenih i zaludnih, neopterećene ponoćnim hodom Grozdaninim ni tragom Vitomirove krvi koji postade sastavni deo fizionomije mosta kao što to behu golemi stubovi i ova ograda na kojoj silne generacije behu oslonjene, zagledane u bolje sutra ili u mistifikovano juče. Uzvodno od mosta, još uvek stoji vodenica, istrajna u sprovođenju svoje sudbine sluge ljudskih potreba i ćudi.

Glavni majstor, pak, više nije Šljuka, već neki Janko Golja, čovek, istina, siromašan ne toliko imetkom, koliko obzirom. On nastavi tamo gde je stari vodeničar stao. Šljuka, nakon ćerkine udaje, naglo onemoća i kako se pakosno i ne u potpunosti tačno pričalo, oslepe. Društvo izgubljenoj starini je i dalje pravio vodenički kamen, jer Šljuka, i pod starost, beše dolazio na mesto svog prethodnog života, sedeći na basamacima od lišaja, pušeći duvan iz lule od bivoljeg roga, onako kako je to činio nekad. Iz te pozicije smrtnog boga, posmatrao je svet koji poče da se menja – nove fijakere, drukčije sačmare, zakrivljenije vile i sebičnije ljude. Naravno, u očima slabovidog nesretnika, sve to beše očišćeno svih nijansi koje se mogu videti golim okom. Šljuka je tonuo u svet senki, i kako to biva sa ljudima kojima život postade pretesan, bližnji, neprijatni, a dani, besmisleni i teskobni, oslobođenje beše umotano u tajnovitu haljinu smrti.

Ona, po starog majstor-Šljuku, ne dođe odmah, te on beše svima, a najviše, sebi, težak sve do onog majskog dana 1903., kad se voda u Srbiji okrenu, i kad se stvari promeniše. Reč o slomu Obrenovića i povratku Karađorđevića, o tenzijama i odmazdama među pristalicama ovih ili onih, u ove zabačene krajeve, stiže pre kao noćni šapat pod drvećem, nego kao stvar od presudne važnosti za budućnost.

U prirodi naših ljudi je da na promenu gledaju sa nepoverenjem, ubeđeni da se trenutna stvar ne može svršiti tako lako, i da je bolje trpeti ma koliki zulum, jer uvek postoji šansa da on bude i veći. Ali, i to se na simboličan način okonča.

Bila je mlaka majska subota. Jutro, svežije nego obično, ali niti rosno, niti prašnjavo. Harmonija ovog mesta, vode koja teče u beskraj, šume, vodeničnog točka i dasaka na ćupriji koje škripe pod nogama seljaka, popova, trgovaca i konja, beše narušena neobičnim prizorom. Dole niz nabijeni drum, koji u pravcu istok-zapad praviše ožiljak po ravnici, prašina poče da se širi i razara. Prašina koju ne praviše ni stado ovaca, ni karavan rabadžija, već užurbane vojničke cokule.

Usplahirano se približivši čupriji, počeše nervozno da zagledaju most, njegovu suvoću i šupljine.

Tako se stvoriše uslovi za ono što se, nešto kasnije, realizova u svom besmislu i očaju. Veče beše mlako, neopterećeno lepotom ružičastih zvezda ni mesečinom koja otkriva misao zaljubljenih i povampirenih. Voda je ćutljiva, šuma, zastrašena, a vazduh gust i težak, kao pred oluju.

Majstor-Šljuka, mučen kostoboljom, umotan u čergu, sedeše na basamacima vodenice, opčinjen svojim dokonim poslom, slabašno posmatrajući noć ovog mosta, kao i toliko puta poslednjih bolesnih godina.

Tada se etrom poče širiti miris goretine, nošen dimom koji u sumrak teško pronalaziše put ka svemiru. Dim nagovesti iskru, iskra rodi plamen, plamen stvori vatru, a vatra, to oružje zmajeva i Prometeja, tiho i nezadrživo, poče gutati staru tursku ćupriju, na način običan i svakidašnji, kao kad seljaci pale rastinje u polju na kraju godine.

Jedino što oganj beše golem i kako to majstor-Šljukine oči primetiše, imaše krvavu boju kao kob Vitomirova; imaše miris ljubavi, kao sudbina Aleksejeva i Jelenina; posedovaše dar nade, kao udaja Milenina; sećaše na tugu, zbog stradanja baba Staninog; ličiše na samilost, kao dela Selimova; zvučaše kao kuknjava Grozdanina, koja svoju decu, Milunku i Milutina, nikad ne pronađe.

Uništenje starog mosta, nosiše, za Šljuku i sasvim određeni osećaj olakšanja, jer ta neuništiva i nepobediva samoća koja ga pratiše od prvog dana na ovom svetu, naizgled i naprasno beše razbijena kao zemljani sud o kameni pod, jer smrt dođe po njega. Tako nestade majstor-Šljuka.

Tako nestade i ovaj most, koji je u dubinama vremena tražio svoje mesto, izgubljen u šumi nevažnosti, sve dok jednog dana, poslednji put ne ožive u umu jednog osobenjaka, koji ovoj zaboravljenoj ćupriji posveti jednu neobičnu priču. Priču o neizvesnosti i prolaznosti svih sudbina i svih događaja, svih dobrotvora i svih zulumćara, svih tuga i svih radosti koje na kraju bivaju razvejane u večnost kao pepeo na vetru. Priču o svim važnim, neodvojivim i nepobedivim delovima života, u čiju čast još uvek, plamenovi jedne ćuprije, prkosno i odlučno, u vedru noć jednog zagubljenog mesta, gore.