Zima bez vrabaca: sećanja jednog murdžomalca (10)

LESKOVAC

Moj ujak Ratomir Belanović je o državnom trošku, kao sin palog ratnika, studirao veterinu u Zagrebu i diplomirao 1939. godine, imao mobilizacijsko mesto 1941. godine u Skoplju u Domu Vojske, u činu aktivnog poručnika veterinarske službe. Pošto je bio obavešten da je tata na položaju u Kumanovu, moj ujak je pozvao tatu da u subotu, petog aprila, dođe u Skoplje na veliki oficirski bal u Domu vojske. Tati i Šebeku se poziv jako svideo i obojica rešavaju da motociklom odjezde u Skoplje, ostavljajući bateriju bez starešina. Ujka Raša ih je lepo dočekao, posadio među gospodu oficire, posluženje na visokom nivou, kao i muzika i igra, – jednom rečju, bilo je to nezaboravno i poslednje veče u slobodi, kako će se kasnije pokazati, a tada niko od prisutnih to nije ni pretpostavljao.
Kada se ujutru saznalo da je Beograd bombardovan, Šebek i tata su zauzeli mesta u motociklu i, jureći ka Kumanovu velikom brzinom, zamišljali kako su već na ratnom vojnom sudu, koji poznaje samo jednu presudu. Kada su stigli u kasarnu nisu zatekli jedinicu protivavionske baterije. Odmah su se setili da je baterija na rezervnom položaju na železničkoj stanici Kumanova, udaljenoj tri kilometra od kasarne. Naime, morala se izvršavati naredba više komande da se danju posle osam časova baterija nalazi na železničkoj stanici Kumanova, a noću u kasarni. Sa ovom naredbom bila je, gotovo sigurno, upoznata i nemačka obaveštajna služba.
Kada su vojnici ostali sami u subotu, petog aprila 1941. godine, nisu povukli bateriju u kasarnu, čime su saznanja o položaju baterije u šest časova ujutru, šestog aprila 1941. godine, učinili bezvrednim za nemačke obaveštajce. Malo posle šest časova ujutru, u nedelju, nemački lovci su bili iznad železničke stanice. Vispreni vojnici, iako bez starešina, odlučuju da ispale zrna iz „Zbrojovke“ na nemačke avione i uspevaju da obore jedan avion. Avion je pao dva kilometra od železničke stanice, a gospode oficira još nema. Ne čuju se više nemački avioni. Tišina. Mora da je zaratilo. Neko će da najebe. Ko je ispalio granate. Svi mi zajedno. Kapetan Šebek mora da piše izveštaj. Neće on da nadrlja. A što bi? Pa nismo oborili naš nego nemački avion. Švaba opet hoće u Srbiju. Čekaj, ne pričaj. Zaveži kad kažem. Čujem kao da ide naš motocikl. Čuješ đavola. Pričao si kako će avion da eksplodira, a on samo puši.
Napravivši veliki luk, Šebek zaustavi motocikl pred postrojenom posadom protivavionske baterije. „Je li dolazio gospodin major Đermanović?“ – pitao je ne ustajući sa sedišta. „Nije, gospodine kapetane.“ „Zašto ste napustili kasarnu?“ „Gospodine kapetane, oborili smo avion!“ Kapetan Šebek i poručnik Kostić se pogledaše iznenađeni jednostavnom i ravnodušno izrečenom istinom. „Gde je?“ „Eno ga puši se!“ Kapetan Šebek komandova pokret ka avionu.
Pilot je, bez pola glave, zajedno sa sedištem ležao na dvadesetak metara od olupine. Na njegovoj levoj ruci se video otisak od avijatičarskog sata. „Majku im seljačku, već su ga opljačkali,“ – pljunu u stranu kapetan Šebek. Vojnici su stajali gologlavi odajući poštu poginulom pilotu. Šebek zategnu opasač, komandova „Mirno“ i saopšti drhtavim glasom: „Vojnici, predložiću vas za Karađorđevu zvezdu sa mačevima!“
Viša komanda je naredila pokret ka Tetovu. Posle dvanaest dana tumaranja po putevima i selima, stigli su u selo Zajec kod Tetova, gde su zarobljeni u procvetalim voćnjacima i šiptarskim poljima. Moj otac je, posle rata, na molbu Saveza boraca Leskovca i druga Dobrija, napisao svoje uspomene na vreme provedeno u oficirskom logoru u zarobljeništvu u Osnabriku. Taj materijal je delimično štampan u leskovačkom „Naše stvaranje,“ ponajviše zahvaljujući zalaganju mog školskog druga Dimitrija Tasića, urednika ovog časopisa.
Englezi su oslobodili Osnabrik 1945. godine. Sve su zarobljenike podšišali, okupali, pregledali zdravstveno, uništili šugu i vaške, obukli ih u donji veš engleske armije, podarili im čuvene engleske oficirske bluze bez epoleta, pantalone na bridž i polu duboke čizme engleskih kolonijalnih oficira. Tako odeveni i sa engleskim ausvajsom u džepu, moj otac i njegov drug Žika Anđelković, advokat iz Vlasotinaca, rešili su da prokrstare delovima Nemačke i Francuske nakon kapitulacije Nemačke. Pet meseci su obilazili razrušene krajeve Nemačke i Francuske.
Gospodin Žika se, kasnije, vratio u Vlasotince sa filmskom pričom. Pre nego što su zarobljenike smestili u logor, nemački oficiri su kolonu zarobljenih jugoslovenskih oficira prošetali ulicama Osnabrika između špalira razdraganih i oduševljenih nemačkih građana. Iz špalira se izdvojila jedna Nemica i pljunula u pravcu zarobljenika. Pljuvačka je pala na Žikin obraz. Sve vreme zarobljeništva gospodin Žika je tvrdio da bi je prepoznao i da će je potražiti „ … ako se rat završi u moj korist.“ Danima su je tražili po Osnabriku, ali bezuspešno. I kada su već hteli da odustanu od neobične potrage, gospodin Žika je, u jednom redu Nemaca za hranu iz američkog kazana na ulici Osnabrika, prepoznao traženu gospođu. Sačekao je da se sa punom porcijom izdvoji iz reda i pitao je: „Gospođo, da li se vi mene sećate?“ Gospođa ga je gledala pravo u oči: „Da, ja sam vas pljunula“, – i počela da rida. Ipak, moglo je da se razume njeno izvinjenje i pored jakog plača. Žika i moj tata su stajali zbunjeni iskrenošću Nemice. Možda je iskrenost posledica velike patnje, ili je obrnuto. Svakako bi pomogao doktor Slobodan Popović. Kada se smirila, pozvala ih je da je doprate do kuće. Poslušno su krenuli za njom. Uvela ih je u veliki salon sa izrezbarenim nameštajem. Otvorila je jedan ormar i pokazala im radne i svečane uniforme njenog muža, koji je, kao pilot, poginuo na istočnom frontu pre dve godine. Pilotske košulje njenog muža bile su pažljivo složene na jednoj komodi. Počela je da govori o sudbini, koja je bila surova prema njoj, jer joj nije podarila dete. Žika i tata, koji su tada već imali decu, su ćutali svako sa svojim mislima i shvatljivim oproštajem. Na rastanku, Žika ju je poljubio u ruku. Tada su svi troje zaplakali.
Već su se skoro svi zarobljenici vratili kući, a mog tate nema, pa je zabrinutost moje mame bila opravdana. Otputovala je u Beograd da se raspita kod Crvenog Krsta. Pošto nije dobila nikakvu pouzdanu informaciju, to su joj sestre, a osobito tetka Sojka, predložile da njen problem pokuša da reši vidovita Vuka iz Makenzijeve ulice u Beogradu. Gospođa Vuka je izgledala umorno sa uočljivo velikim i crnim podočnjacima i jedva je pristala da primi moju mamu. Na kraju je dala saglasnost, zahvaljujući iskrenoj molbi tetka Sojke, njene stare mušterije. Mama je napisala svoje ime i prezime i popila šolju kafe. Posle izvesnog vremena, vidovita Vuka je rekla mami: „Muž vas čeka kod kuće. Imaćete ćerku.“ Mora da se kaže da je sve pogodila.
Kada se mama vratila u Leskovac, na železničkoj stanici je čekala njena mama baka Dara. „Gde si, pobogu, do sada. Onaj čovek te čeka!“ „Koji čovek?“-upitala je mama baka Daru. „Pa tvoj čovek, Toša!“ Moja sestra Milena rodila se septembra 1946. godine.
Posle oslobođenja, tata i mama su, kao učitelji, dobili mesta u osnovnoj školi u selu Guberevac na obali Južne Morave. Posle pet godina dobili su mesta u prosveti u Leskovcu.
Moj otac je bio zadovoljan svojim pozivom seoskog uče, te nije pokazivao sklonost da se dalje usavršava i napreduje u struci, izuzev što se nadao da će, jednog dana, ipak biti izabran za prosvetnog inspektora, a o položaju prosvetnog savetnika je mogao samo da sanja. Međutim, dogodili su se neki susreti koji su mu promenili i razmišljanje, pa i interesovanja i sam život.
Ispred hotela“Dubočica“ u Leskovcu sreo se, posle dužeg vremena, sa kolegom iz učiteljske škole. Kada su seli za sto u „Dubočici“ i nakon raspitivanja o preživelima, zdravlju, deci, plati i položaju, tatin školski drug se pretstavio „Dragoljub K. Jovanović Ćosa“, nastavnik ruskog jezika“. „ Gde si završio pedagošku školu?“ „U Skoplju“, – odgovorio je čika Ćosa.

(Nastaviće se)

Strahinja T. Kostić

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*