Naši prijatelji Romi

LESKOVAC

  Odrastao sam družeći se svakodnevno sa Romima. Za tako nešto nije nam trebalo nikakvo saopštenje da smo SUGRAĐANI i da se međusobno poštujemo. Igrali smo se na ulici i zajedno odlazili u Svetoilijski park da se igramo krpenjačama. Išli smo zajedno i u školu „Svetozar Marković'', sedeli u istim klupama, učili iz istih knjiga i zajedno se  vraćali se kući. I niko nikada nije govorio da su oni ROMI a da mi – NISMO Romi! U to vreme jedan od najpopularnijih fudbalera u Leskovcu, igrač Dubočice  bio je Mate iz Romskog naselja u Podvrcu. O njegovim igrama i golovima pričalo se danima posle utakmice u celom gradu. Sa tribina se klicalo: - Mate! Mate! 
    Tako je oduvek bilo u Sat Mali – Radanskoj ulici. I verujem da je tako i sada. Ne vidim ni jedan razlog da nije tako. Jer, kaže se – komšija je komšiji najbolji i najbliži prijatelj! U to vreme bili smo ponosni kada je naša drugarica Jasmina, inače iz poznate porodice violinista, postala  nastavnica u muzičkoj školi. Kasnije se otselila u Niš i tamo nastavila da radi kao nastavnica.
  I danas sam prijatelj sa Romima. Jer prijateljstvo  nije dugme na sakou koje možemo usput da izgubimo. Kada se sretnemo na ulici zastanemo i  raspitujemo se jedni za druge, brinemo za one koji su bolesni...
Šta se to desilo da se sada moramo oglašavati SAOPŠENjIMA da su Romi NAŠI SUGRAĐANI, da živimo ZAJEDNO, delimo iste radosti i nedaće, da oštro osuđujemom napade na pripadnike romske nacionalnosti ukazujući da su Romi ravnopravni građani našega grada i da se lokalna samouprava grada Leskovca trudi da Romima obezbedi adekvatne uslove za život i rad i da je najvažnije da se svi naši sugrađani osećaju sigurno i bezbedno u svom gradu. 

  Ne treba uopšte sumnjati u to što nam u svom saopštenju poručuje Gradonačelnik - da će lokalna  samouprava grada ulagati napore da se i Romi u Leskovcu osećaju   – slobodno, bezbrižno i sa svim pravima kao i ostali građani - na školovanje, zapošljavanje i uopšte na život dostojan čoveka!

Ali, ako je tako, a treba verovati da je tako – zašto nam se događa ovako nešto da – kako se priča, a to se kaže i u saopštenjima –rulja maloletnih huligana sa bejzbol palicama i gvozdenim šipaka nasrne na nedužne Rome u njihovom naselju u Podvorcu! Ko su to ti MALOLETNI – huligani! I ko to u našem gradu, u našem društvu za koje mislimo da je izašlo iz predrasuda, da su mu nacionalističke strasti strane i nepoznate, da je izašlo iz svih predrasuda, ideoloških i drugih podeljenosti osim materijalnih koje, na žalost postaju sve veće i izraženije, dakle odakle huligani među nama! Jesmo li pogrešili u nečemu i gde to grešimo?
Često nam se događa da čujemo ili to i sami kažemo da su za loš odgoj mladih krivi – roditelji. Da su za neprimereno ponašanje mladih krivi – učitelji, nastavnici i profesori. Tako se prenapumpana lopta odgovornosti prebacuje iz jednog u drugo dvorište i vraća natrag! A onda odjednom shvatimo da je odletela u neko – treće dvorište, da u svemu tome ne vidimo sebe, da su za to i tako nešto krivi – drugi! A ne kažemo da nam je izmaklo kontroli ponašanje naše sopstvene dece, da ne obraćamo dovoljno pažnje na to gde nam odlaze deca, da li su za vreme nastave zaista u školi ili su pobegli sa časova i sede u kafani, s kim se sve druže – dok su uškoli, a naročito posle časova! Verujem da nikome dok idemo gradom nije promaklo da vidimo kako su poslastičarnice i kafane prepune – mladih ljudi, usuđujem se reći – učenika i to u vreme trajanja školskioh časova. Da u istim KAFIĆIMA u kojima se uz KAFICE toči i konzumira alkohol zajedno sa učenicima često sede i njihovi profesori. I da mi svesno – žmurimo ili nećemo da vidimo to što – svi vidimo i prolazimo kraj toga kao da to u kafanama nisu naša deca! I kao da ne vidimo i ne znamo da je u Leskovcu sve veći broj SPORTSKIH KLADIONICA i KOCKARNICA…
Naravno, ne želim da se ponovo vrati vreme kada nismo imali ili jedva da smo imali za život, kada smo imali Korzo, kada smo išli u bioskop da gledamo film VESNA, a posle danima i mesecima sanjarili o njoj, kada smo kupovali semke i kikiriki u čaške kod semenkara Kike…Kada smo strepeli da nas, Bože sačuvaj – na ulici uveče posle osam sretne učitelj, nastavnik, profesor ili da im se ne javimo. I kada je bilo nepojmljivo da dođe do bilo kakvog incidenta u odnosima sa Romima i da se dogodi bilo kakav drugi incident koji bi uznemirio čitav grad..
To su, rekao bih – za sve bila podjednako teška vremena ali koja su se temeljila na zdravim odnosima u društvu!
Naravno i dalje treba verovati da je ovo bio samo sporadičan incident. Ali, takođe treba verovati – da ovo što se dogodilo nesmemo zaboraviti da nas u neko tamo drugo SUTRA opet ne bi iznenadilo ako čujemo da je TAMO NEKA GRUPA SULUDIH MLADIH HULIGANA palicama i gvozdenim šipkama napala i prebijala nedužne i tvrdim – zaista dobre ljude naše sugrađane Rome!

Sava Dimitrijević