LESKOVAC
….
Noć, dotrčavam mokar i umoran. Ulećem i izlećem kao furija, kako to mališani rade. Tek kada sam po ko zna koji put ponovo prošao, uočio sam ga na verandi.
Star, seda kosa, ruke ispucale, pomalo poguren, ali u očima, koje ispunjavaju suze, vidim neku odlučnost – čvrstinu. Gleda u daljinu i povremeno steže štap. Prilazim sa malo straha. Kako da mu se obratim. Odjednom, čvrsta ruke me hvata. Čelični stisak ne popušta dok me privlači i grli, gleda u daljinu.
Gledam u ta povijena leđa i prisećam se njegovih priča.
Nemogućih stvari koje su doživeli. Znam da je tako malo ostalo živih iz njegove generacije.
I nezaboravna priča –
Hteli su me prebiti, utrčao sam blatnjav, ali je dedina ruka sve zaustavila. I glas koji seče:
“NE!!!! Previše je palih proletera. Neka se igra, neka mašta, jer mi nismo mogli.”
Kada sam pitao šta to znači, odveo me je jednog prelepog dana na brdo. Pokazao mi dolinu i rekao:
“Da li možeš obuhvatiti pogledom svu rosnu travu, zamisliti da su to tvoji drugovi?”
Zažmurio sam i kao iskusan mališan dozvao sliku.
Spustio se na koleno, zagrlio me i plakao dugo. Prvi put u svom životu gledao sam tog ponosnog starca kako plače. I pitao se na šta je mislio. Odgovor sam spoznao mnogo godina kasnije.
Milion i sedamsto hiljada palih, koliko zelenih lista dolina ima, toliko i mnogo više ova zemlja je dala da bi se fašizam najzad bacio na kolenima.
Ne smem ni pomislliti koliko leže rasute kosti, lutaju duše mlađih od nas.
KOLIKO JE SAMO PROLETERA PALO ZA SLOBODU!!!!
Koliko rođenih i nerođenih beba, odvojenih od majki i pobijena.
Klečim, ćutim u tišini dana i noći, znajući da sve što kažem malo je. Jer su mi ONI dali slobodu.
Reč kojom se prišivaju krila, poklanja osmeh i daruje mašta.
Ka-ko da vam to vratim slavni naši borci, jer jedino vi niste pravili razliku ko se kako zove,
odakle dolazi, koje je v(j)ere.
Iskusili ste ropstvo, gospodara i sluga, izdajnika naroda. I znali ste da se sloboda JEDINO piše krvlju?!
Zato, Majko Zemljo, oprosti meni, jer sam živ.
Nadam se da će njihovi nemi glasovi dugo sijati na nebu, jer ja ne umem da opišem svu njihovu patnju, ali i snagu za tom istom slobodom.
U čast i slavu Pobede nad fašizmom.
Negde u Vremenu
Goran Todorović – Faca
Leave a Reply