Sjaj i beda srpskog Mančestera (2)

LESKOVAC

U slučaju međuratnog srpskog građanskog društva retko je koje mesto doživelo tako velike promene u tako kratkom periodu. Upravo zbog toga Leskovac istoričarima pruža izuzetnu priliku za proučavanje svih velikih društvenih procesa karakterističnih za prelaz 19. u 20. vek, a koji su u Srbiju po pravilu stizali sa zakašnjenjem, i načina na koji su oni delovali u mikrouslovima



Foto: Iz zbirke Zavičajnog fonda Nrodne biblioteke “Radoje Domanović” u Leskovcu


S druge strane, u svom odgovoru na Zlatno doba Rakić idealizuje tadašnju radničku klasu prilično nekritički; stiče se, čak, utisak kako su radnici samo sredstvo autorovog obračuna sa predratnim bogatašima. Kao takva, zbirka nabacanih dokumenata i novinskih članaka iz međuratnih radničkih časopisa, bez ikakvog komentarisanja i stavljanja u širi kontekst priče, verovatno ima za cilj da kod čitalaca izazove sažaljenje prema radnicima i netrpeljivost prema industrijalcima.

Zapravo, kada se o ovako izloženim dokumentima malo bolje razmisli, nameće se samo jedan zaključak koji je autoru ovog teksta odavno poznat: da je leskovačko radništvo tokom 1920-ih bilo prilično neorganizovano i nesposobno da se izbori za svoje interese organizovanom akcijom. Ono što bi adekvatna analiza verovatno pokazala je da je to odsustvo borbenog duha rezultat još uvek nedovoljno razvijene klasne svesti, bar tokom prve posleratne decenije. Stvari će se promeniti tokom 1930-ih, kada će se javiti sve potrebne manifestacije koje sugerišu postojanje jedne potpuno profilisane radničke klase – znači šire grupe ljudi koja razume da postoje određeni zajednički ciljevi, interesi i ideje koje ih povezuju i time definišu kao jedinstvenu društvenu grupu.

Time naravno ne aboliramo predratne leskovačke bogataše, niti sugerišemo da su svi redom bili altruisti i filantropi. Naprotiv, bili su obični ljudi sa vrlinama i manama; među njima su bile česte svađe, sudski procesi, međusobna optuživanja, a bilo je i slučajeva kada su se naslednici među sobom javno prepucavali po novinama. Ako su takvi bili u svojim međusobnim odnosima, teško je pretpostaviti da im je dobrobit njihovih radnika bila visoko na listi prioriteta. Mnogi industrijalci su se dugo nakon završetka Prvog svetskog rata opirali obaveznom prijavljivanju i osiguranju svojih radnika, uz prećutno odobravanje nadležnih organa. Ali i sami radnici su najčešće bili veoma prosti ljudi, uglavnom nedavno doseljeni sa sela i nenaviknuti na novi način života. Među njima je bio široko rasprostranjen alkoholizam, nasilje u porodici, nebriga o sopstvenoj deci koja su prepuštana ulici i robovanje drugim porocima, poput kocke.


IMUNI NA KULTURU: Drugo važno pitanje je u kojoj meri i po kojim standardima možemo pisati hvalospeve gradu sa nepostojećom osnovnom infrastrukturom? Međuratni Leskovac nije imao ni vodovod, ni kanalizaciju, ni asfaltirane ulice, niti uređeno korito reke Veternice; nije imao čak ni uređenu zelenu pijacu, pa se voće i povrće subotom, kada je pijačni dan, prodavalo po ulicama. Pitanje je kada bi i da li grad dobio svoj lepi centralni gradski park, da 1927. nije donet državni zakon o parkovima. Jedine tri ulice koje su tek 1938. asfaltirane, bile su one koje su vodile ka Nišu i Skoplju, kao i glavna ulica koja ih je spajala prolazeći kroz grad; međutim, glavni razlog zbog koga su te tri najveće ulice dobile modernu podlogu, a nešto ranije bio izgrađen moderni most preko reke umesto starog drvenog iz osmanskog doba, bio je taj što su bili deo držanog puta Beograd–Skoplje.

U gradu fabrika i kafana, građanstvo je bilo dosta ravnodušno i nezainteresovano za klasičnu kulturu, a suprotno današnjem verovanju, odnos prema crkvi i religiji se i tada kao i danas svodio na formalizam. Gradski intelektualci su bili očajni zbog ovih problema. Potrošeno je mnogo papira i mastila tokom tih dvadesetak godina u ukazivanju na osnovne društvene, komunalne i infrastrukturne probleme grada i na pokušaje razumevanja razloga za stalnim odlaganjem njihovog rešavanja.

I tu dolazimo do jedne jako bitne poente koju u današnjem Leskovcu malo ko pravilno razume kada je u pitanju istorija grada pre 1945: privredna modernizacija nekog društva ili jednog njegovog dela ne podrazumeva automatski i društvenu ili kulturnu modernizaciju! Leskovac je bio vrlo dobar primer ovog pravila – jedno privredno izuzetno razvijeno mesto, ali čija kulturna i društvena modernizacija nisu paralelno pratile i njegov ekonomski razvoj, ili su jednostavno kasnile. Odavde proizilazi zaključak da najveći gradski bogataši i industrijalci zapravo nisu bili nosioci društvenih i kulturnih promena u gradu, što je preovladavajuće mišljenje u današnjem Leskovcu već su, budući da su poticali iz starih, patrijarhalnih i konzervativnih porodica, često bili protivnici promena, naročito u prvim godinama posle Velikog rata. Moderne uticaje sa strane su pre svega donosili i širili intelektualci, kako rođeni Leskovčani školovani na strani, u Beogradu ili inostranstvu, tako i ljudi sa strane, koji su zbog službe ili posla dolazili u grad. Često su to bile osobe iz zapadnih i severnih krajeva nove države. Ovi ljudi su sa sobom donosili nove običaje i iskustva, interesovanja, norme ponašanja, načine oblačenja, itd.

Drugi nosilac modernizacije je bila popularna kultura: strani filmovi, zapadna muzika, stripovi, petparački romani, prestonički časopisi i sl., koji su podjednako snažno uticali na mlađe pripadnike svih gradskih klasa, naročito u godinama pred Drugi svetski rat. Po mom mišljenju, upravo ta otvorenost prema svemu novom i savremenom i težnja da se uhvati i održi korak sa velikim svetom kome je (smatralo se) Leskovac pripadao, a koja je u jednom trenutku na prelazu decenija pobedila otpore, osnovna je razlika između tadašnjeg i današnjeg srpskog društva.


( Fotografija: Pogled na stari turski most i centralni trg preko reke, pre 1927. godine)

DINAMIČNA TRANSFORMACIJA: Drugi problem većine nedavnih debata o Srpskom Mančesteru je kontekstualizacija. Ovako napisane i knjiga o zlatnom dobu i odgovor na nju stoje prilično van konteksta opšte srpske i evropske istorije tog doba i čitalac ne stiče uvid u mestu Leskovca i njegove radničke klase u nekim širim društvenim, kulturnim i ekonomskim procesima tog doba. Kao rezultat toga, čitaoci bi mogli da izvuku pogrešan zaključak o značaju grada, čemu doprinose i hiperbolični stil pisanja i česta preterivanja.


(Nastaviće se)

Perica Hadži-Jovančić

Neka Vaš komentar bude prvi

Odgovorite

Vaša email adresa neće biti objavljena.


*