LESKOVAC
Onog časa kada je 2000. godine “pobedila revolucija”, i kada su vlast, u formi “ratnog plena”, kako su rezultate revolucije pobednici sami nazivali, a do kojih su došli što uz pomoć “kriznih štabova”, što uz pomoć klasičnog nasilja začinjenog fantomkama, pa i kalašnjikovima, preuzeli ljudi kojima je neoklasični liberalizam bio zvezda vodilja, bilo je jasno da u Republici Srbiji, narednih decenija, od onoga što je imalo prefiks “društveni” ili “državni”, neće ostati ni kamen na kamenu.
Usledila je zbrzana rasprodaja najvrednijih resursa koje su stvarale generacije na račun sopstvenog standarda, ili kojima Srbija prirodno obiluje, sve sa žurbom da se posao tranzicije obavi pre nego se narod, na talalsu čije čiste volje su isplivali i do dragocenih obala pobede prvi stigli vešti surferi, otrezni od revolucionarnog mamurluka i postane svestan toga da tranzicionari i reformisti, zapravo, prodaju i njegovu prošlost, i sadašnjost, i budućnost.
“U proteklih dvadeset godina, u Srbiji je ugašeno 98 procenata industrijskih centara u kojima je radilo oko milion radnika… Ukupni prihodi od privatizacije u periodu od 2001. do danas iznose samo 3,5 milijardi evra, što je jednako godišnjem deviznom prilivu u Srbiji od domaćih radnika zaposlenih u inostranstvu!”, konstatuje Dr Marija Obradović u ekonomsko-itorijskoj analiza HRONIKA TRANZICIONOG GROBLJA, čiji se dramatični sadržaj ipak drži podalje od prosečno obrazovanog stanovnika Srbije.
U bescenje su, u korpusu najboljih delova industrije, među prvima prodate fabrike lekova, bez svesti prodavaca, ma ko oni bili, da državu i njen činioc, narod, stavljaju u opasni zonu zavisnosti od volje stranih politika.
Logično je bilo pretpostaviti da će se to dogoditi i sa čitavim sistemom zdravstva, i više nema dileme niti u krugovima pozicije niti u krugovima opozicije oko toga da je sistem zdravstva urušen, i da se i dalje urušava.
Na red su došle apoteke.
Složiće se autor ovih redova delom sa tvrdnjom konceptualista neoklasičnog liberalizma da je tržište jednako za sve, i da se na njemu mora odvijati “ravnopravna” utakmica svih oblika vlasništva. Privatne apoteke moraju biti ravnopravne sa onima čije je vlasništvo većinski državno. Na izgled, pravila igre obezbeđuju fer-plej. Ali, samo na izgled. U praksi, pravila su protiv onih zbog kojih apoteke uopšte i postoje. Protiv su bolesnih ljudi, jer…
Koji je interes privatnog apotekara da otvori apoteku u opštini Crna Trava, na primer, koja ukupno ima 1.400 stanovnika u radijusu od četrdesetak kilometara? Što znači da u najboljem slučaju moraju da prevale po desetak kilometara do najbliže apoteke? Koja je to potrošnja lekova u opštini Crna Trava koja može da bude isplativa privatniku do mere da se njegova apoteka pokaže održivom, a za koju mora da plaća i stručne radnike, i režijske troškove uređenja prostora po posebnim propisima, sve sa više od pet stotina fiskalnih i parafiskalnih nameta, koliko ih nedavno nabroja jedan stručnjak? Ima li privatnik (osim dobre volje, koja se, u nedostatku prave, hipretrofira do “društvene, socijalne odgovornosti“, stvarnu obavezu da u zabitima Srbije, a sve ih je više, razvija svoj apotekarski biznis? Naravno da ne.
Za razliku od njega, država je, po svom ustrojstvu, odgovorna za svoje žitelje i mora im pružiti normalne uslove za život čak i kada su kilometrima udaljeni od gradskih sredina. Tu počinje razlika u jednakostima “tržišne utakmice”, ali se to u normalno uređenim državama smatra logičnim. Jasno je da će “državna apoteka” u takvim okolnostima praviti gubitke, ali je jasno da ih je država svesna i da će ih, iz svojih fondova, pokrivati, jer je dužna da to čini.
Osim ako su činioci vlasti svesni da države ima sve manje, pa i da je obaveza države da se stara o svom stanovništvu, sve manja.
Kao u slučaju leskovačkog gradskog apotekarskog preduzeća, čija je obaveza bila da snabdeva i bolničku apoteku, ali i sve apoteke pri ambulantama u naseljima koja pripadaju gradu. I čije poslednje dane odbrojavamo.
Po svemu sudeći u narednom period očekuju nas bitne promene u celokupnom sistemu zdravstvene zaštite. Ako je suditi prema dosadašnjim postupcima, promene će svakako ići u pravcu privatizacije i komercijalizacije zdravstvenih usluga. Evidentno je da će iščezavanjem javnog sektora u apotekarstvu veliki deo stanovništva, ostati uskraćen kvalitetnog snabdevanja lekovima. Ako se ostvare planovi o privatizaciji velikih apotekarskih ustanova, gotovo je sigurno da će veliki broj radnika ostati bez posla, a zdravstveni sistem zadobiti još jedan udarac dugo planiranom privatizacijom
Tvorac Gradskog apotekarskog preduzeća Leskovac
Par godina posle Drugog rata, Božidar Đorđević Kukar je, reorganizujući Okružno sanitetsko skladište, ustanovu zaduženu za snabdevanje vojnih i civilnih bolnica i ambulanti lekovima, oformio Gradsko apotekarsko preduzeće sa samo dve apoteke. U narednih nekoliko godina u Leskovcu je formirao još pet apoteka, i istovremno stvorio uslove da svoje apoteke dobiju Vučje, Grdelica, Vlasotince, Lebane…
U Gradskom apotekarskom preduzeću formirao je najpre “Kozmetički laboratorijum KEMOFARMA”, iz koga će neposredno rastom nastati čuvena HI “NEVENA”, a kasnije organizovao proizvodnju lekova u “Farmaceutsko-hemijskom laboratorijumu ZDRAVLJE”, iz koga će neposrednim rastom nastati još čuvenija FHI “ZDRAVLJE”. Preduzetnici tako rade.
Sudbine HI “NEVENA” i FHI “ZDRAVLJE” su poznate. Poslednja stranica priče o Gradskom apotekarskom preduzeću, iz koga je sve nastalo, je, za malo, pa zatvorena. Na priču koja više nikome nije potrebna, može da počne da pada prašina. .
Promene u regulaciji apotekarske delatnosti proteklih godina nisu išle u prilog korisnika apotekarskih usluga. Novi Zakon o apotekarskoj delatnosti će podsticati dalju komercijalizaciju i privatizaciju, što će negativno uticati na dostupnost lekova pogotovo u siromašnim i ruralnim krajevima.
Iako je evidentno da problemi postoje, javnost ostaje uskraćena za dublju analizu istih, a konkretnih predloga od strane nadležnih za njihovo rešenje još uvek nema. Ono što je svakako najavljeno jeste privatizacija javnih apotekarskih preduzeća.
Prema nekim procenama dugovanja državnih apotekarskih preduzeća prema dobavljačima za lekove i medicinska sredstva iznose oko 2,5 milijardi dinara, mada preciznih podataka o dugovanju još uvek nema. Upravo ovakva teška finansijska situacija je vlastima glavni izgovor za privatizaciju. Osim toga, ona je dovela do zatvaranja velikog broja apoteka i potpune propasti javnih apotekarskih preduzeća u Boru, Pančevu, Šapcu, Novom Sadu, a sve je teža situacija u gradovima poput Niša, Sombora i Leskovca gde je u toku otpuštanje radnika.
Kolaps državnih apoteka
Prema procenama Farmaceutske komore na teritoriji Srbije posluje oko 3000 apoteka. Oko 1000 apoteka nalazi se u vlaništvu države. Ipak, važno je napomenuti da tačan broj apoteka u Srbiji nije poznat, što zbog nepostojanja registra apoteka, što zbog turbulentnosti na tržišu i problema u poslovanju državnih apoteka, koje se u poslednje vreme masovno zatvaraju.
Državne apoteke organizovane su kroz gradska javna preduzeća koja se finansiraju iz budžeta lokalne samouprave. Njihova uloga bi u načelu trebalo da bude efikasno snabdevanje stanovništva lekovima i medicinskim sredstvima, kontrola primene lekova, promocija i unapređenje zdravlja stanovništva.
Karakteristično za državne apotekarske ustanove je i to što one snabdevaju male, seoske ambulante i što se u njima mogu naći lekovi čiji promet nije naročito profitabilan, jer su namenjeni specifičnim grupama pacijenata i za lečenje retkih bolesti. Procvatom privatnog apotekarstva i pojavom velikih internacionalnih preduzeća koja poseduju lance apoteka (Zegin, Gudvil), državne apoteke dobile su još jednu veoma značajnu ulogu, a to je fokusiranje prvenstveno na potrebe pacijenta, a ne na profitabilnost. Međutim, smanjenje podrške države, pritisak tržišta i privatnog sektora, doveli su državne apoteke u takav položaj, da je borba za profit postala jedini način njihovog opstanka.
Lokalne apotekarske ustanove uspešno su funkcionisale do pre nekoliko godina, kada u njihovom radu dolazi do promena, po svemu sudeći u negativnom smeru. Na njihovo poslovanje uticalo je pre svega obavezivanje državnih apoteka da lekove nabavljaju putem centralizovanih tendera. Uvođenjem centralizovanih tendera zakonom o javnim nabavkama iz 2013. godine, otežan je rad državnih apoteka u više aspekata. Ovim se rad državnih apoteka dodatno iskomplikovao u birokratskom smislu, a česti propusti u organizovanju tendera dovodili su do nestašice lekova, čime je zdravlje stanovništva ozbiljno ugrožavano. Razlog za uvođenje centralizovane tenderske nabavke je otklanjanje nepravilnosti i mogućih zloupotreba prilikom nabavke lekova. Međutim, ako je suditi prema stanju u kome se državne apoteke trenutno nalaze i prema pomenutim nestašicama lekova, opravdano se može sumnjati i u regularnost i validnost organizovanih tendera.
Obaveza poštovanja propisa u pogledu infrastrukture prostora i obrazovanja zaposlenih u državnim apotekama išla je u korist privatnika. Privatni apotekari su manipulisali u ovom polju, a da za to nisu snosili posledice, zbog neadekvatne kontrole rada od strane države. Tako brojne apoteke, u privatnom vlasništvu, ne poseduju laboratoriju, odgovarajuću ostavu, prostoriju za pranje posuđa ili svlačionicu za radnike, a ne ispunjavaju ni uslov zapošljavanja minimum dva diplomirana farmaceuta, što su trenutno važeće zakonske obaveze.
Možda i najvažnija stavka zbog koje su privatne apoteke u prednosti nad državnim je niža cena lekova. Izbegavanjem poštovanja predhodno pomenute regulative, privatne apoteke imaju značajno manje troškove poslovanja, što nije slučaj sa državnim apotekama. Na ovaj način privatne apoteke poseduju mogućnost formiranja nižih cena lekova, u odnosu na državne apoteke, čime privlače veći broj pacijenata i samim tim ostvaruju veće prihode od držanih apoteka.
Nikola Milićević
Leave a Reply