Totalna odbrana i vojni rok: Zašto ga (ne) treba vraćati?

LESKOVAC

Poslednjih dana se nanovo intenzivirala rasprava oko potrebe vraćanja obaveznog služenja vojnog roka, posle najava čelnika države da je nužnost „odmrznuti“ suspenziju ove, nekada redovne stavke, ne samo u funkcionisanju sistema odbrane, već i u životu zajednice i pojedinaca.

Tim povodom, čuju se različita mišljenja, argumenti i kontraargumenti, češće bazirani na subjektivnom, izrazito emotivnom osećaju, no na čvrstijim, objektivnim temeljima, koje često nazivamo činjenicama. Na to, naravno, ne treba gledati kao na nešto što je a priori loše. Na kraju krajeva, svako ima pravo da mu se neki koncept svidi ili ne svidi, te da o tome iskaže svoj stav, a naročito ako bi „to nešto“, u značajnoj meri uticalo na njegov život, rutinu i planove.

Pa ipak, u želji da redovi koji predstoje ne budu prosto iznošenje afirmativnog ili negativnog stava prema ovoj ideji, oni će biti strukturirani, tako što će biti posmatrane različite dimenzije ovog fenomena. To će biti učinjeno, kako bi se na didaktički zahvalan i metodološki ispravan način, predstavila kompleksnost celokupne ove priče, o kojoj, danima već, bruje mediji.

Najpre, treba ukazati na „objektivne“ aspekte ove problematike. U tom smislu, treba nešto više reći o geopolitičkim trendovima u svetu i regionu, poziciji Srbije u širem i užem bezbednosnom kompleksu, strateškim opredeljenjima naše zemlje, koja su inaugurisana u najvišim strategijsko-doktriniranim dokumentima (pre svega, u strategiji nacionalne bezbednosti), te normativnim i praktičnim pretpostavkama našeg sistema odbrane da obezbedi logistiku da se ovaj projekat sprovede na valjan način.

Na kraju, što nije manje značajno, na problem treba gledati i iz humano-centrične pozicije, odnosno iz ugla građanina Srbije (momka ili devojke), koji bi bio direktno pogođen revitalizovanjem obaveznog služenja vojnog roka, te kakve bi to sve eventualne posledice imalo na život i rad u neoliberalnom svetu i tržišno-orijentisanom društvu, kakvo je postalo i srpsko.

Da počnemo.

Stanje u svetu

Stavovi koji se često mogu čuti poslednjih godina u stručnom i laičkom političkom etru, govore u prilog tezi da je svet na početku treće decenije dvadeset i prvog veka, mesto značajno opasnije nego što je to bilo samo deceniju pre. Pod time se ne misli samo na aktuelizaciju takozvanih mekih pretnji bezbednosti – terorizma, organizovanog kriminala, migracija, klimatskih promena i sličnog, već i na rekonstituisanje moći država baziranih na vojnim snagama i sistemima naoružanja.

Da u tome ima istine, dovoljno je prelistati vojne budžete najmoćnijih država sveta, čiji rast iz godine u godinu, govori o tome da je na delu nova trka u naoružanju, s tim što participanti više nisu dva ideološki suprostavljena bloka, već država koje manje-više sprovode istu ekonomsku politiku neoliberalnog tržišnog fundamentalizma. Dakle, ne bi bilo opravdano reći da su trzavice između Zapada (SAD-a, Velike Britanije, čeonih zemalja Evropske unije) i Istoka (pre svega, Rusije, Kine i Irana), dominantno ideološke prirode. Sporovi su pre geopolitički – više učesnika u igri na „velikoj šahovskoj tabli“ (kako bi rekao Bžežinski), žele za sebe što veće „parče kolača“. Danas je, u većoj meri nego pre deset ili dvadeset godina, očigledno da planetarni tokovi nisu pod suverenom dominacijom jedne države – Amerike. Svet se promenio. Više nije opravdano reći da živimo u unipolarnom poretku gde gospodari samo jedna supersila. Takvo stanje stvari je možda bilo aktuelno 2010. godine, ali je preterano o tome pričati samo deset godina kasnije. Kina, nošena privrednim rastom i sve nezasitijim ambicijama, Rusija, pod vođstvom Putina, pa i vodeće zemlje Evropske unije (pre svih, Nemačka i Francuska), danas predstavljaju značajno bitnije činioce međunarodne politike nego što su to predstavljale pre samo deceniju ili dve. Danas je opravdano o svetu govoriti kao o multipolarnom. Da ima istine u tome, govore i brojni lokalni sukobi i tenzije tokom kojih su sile zauzimale različite strane (Gruzija, “Arapsko proleće”, Ukrajina, Nagorno-Karabah…), pri čemu se pod „silama“ ne podrazumevaju samo „veliki igrači“ poput Amerike i Rusije, već i oni regionalni moćnici, čije vreme, kao da tek dolazi. Ilustrativan je primer Turske. Erdogan je više puta pokazao svoju ozbiljnost, sprovodeći odmazdu prema EU (zbog višedecenijskog odbijanja Evropljana da Tursku prime u Uniju), kroz otvaranje migrantskih ruta, kao i kroz otvoreno prkosenje Amerikancima zbog nabavljanja ruskih raketnih sistema S-400. Sva ta, i mnoga druga, nenabrajana dešavanja na međunarodnoj sceni, ostavljaju utisak da je poredak podložniji promenama nego što se to činilo i u šta su nas uveravale diplomate sa Zapada.

Sva ta dešavanja na „najvišem nivou“, po vertikali, utiču i na dešavanja u regionima. Pod zaštitom ili sponzorstvom ove ili one velike sile, male države traže svoje mesto u geopolitičkom poretku, kako na svetskom, tako i na lokalnom nivou, formirajući vlastito viđenje odnosa snaga, te kreirajući vlastitu spoljnu i bezbednosnu politiku. Tu spada i naša zemlja.

Slučaj Srbije

Srbija se, zadnjih dvadesetak godina, (deklarativno) nalazi na evropskom kursu, pri čemu se članstvo u Evropskoj uniji, od strane prethodne i sadašnje vlasti, promovisalo kao cilj od strateškog značaja za Srbiju. Na tom putu, Srbija je ispunila brojne zahteve, kako bi se svrstala u red „poželjnih zemalja“ – otvorila je tržište za priliv stranog kapitala, prilagođavala je zakonodavstvo, reformisala (sa većim ili manjim uspehom), gotovo sve društvene podsisteme (obrazovanje, zdravstvo, vojsku…), sve u cilju približavanju „svetom trojstvu“ na kom počiva identitet EU – zajednička ekonomska, spoljna i bezbednosna politika. Dok se po pitanju prvog stuba, radilo i radi punom parom (na radost krupnog kapitala, mahom, stranog), primetan je zastoj kada se govori o uniformnoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. To i ne treba da čudi – od Srbije se traži priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, uvođenje sankcija Rusiji i tome slično.

Trenutno shvatanje je, da takvi potezi narušavaju vitalne državne interese, te da predstavljaju nešto preko čega ne treba preći. Već se na tom mestu, opravdano sumnja u iskrene želje članstva u Uniji, jer se otvoreno krše načela jedinstva u spoljnoj i bezbednosnoj politici. Naravno, ova dva principa koja se predstavljaju kao kvalifikatorna, ne poštuju ni same zemlje članice. Španija, na primer, ne priznaje nezavisnost Kosova, iako je punopravni član decenijama već. Aršini su dvostruki, zavisno od količine moći koju sa sobom nosiš, a Srbija je, na našu veliku žalost, opet izuzetak. Bila je to i tokom zločinačkog, protivpravnog bombardovanja 1999. godine.

Kako bilo, pošto se u Srbiji, decenijama već, izbegava sastavljanje jasne i nedvosmislene strategije spoljne politike, njenu analizu moramo vršiti na osnovu onoga što promovišu političari koji su na vlasti (jer (bi trebalo da) zastupaju narodnu volju)), te na temeljima odredbi ispisanih u drugim pravnim aktima. Tu je veliki značaj strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta koji kodifikuje ne samo bezbednosne izazove, rizike i pretnje, već i orijentaciju države na spoljnom planu.

Totalna odbrana

Strategija nacionalne bezbednosti u strukturalnom smislu, predstavlja deo normativne komponente sistema bezbednosti, a u funkcionalnom, ona je opšta javna bezbednosna procena. Analizirajući odredbe redaktora strategije iz 2019. godine, može se videti izvestan pesimizam zbog kretanja na međunarodnom planu, kao i očigledni zaokret u poimanju i doktrini nacionalne bezbednosti Srbije. Prilikom određivanja šireg i užeg bezbednosnog ambijenta, strategija nacionalne bezbednosti manje-više obuhvata sve ono što je u uvodnom delu rada i rečeno o stanju u svetu. Strategijom nacionalne bezbednosti iz 2009. godine, kada se govori o neposrednim pretnjama po bezbednost Srbije, kaže se da je „verovatnoća oružane agresije mala“. Posmatrana kroz prizmu teme ovog rada o uvođenju obaveznog služenja vojnog roka, ova pretnja je od najvećeg značaja, te bi bilo za očekivati da su redaktori nove strategije iz 2019., ukazali na povećanje ove vrste pretnje. Ipak, to u njoj ne stoji, tako da je elaboracija skoro identična i u jednom i u drugom dokumentu. To je prvi bitan momenat, jer treba imati na umu da se radi o razlici od čitavih deset godina, tokom kojih je “svet postao opasnije mesto”.

U delu u kom se određuju nacionalni interesi od strategijskog značaja, prvi među jednakima je  očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije. Kao operativne ciljeve (koji su hijerahijski niži od strategijskih), čijim će ispunjenjem, posledično, doći do ostvarivanja navedenog nacionalnog interesa, ovaj dokument navodi odvraćanje od oružanog ugrožavanja i efikasnu odbranu, očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, jačanje ugleda i međunarodnog položaja RS, prevenciju i otklanjanje separatističkog delovanja u različitim delovima zemlje.

Kako bi se ostvario prvi navedeni operativni cilj, odnosno kako bi se unapredili odbrambeni kapaciteti države, predviđeno je povećanje snage sistema odbrane, kako bi bio spreman da odgovori na savremene izazove, rizike i pretnje. S tim u vezi, vrlo je interesantan detalj koji se može zapaziti tokom elaboracije ovog cilja, gde se navodi da će se težiti realizaciji koncepta totalne odbrane.

Doktrina totalne odbrane nije istorijska nepoznanica. Suštinski, opštenarodna odbrana, strategijsko opredeljenje bivše SFRJ, se u doktriniranom pogledu oslanjala na koncept totalne odbrane, a u ideološkom, radilo se o adaptaciji koncepta naoružanog naroda, ideje za koju su se svojevremeno zalagali francuski revolucionari 1789. godine.

Elem, implementacija totalne odbrane podrazumeva angažovanje svih kapaciteta društva u odbrambenim aktivnostima, što bi bilo inkompatibilno sa reformom sistema odbrane 2006. godine, koja, između ostalog ima za cilj punu profesionalizaciju Vojske Srbije (suspenzija obaveznog služenja vojnog roka 2011. je korak ka tome). U postojećim okolnostima, odbrambene dužnosti civila tokom ratnih dešavanja bi bile regulisane Zakonom o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, pošto se od 2011. vojni rok služi dobrovoljno.

Ovo je vrlo interesantan zaokret, jer ne postoje značajna razmimoilaženja između stare i nove strategije nacionalne bezbednosti u procenjivanju globalnog i regionalnog okruženja (iako je razlika između njih deset godina), te nije, po tom osnovu, najjasniji motiv doktriniranog zaokreta.

Realizacija koncepta totalne odbrane, ukoliko pođemo od toga da će predstavljati nešto čemu će se težiti, zahtevaće vraćanje redovnog, obaveznog služenja vojnog roka, jer bi u drugoj varijanti, sam koncept bio degradiran.

Dakle, treba reći da su najnovije najave čelnika države (ako izuzmemo opravdanu pretpostavku da su populističke, demagoške i dnevno-političke) o vraćanju vojne obaveze doktrinirano logične i da su velike šanse da do nje i dođe. U tom smislu, treba reći da je i logično vraćanje predmeta Odbrana i zaštita u školski program, jer se totalna odbrana i temelji na ideji da svi članovi društva imaju bazična znanja o civilnoj zaštiti, vojsci, sistemu odbrane, pa i sistemu bezbednosti u celini. Na taj način, može se utrti put postizanju većeg nivoa bezbednosne kulture kod građana, što svakako nije nešto što će imati retrogradni karakter.

Drugo je pitanje što se ovim zaokretom, praktično, okreću leđa Evropskoj uniji, jer, iako od evropskih zvaničnika dolaze naivna uverenja da će Evropa poštovati srpsko opredeljenje u regulisanju pitanja odbrane, jasno je da to nije tako. Uostalom, uvek će postojati klauzula jedinstvene bezbednosne politike, na koju će ključni faktori u Uniji računati prilikom određivanja da li Srbija napreduje na evropskom putu ili ne. Perspektiva saradnje sa NATO-om (koja je u poslednjih petnaestak godina bila sasvim korektna, što kroz program “Partnerstvo za mir”, što kroz individualne pakete saradnje), takođe će biti pod velikim znakom pitanja. O svemu tome, treba postići nacionalni konsezus i o tome treba otvoreno razgovarati.

Kada govorimo o samom konceptu totalne odbrane, čitaocu se da naslutiti da se radi o principu “oslanjanja na sopstvene snage”. U tome nema ničeg suštinski lošeg. Uvek je bolje koristiti sopstveno umesto tuđeg oružja, a da su ljudi na sličan način rezonovali, govore ne samo dela političkih mislilaca (recimo, Makijavelija), nego i biblijske priče (David je insistirao da se Golijatu suprotstavi svojom praćkom i svojim nožem, umesto da od Saula pozajmi mač, jer “tuđe oružje uvek tišti ili te sputava”). Međutim, “mnogo je vode proteklo” i od vremena Makijavelija, a naročito od biblijskog “sukoba” Davida i Golijata i “neke” okolnosti su se promenile.

Jedna od takvih promena, jeste formiranje organizacija kolektivne odbrane, poput NATO pakta. Smisao postojanja Alijanse se svodi na član 5 Vašingtonskog sporazuma iz 1949. godine, po kom je napad na jednu članicu, napad na sve. U bližem srpskom okruženju, godine 2021., leže NATO zemlje. Sama činjenica da su sve okolne države (sem BiH), članice NATO pakta, Srbiju stavlja u vrlo delikatnu odbrambenu poziciju, te treba vrlo pažljivo i vrlo studiozno odmeravati poteze na spoljnopolitičkom planu, a svakako, na bezbednosnom. To bi bio put kojim bi trebalo poći, čak i u drugim, manje trusnim sredima, kad bi bile u pitanju države sa manje krvavom istorijom međusobnih odnosa, a naročito na Balkanu, koji, kako je svojevremeno govorio britanski premijer Vinston Čerčil, “proizvodi više istorije nego što može da konzumira”.

Samim tim što nisu članice NATO alijanse (iako aktivno učestvuju u vojnim vežbama sa NATO snagama), Srbija i BiH imaju (i mogu imati) vrlo bitnu geostratešku ulogu u nadmetanju Istoka i Zapada. Za Rusiju i Kinu, svaka teritorija koja nije u potpunosti “kontaminirana” NATO uticajem, predstavlja dragoceni resurs sa potencijalnim karakterom nepotopivog nosača aviona. To još više dolazi do izražaja, ukoliko se takva teritorija nalazi na osetljivom, tranzitnom mestu, što nedvosmisleno važi i za prostore BiH, i za Srbiju. Izvestan zaokret srpske spoljne politike, koji je načinjen pod trenutnom administracijom, ka ruskim i kineskim centrima moći (nabavljanje ruskih tenkova i protivraketnih sistema, otvaranje tržišta za kineske infrastrukturne projekte…), sluti na drugačiju viziju budućnosti za Srbiju koju vlastodršci neguju, od one, do besmisla ponavljane predizborne floskule o “Evropskoj uniji kao apsolutnom prioritetu”.

“Vojna neutralnost”

Pored nedvosmislenog nesklada između onoga što se priča i onoga što se implementira, problem srpskog javnog diskursa je i što se stvari, slučajno ili namerno, nazivaju pogrešnim imenima. Savršen primer za tako nešto jeste, godinama već, ponavljana teza o “vojnoj neutralnosti” Srbije. Institut vojne neutralnosti je kategorija međunarodnog javnog prava i ona podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama, kojima podleže država kojoj se garantuje neutralnost, a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično. Ono što je ključno u stanju vojne neutralnosti države, jeste garancija drugih zemalja, pre svega, velikih sila, koje neku državu priznaju kao vojno neutralnu, te sklapaju međunarodni ugovor tim povodom. Dobar primer je Austrija, ili, recimo, Švajcarska, koja je status vojno neutralne dobila nakon Bečkog kongresa 1815. godine.

Na osnovu rečenog, jasno je da Srbija nikako ne može biti vojno neutralna država, jer njenu vojnu neutralnost nisu priznale druge države, vojni savezi, a pre svega, velike sile (SAD, Kina, Rusija…). Zbog toga, Srbija može jedino unilateralno doneti odluku da bude vojno nesvrstana, što nije pandan (iako se laicima tako čini), vojnoj neutralnosti.

Čak i tako, primetno je približavanje NATO standardima, što kroz učestvovanje u Partnerstvu za mir, individualnim paketima saradnje, vojnim vežbama sa NATO snagama (kojih ima značajno više nego sa ruskim i kineskim armijama, samo što se o njima ne piše na podjednako pompezan način), što kroz reformu sistema odbrane sredinom 2000-tih i profesionalizaciju vojske.

Uzimajući u obzir takav karakter (potencijalno neprijateljskog) okruženja, koncept totalne odbrane koji Srbija planira da sprovede, u nedostatku jakih ne-NATO partnera, koji to (partneri) postaju samo uz potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma, može naići na potencijalno ozbiljne probleme u samostalnom suprotstavljanju Alijansi oslanjanjem samo na sopstvene snage. U slučaju da u nekom trenutku u budućnosti, situacija eskalira, naša zemlja može biti ostavljena na cedilu ukoliko Kina I Rusija ne budu bile voljne da troše ogromne materijalne i ljudske resurse da bi branile ovo područje. Tada bi, ne prvi put u istoriji, bili u ozbiljnom problemu.

Sve navedene činjenice, od onih najširih, globalnih i regionalnih geopolitičkih trendova, preko strateških opredeljenja iznetih u jednom od najbitnjih državnih dokumenata, na direktan način utiču na nanovo istaknutu ideju o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji. No, za tako nešto, treba (trebalo bi) obezbediti društvene, normativne i materijalne pretpostavke.

Uslovi za vraćanje vojnog roka

Prema postojećim pravnim aktima, vojna obaveza se reguliše Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, po kome se, od 2011. godine, vojska služi na dobrovoljnoj osnovi. Obaveza služenja vojnog roka nije ukinuta, već suspendovana, što u velikoj meri olakšava sprovođenje normativnih pretpostavki da se reguliše ova oblast. S druge strane, obezbeđivanje materijalnih pretpostavki je nešto drugo – novca za kasarne, opremu, oficire, podoficire i vojnike, naoružanje, hranu, ogrev, pomoćno osoblje…O tome treba ozbiljno razmišljati i temeljno se posavetovati sa teoretičarima i praktičarima ne samo iz ekonomskih nauka, već i iz sistema odbrane, koji najbolje poznaju situaciju na terenu. Takođe, interesantno je pitanje koji će način finasiranja ovog skupog projekta država odabrati – da li će to biti putem stranog zaduživanja, povećanja poreza ili na neki treći način. Svakako o tome javnost mora da bude obaveštena.

Dalje, ono što bi trebalo da bude prvi korak, a u ovom tekstu se, ne slučajno, navodi na kraju, jeste ostvarenje širih društvenih pretpostavki. Pre svega, tu se misli na studiozno proučavanje i debatovanje o ovom pitanju sa intelektualcima iz korpusa bezbednosnih, vojnih, socioloških, ekonomskih i drugih relevantnih nauka, kroz organizaciju serije sastanaka na kojima bi se ozbiljno razmatralo ovo pitanje. Ovakve odluke ne smeju da budu donete na nivou nosilaca vlasti, bez prethodne konsultacije sa autoritetima iz predmetnih oblasti, jer nosioci vlasti nisu kompetentni da o tome sude.

O pitanju obaveznog služenja vojnog roka, mora da bude konsultovana i informisana šira javnost – kroz sprovođenje (nefabrikovanih) istraživanja javnog mnjenja, javnih rasprava, televizijkih debata, onlajn, telefonskih i drugih anketa i tome slično. Opšta obaveza služenja vojske je pitanje od značaja za sve nas i svi moraju da budu upoznati šta ona predstavlja.

Iz ugla pojedinca…

Govoriti o pojedinačnoj prizmi kroz koju se gleda na vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, skoro je bespredmetno, jer, kako to naš narod voli da kaže, “trista ljudi, trista ćudi”. Pogled na državu, vojsku, kao i na sve drugo, zavisi od vrednosnog sitema koji zastupa, u koji veruje i kome je bio izložen, svako od nas. Tome kumuju klasna pripadnost, primarna i sekundarna socijalizacija, vaspitanje, obrazovanje, inteligencija, karakter, temperament, iskustvo i čitav niz drugih faktora, od kojih se neki mogu, ali i ne moraju promeniti sa proticanjem vremena. Afirmativni ili odbojni stav prema ideji da će biti u zakonskoj obavezi da šest ili više meseci boravi i sprovodi aktivnosti koje nije imao u planu, svako će formirati za sebe.

Oni koji podržavaju ovu ideju, u služenju vojske će pronalaziti izazov, put u sticanje novih znanja, iskustava, drugarstava, akt patriotizma, možda i prestiža (zbog čuvene ratničke tradicije u Srba).

Ovi drugi, u prinudnoj vojnoj obavezi mogu videti pretnju. Ne po život, ali po slobodu, svakako.

Dalje, tu je neminovnost “zamrzavanja” svih ostalih životnih planova na određeni period – školovanja, usavršavanja, profesionalnog napredovanja, zaposlenja i tome slično. Polugodišnje odsustvo će neminovno uticati na prekid ili značajno unazađivanje poslovnog uspona, što će dovesti do toga da veliki broj ljudi bude vraćen na početak. To može predstavljati veliki problem u ovom surovom, tržišno orijentisanom društvu neoliberalizma. Na potencijalno negativan stav prema obavezi služenja vojske, može uticati takva vrsta neizvesnosti. U tome je ključna razlika između trenutne i nekadašnje situacije (u bivšoj SFRJ) – u izvesnosti pristojnog zaposlenja nakon vojske. O pogubnim posledicama po finansijski saldo najvećeg broja porodica u Srbiji, u uslovima rasta cena svih životnih artikala, roba, usluga, poreza i sličnog, ne treba mnogo trošiti reči.

Naravno, uvek će postojati mogućnosti da se služenje vojske izbegne, na ovaj ili onaj način – zdravstvenom sprečenošću, prigovorom savesti i slično, ali se ovde ne radi o mehanizmima bekstva, već o borbama koje svako od nas vodi u surovom svetu u kom živimo.

Taj ljudski faktor je podjednako bitan u razumevanju kompleksnosti čitave ove problematike.

Dok je, kako se da zaključiti na osnovu većeg dela rada, koji je pisan iz državo-centrične perspective, neophodno doktrinu totalne odbrane objektivizovati vraćanjem obaveznog služenja vojnog roka i uvođenjem predmeta Odbrana i zaštita u školski plan i program, na pojedinačnom, humano-centričnom nivou, ove mere se mogu učiniti retrogradnim. I jedan i drugi argument se mogu pravdati, sa većim ili manjim uspehom.

Da li treba vraćati vojni rok?

Svejedno. Nije kao da se u državi u kojoj živimo, glas običnog čoveka daleko čuje. U svakom slučaju ćemo se snaći.

Tome nas je Srbija naučila.

ms Aleksandar Stojanović

Sve priče i eseje Aleksandra Stojanovića, možete pročitati u štampanom izdanju Nove Naše reči.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*