Klasni odnosi u Srbiji

Piše: ms Aleksandar Stojanović

Društvena teorija, sa svojim teoretičarima, na različite načine razmatra društvene probleme, zavisno od toga za koji teorijski konstrukt se autor-analičitar opredeljuje u svojoj analizi, odnosno, sa koje ideološke pozicije naučnik posmatra svet. Kategorizacija te vrste postoji mnogo. Škole mišljenja su, više ili manje, etablirane, sa jednom ili više dominantnih struja, i sa više ili manje dodirnih tačaka sa drugim teorijama ili, neko bi rekao, sa svetom uopšte. Tako je za mnoge čitaoce poprilično problematično razumevanje Hegelovog apsolutnog duha i veze koju ovaj koncept ima sa pojavnim svetom. Za druge je neuhvatljiva Gramšijeva nit vodilja, uzimajući u obzir terminologiju i misaoni tok autora. Za treće, svet i dan-danas najbolje opisuje Makijaveli, koji je na jednom mestu, kodifikovao postulate kojih treba da se pridržava političar u svom usponu ka moći, ali, koji je i svojim razoružavajućim stavovima o ljudskoj prirodi, naterao savremenike i pokolenja da se zapitaju o vlastitoj istini.

Ipak, kada je u pitanju razmatranje naopako postavljenog sveta, gde jedni imaju mnogo, a drugi, malo, najveći doprinos je klasika klasne teorije, koji su na to energično ukazivali. Za njih, suština je u promeni sveta, u kome će jedan čovek biti predmet eksploatacije od strane drugog čoveka. Svrha je ukidanje svih vrsta klasne diskrepancije, shvaćene kao konstruisana nejednakost, na nepravednim temeljima. Svi ljudi moraju da imaju jednaku šansu, šansu da dostojanstveno žive, da postanu slobodni, što je moguće samo onda kada više nisu prinuđeni da prodaju svoj rad da bi obezbedili puko preživljavanje. Put u budućnost je put u promenu postojećeg stanja, jer „nije poenta da se svet tumači, već da se menja“.

Kako se pozivaju na univerzalizam, neomeđen državnim granicama i nacijama, one koji gravitiraju ovakvom načinu razmišljanja, obično nazivamo političkom levicom. Jednakost, društvena pravda, solidarnost. Za pripadnike ove škole, to su bili ideali kojima je trebalo težiti. Koliko se u tome uspelo u nekom istorijskom trenutku ili periodu, ostaviću čitaocu da sam proceni, na osnovu onoga što zna, ili onoga što je osetio.

Treba istaći da svrha ovog rada nije promovisanje ortodoksnog komunizma, a naročito ne one hibridne tvorevine koja je nastala na mestu sudara teorije i prakse, tvorevine koju nazivamo real-socijalizam, čijih smo, ne tako slavnih posledica, i sami bili svedoci.

Ideja je da se nešto više kaže o društvenim klasama, na temelju teorijskog razumevanja i praktičnog življenja takve stvarnosti. Uzimajući u obzir gore navedene stavke, smatram da ova ideološka paradigma predstavlja adekvatno polazište za tako nešto.

Društvene klase

Istorija sveta je istorija sučeljavanja, dveju ili više društvenih klasa, sa međusobno inkompatibilnim interesima. Tako zvuči jedna od temeljnih maksima komunističke misli. Klasa predstavlja grupu, koja u strukturi društva, ima zajedničke karakteristike, zbog kojih, kao entitet, zauzima određenu poziciju. Važna determinanta u celokupnoj priči o klasama, jeste i svest o pripadanju, koja treba da bude prisutna među pripadnicima društvenog kolektiviteta, kako bi klasa bila konstituisana u punom smislu te reči. Najčešće, pozicioniranje društvene grupe kao zasebne klase je indukovano mestom koje data grupa zauzima u distribuciji društvenog bogatstva i povlašćena/podređena uloga u ekonomskim odnosima. Iz tog razloga, možemo diferencirati najmanje dve društvene klase-onu koja u svom vlasništvu ima sredstva za proizvodnju, i onu koja je prinuđena da svoju radnu snagu prodaje na tržištu, da bi opstala.

Navedena, simplifikovana, dihotomna podela je data u tekstu Manifesta komunističke partije. U drugim delima, poput Kapitala, Marks i Engels, pored kapitalista i najamnih radnika, navode i zemljoposednike, kao treću klasu, a temeljnim pregledom i ostalog rada, možemo naići i na druge podgrupe, što za potrebe ovog rada, nije od suštinskog značaja.

Ono što jeste važno, jeste isticanje da kolizija interesa te (najmanje) dve struje u društvu, i dan-danas predstavlja vrlo važnu determinantu svih pomeranja u užoj i široj zajednici, te da to savremeni trendovi u svetu i Srbiji, nedvosmisleno pokazuju.

Doba neoliberalizma, koje je otpočelo, nejednakim intenzitetom u različitim krajevima sveta, još Pinočeovom revolucijom u Čileu 1973. godine, pokazuje, po ko zna koji put, da teorija i praksa vrlo često prave neke svoje varijacije-mutante, čiji zastrašujući kapaciteti društvene samodestrukcije prevazilaze granice poimanja. Opravdanje za ovako smelu konstataciju nailazim u zvaničnim podacima institucija različitog nivoa-od lokalnih, preko nacionalnih, do međunarodnih, da je stepen nejednakosti iz godine u godinu sve veći, te da je društveni jaz između „bogatog Severa i siromašnog Juga“, sve dublji. Naravno, upotreba geografskih termina se u ovom kontekstu mora uzeti strogo uslovno-unutar nacionalnih država, imamo pojavu dva društvena pola-jednog, strogo omeđenog, nepropustljivog, za „odabrani broj“ ljudi, i drugog, ekstenzivnog, skrajnutog i osiromašenog.

Pa tako se kao nepobitna karakteristika neoliberalizma nameće enormna koncetracija kapital oko grupa ili pojedinaca koji se nalaze na vrhu hijerarhijske lestvice. Indikativni su podaci do kojih se može doći na osnovu pregleda Forbsove liste najbogatijih pojedinaca. Na istoj, dolazimo do zaključka da dvadeset najbogatijih ljudi na svetu, u svom vlasništvu ima gotovo 1,2 biliona dolara, te da najbogatija petorka (čiji sastav se poimence menja), poseduje preko 420 milijardi dolara. Sa druge strane, velike, transnacionalne korporacije kontrolišu i veće iznose od navedenih, što im omogućava da vrlo često podriju moć „suverenih“ nacionalnih država, na čijim teritorijama imaju svoje ispostave.

U prilog tezi o rastućem jazu između bogatih i siromašnih, možemo navesti i parametre iz najmoćnijih zemalja sveta. Pa tako, podatak da je 1,0 odsto najbogatijih u SAD 2014. godine u svojim rukama držalo 39 odsto ukupnog bogatstva u toj zemlji, što je porast sa 22 odsto iz 1980. godine, dovoljno govori tome u prilog. Ništa bolje nije ni u drugim zemljama, sa izuzetkom par nordijskih zemalja, u kojima su koliko-toliko, očuvane neke tekovine države blagostanja, pred valovima nadirućeg neoliberalizma.  

Ova ideološka paradigma, koja se u teorijskom smislu, temelji na radu Hajeka, Fridmana i drugih “čikaških momaka”, eksperimentalno je sprovedena u Čileu, pomenute 1973. godine, kada je izvršen državni udar i kada je svrgnut legitimni i legalni predsednik Salvador Aljende. Od te godine, a naročito tokom osamdesetih, kada je na čelo SAD-a došao Ronald Regan a u Britaniji, Margaret Tačer, neoliberalizam je doživeo svoju afirmaciju kao dominantni pogled na svet. O tome koji su izvori ove matrice, kako se ona konstituisala i kako se proširila, biće više reči u nekom narednom eseju. Ovde je važno istaći, pa, gotovo nepobitnu činjenicu, da neoliberalizam dovodi do rekonfiguracije moći najviših društvenih klasa. Primer naše zemlje, kao nekadašeg real-socijalističkog bastiona, je tim povodom, vrlo interesantan.

Slučaj Srbije

Istorija Srbije se možda najbolje može opisati čuvenom rečenicom Vinstona Čerčila, koji je, govoreći o Balkanu, rekao „da proizvodi više istorije nego što može da konzumira“. Ukoliko se dublje prodre u peripetije sa kojima se suočavala naša zemlja u različitim epohama, može se reći da je izjava nekadašnjeg britanskog premijera, poprilično eksplanatorna. Samo u dvadesetom veku, Srbija se suočila sa par tranzicionih perioda, na relaciji kapitalizam-komunizam i obratno. Nakon razbijanja velike Jugoslavije i formiranja zasebnih nacionalnih država, celokupan region je bio spreman za „svetlu budućnost“. Na tom putu, Srbija je „dala gas“ nakon petooktobarskih promena 2000. godine, kada je pobeđena kvazi-levičarska opcija pod vođstvom Slobodana Miloševića, i kada su deklarisani neoliberali stupili na scenu. O uspehu svih političkih opcija koje su vladale Srbijom u poslednjih dvadesetak godina, ostaviću prostora da čitalac donese sam svoj sud.

Ono što „i ove sada, i one pre njih“, povezuje, to je nedvosmislena pripadnost neoliberalnoj struji, što se može lako dokazati. Suštinski važan aspekt neoliberalizma je tržišna liberalizacija i minimalizovanje državnog uticaja na tržišne tokove. Privatizacija (delimična ili potpuna) državnih preduzeća, industrije, zdravstvenih usluga, obrazovanja, penzijskog i zdravstvenog osiguranja. Sve su to koraci koji treba da dovedu do maksimalne efikasnosti države-preduzeća, u kojoj dominantan cilj treba da bude ostvarivanje profita, odnosno, formiranje povoljne poslovne klime za time. „I ovim sada i onim tada“, su puna usta važnosti privlačenja direktnih stranih investicija, kao spasilaca koji treba da dođu, da nas civilizuju i izvuku iz gliba apatije i nesposobnosti.

Sa druge strane, ne priča se (u dovoljnoj meri), o praksi sadašnje i prošle političke elite, da svako radno mesto plaća po par desetina hiljada evra, da investitore oslobađaju taksi i obaveze da fabrike konstruišu u skladu sa ekološkim i drugim standardima. Oligarhijskoj eliti takva konstelacija odnosa odgovara, jer su oni garant da će i na narednim izborima dobiti glasove od strane osiromašenog dela društva, koji u njima vidi razlog zaposlenja u jednoj od tih fabrika, a investitorima je vazda bilo i ostalo važno samo jedno-ostvarivanje profita. Dve muve, jednim udarcem. Fabrike niču, ali je i vrapcima na grani jasno koja je njihova funkcija. Otvaraju se, mahom, niskoplaćena radna mesta, na kojima radnici rade rutinizirane poslove, po najmanje osam, a vrlo često i deset sati (što je zakonski dozvoljeno, u slučaju „povećanja obima posla). Uslovi rada su vrlo često nezadovoljavajući, i oni po više osnova, znaju da eskaliraju. Najozbiljnija varijanta te vrste svakako jeste mobing. O grotesknoj situaciji kojoj svedočimo, ilustrativna može da bude i reakcija mnogih naših (pronicljivih) sugrađana, koji se opravdano pitaju, zbog čega država, umesto što daje na desetine hiljada evra investitoru po radnom mestu, te pare lepo ne uruči samim građanima, u vidu stimulacija za sopstveni biznis?! Odgovor pronađite sami.

U međuvremenu, nosiocima takvog poretka odgovara reprodukcija identičnih odnosa u vremenu i prostoru, te se vrzino kolo završava. Ukoliko u tu jednačinu uključite instrumentalizaciju nacionalizma, straha, intelektualnog, moralnog i svakog drugog zatupljivanja građana, dobijate čorbu neujednačenih karakteristika, koja prija samo kuvaru, a nikako onima kojima se služi. A služi se trenutnoj i vrlo verovatno, budućoj generaciji građana Srbije i drugih zemalja na periferiji svetskog kapitalističkog poretka.

Dok proces neoliberalizacije polako, ali sigurno, uvlači savremenu civilizaciju u opštu komodifikaciju, što podrazumeva, promoviše i  afirmiše tržišnu vrednost nečega ili nekoga kao jedino važan indikator smisla postojanja (nekoga ili nečega), na dnevno-političkom nivou, diljem Evrope, imamo trend jačanja desničarskih organizacija i političkih opcija. Koren tih pomeranja je u mnogim, međusobno povezanim pojavama i procesima, o kojima ovde nije ni vreme ni mesto, nešto opširnije govoriti. Ono što se može reći sa velikom dozom sigurnosti, jeste da navedeni trendovi nisu ohrabrujući, kada je u pitanju budućnost sveta kakvog poznajemo. Do čega može da dovede ekspanzija nacionalizma u više moćnih zemalja (nuklearnih sila), čovečanstvo je imalo prilike da se uveri ne tako davno.

Kakva je situacija u Srbiji tim povodom? Ne drugačija od onoga što se već dešava u drugim zemljama u sličnim ekonomskim i socio-kulturnim uslovima.

Postavlja se pitanje, ukoliko uzmemo kao nedvosmislenu činjenicu da je političkom etru neophodna jaka levičarska struja, gde je ona?

Najjednostavniji odgovor bi bio da je ona razbijena i razjedinjena. Razbijena je, pre svega, (u nekim aspektima), zbog ne tako slavnog nasleđa bivše Jugoslavije, koje je naročito došlo do izražaja nakon raspada zajedničke države, gde se pokazalo da, ipak, granice nisu tu „da spajaju, već da razdvajaju“. Ovo nasleđe, i stigma koja prati svaki oblik levičarskog udruživanja, je nešto sa čime će svaka politička ili sindikalna opcija morati da se bori na određeni način. Kažem da je levica u Srbiji razjedinjena, iz tog razloga što se ne može reći da ona, u apsolutnom smislu, ne postoji. Svakako da postoje organizacije različitih dometa, koje se bave problemima koje tradicionalno baštine levičari, ali se stiče utisak da tu borbu ne vode sinhronizovano i koordinisano, a ponajmanje, jedinstveno. Male političke stranke, grupe građana i sindikati, koji gravitiraju ovakvim idejama, u doba u kome dominiraju njihovi ideološki oponenti, moraju da se udruže i budu spremni za zajedničku borbu. Koliko je to izgledno u doglednoj budućnosti, ostaje da se vidi.

Zaključak

Sveprožimajući uticaj ideologije je nemoguće objasniti u par rečenica, te iz tog razloga je bespredmetno insistirati na dubljem razmatranju teorijskih postavki koje utiču na praksu. Kao jedan od konstitutivnih elemenata prevlasti ovakvog društvenog konstrukta, gde je jedina vrednost nečega ili nekoga, njegova tržišna vrednost, možemo navesti pristanak ljudi i aktivno postupanje po postulatima čije korene možemo naći u delima neoklasičnih ekonomista.

Neoliberalizam je svoj konceptualni okvir bazirao na idejama koje su prijemčive za veliki broj ljudi. Pre svega, to je ideja slobode i zaštite privatne svojine. Uostalom, ne bi se najveći svetski intervencionisti (SAD i Velika Britanija), u svojim akcijama, pozivali na plemenitu ideju širenja slobode, da tako nešto nije milozvučno za napaćene (ili naivne?) narode na svim meridijanima ovoga sveta.

Sličnu retoriku možemo čuti i u domaćim okvirima. Rasprostranjeni su motivacioni govornici koji treba da stimulišu ljude da se u tržišnoj utakmici bore do krajnjih granica, bez obzira na cenu, društvenu solidarnost ili ljudsko dostojanstvo. Priča se da je ovo vreme atomizovanih individua, koje su stvorene da bi se borile među sobom. Kažu da je ovo svet u kojem opstaju samo oni najizdržljiviji, te da je na svakome od nas pojedinačno, apsolutna odgovornost za to što ćemo postići u životu. Tom logikom, ispada da je ovo i svet zasnovan na temeljima pravde i jednakih šansi. Ispada, da je ovo i slobodan svet.

Da li smo zaista slobodni?

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*