Piše: ms Aleksandar Stojanović
Identifikovanje bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, nije moguće bez postojanja teorijske prizme kroz koju posmatramo svet oko nas. Jednostavno, osnovno uverenje svake društvene nauke, da ne postoje istine sa velikim „i“, sprečava da se neka pojava proglasi apsolutnom i jedino mogućom. Zbog toga je važno, na samom početku, objasniti da se na teorijskom nivou (i u praksi), lome koplja oko toga ŠTA treba štititi, odnosno KO treba da tu zaštitu pruži, da bi se na kraju zaključilo OD ČEGA treba štititi.
Ukoliko je u središtu našeg interesovanja država, kao referentni objekt zaštite, logično je da će zaštitu pružati elementi sistema bezbednosti (vojska, policija, obaveštajno-bezbednosne službe), te da će najveće pretnje biti one koje negiraju osnovne vrednosti države-pretnje teritorijalnom integritetu, ustavnom poretku, pobunjeničke aktivnosti i tome slično. Na drugoj strani, ako je sam čovek u epicentru bezbednosti, stvari se menjaju i pretnje koje su dijagnostifikovane državi, nisu i pretnje koje najneposrednije pogađaju pojedinca. (Pobuna može ugroziti građane jedne zemlje, ali ona nije primarno usmerena protiv njih, već protiv političkih elita, koji se nalaze na čelu države, krovne institucije društva). Tada počinjemo da govorimo o „svakodnevnim stvarima“- o kvantitetu i kvalitetu ishrane građana, o čistoći vode za piće, o zdravstvenom sistemu, zagađenosti prirode, slobodi govora i tako dalje. U tu grupu bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, spadaju i ekonomskii socijalni parametri. Visina zarade, uslovi rada, pravo na sindikalno udruživanje, pravo na godišnji odmor, zakonska zaštita radnika, svakako jesu faktori koji muče pojedinca učestalije i intenzivnije od onih koji se tradicionalno kategorišu u pretnje „državnoj bezbednosti“.
Zbog svega navedenog, a podržavajući shvatanje da nema bezbednosti države ako pojedinac nije bezbedan, socijalne nejednakosti ćemo analizirati kao pretnju, pre svega, ljudima, iako je činjenica da razlike u ekonomskoj razvijenosti regiona, mogu biti pretnja i državi.
Globalizacija
Pitanja prava radnika su danas, početkom dvadeset prvog veka, podjednako aktuelna kao i ranije tokom istorije. Jednostavno, prevladavanje kapitalizma i drugačijih tržišnih postulata, nije dalo adekvatne rezultate. Neolibelarni ekonomski koncept, baziran na principima ortodoksnog tržišnog fundamentalizma, u mnogim krajevima sveta je pokazao svoju tamnu stranu. U uslovima globalizacije, širenja tržišta i promovisanja ideje o profitu kao jedino važnom cilju, nema previše prostora za poklanjanje pažnje radnicima, uslovima u kojima rade i zadovoljenju njihovih prava na sindikalno udruživanje. Kada se konkurentnost na tržištu nametne kao osnovni cilj, to automatski znači da treba odstraniti sve ono što će tu konkurentnost narušiti i ograničiti. To je razlog zbog kojih mnoge države, u cilju privlačenja stranih investitora, prilagođavaju zakonodavstvo prohtevima velikih firmi. Tako su tim kompanijama omogućene poreske olakšice, ne kontroliše se njihov uticaj na životnu sredinu, a što je najtragičnije, daju im se odrešene ruke kada je u pitanju eksploatacija radnika. Najmoćnije među njima, takozvane trans-nacionalne korporacije, obrću profit veći od bruto nacionalnog proizvoda mnogih država, tako da njihove investicije pre predstavljaju asimetrično prijateljstvo u kome političke elite na čelu država, zarad ostvarenja ličnih ambicija, rade šta im se kaže. (Primera radi, Wal-Mart Stores jeste kompanija koja ostvaruje veći obim prodaje od ukupnog prihoda država poput Austrije i Argentine). U takvom ustrojstvu, logično, najgore prolaze zaposleni u firmama.Sve češće se govori o zloupotrebama radnika u mnogim fabrikama širom sveta. Stravično zvuče priče o poslodavcima koji ne dozvoljavaju radnicima da odu do toaleta, da na sekundu predahnu u toku naporne smene, ili o poslodavcima koji nemilosrdno koriste svaku rupu u zakonu (ako uopšte postoje propusti ove vrste), pa primoravaju radnike da rade prekovremeno, vikendom i praznicima. Naknade za taj prekovremeni rad su mizarne, ukoliko ih uopšte i ima.
Sistematskom eksploatacijom radnika u nekim regionima sveta, došlo se do toga da se u dvadeset prvom veku govori o neokolonijalizmu, nasleđu onog terora koji je indukovao velika stradanja u zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike, i koji je, između ostalog, doveo i do svetskih ratova. U međuvremenu, zbog te favorizacije menadžmentskog i vlasničkog sloja, dolazi do enormne koncetracije kapitala u rukama ne samo korporacija, već i pojedinaca. Ilustrativan je podatak da su trojica najbogatijih ljudi na svetu u 1999. godini, Bil Gejts, Voren Bafet i Pol Alen posedovali više novca nego što je bruto proizvod svih najmanje razvijenih zemalja sveta u kojima živi 600 miliona ljudi. Ili činjenica da više od milijarde ljudi na svetu preživljava sa dolarom dnevno. Sledeći logiku društvenog funkcionisanja gde se tržišni mehanizmi predstavljaju kao lek za sve boljke društva, došli smo u situaciju da su u mnogim kompanijama uslovi rada i tretman radnika približni periodu „divljeg“ kapitalizma, kada se radilo petnaestak sati dnevno, i kada su radnici spavali pored mašina. Svaki pomen eventualnog sindikalnog udruživanja, protesta i štrajkova, žigosan je „zlokobnim“ nazivom „crvene opasnosti“ i „naopake ideologije“.
Slučaj Srbije
Stanje je najdrastičnije na periferiji, u zemljama koje ne spadaju u grupu razvijenih. Zablude su da se radi o nekim državama „iza sedam mora i sedam gora“. Naprotiv. U jednoj od tih izmučenih i napaćenih zemalja, živimo i mi sami. Reforme pokrenute posle 2000.godine nisu dale adekvatne rezultate. Praćene su kontroverznim privatizacijama, devalviranjem položaja radnika i sindikata, te usvajanjem skandaloznih zakona o radu. Po tome, Srbija nije izuzetak. Slična sudbina je zadesila mnoge zemlje nekadašnjeg socijalističkog lagera, koje se u tranzicionim vremenima nisu najbolje snašle. Razlika je samo u tome koliko im je vremena bilo potrebno da iz začaranog kruga aranžmana Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, izađu. Najveći broj njih je sreću našao unutar evropske zajednice.
U Srbiju, poslednjih godina dolaze brojni strani investitori. Otvaraju se fabrike, grade se postrojenja, zapošljavaju se radnici. Ti poduhvati, u medijima predstavljeni kao mesijanski akti vlastodržaca, nisu ništa drugo do primer koji potvrđuje pravilo. Pored svih navedenih olakšica, država investitorima, neretko, plaća po nekoliko (desetina) hiljada evra za svako radno mesto. Ako tome dodamo i otvoreno hvalisanje političara da nudimo najjeftiniju radnu snagu u regionu, iluzorno je očekivati da će predatorskoj ćudi krupnog kapitala takva šansa skliznuti iz ruku. Ovakva politika Srbije nije plod ovog istorijskog trenutka, ona se proteže dvadeset godina unazad, pa je zbog toga poprilično etablirana u srpskoj političkoj praksi.
I unutar Srbije postoji regionalna stratifikacija po prosečnim primanjima građana. Uzimajući u obzir izveštaje Republičkog zavoda za statistiku za 2017.godinu, prosečna plata u Srbiji je bila oko 48 000 dinara. Najviše zarade imaju stanovnici elitnih beogradskih naselja, čije plate premašuju državni prosek za minimum deset hiljada. Kada se to uporedi sa prosečnim primanjima stanovnika Trgovišta (26 000), Crne Trave (27 000), Gadžinog Hana (28 000), Svrljiga (29 000), ali i Leskovca (36 000), brojevi govore sami od sebe.
Perspektive
U uvodnom delu je rečeno da su ključni odgovori na tri pitanja: šta se štiti, ko štiti i od čega štititi. Tri veoma jednostavna pitanja treba da dovedu do nedvosmislenih odgovora. Kada je u pitanju problematika socijalnih nejednakosti, konkretno, ekonomskih razlika na globalnom, nacionalnom i lokalnom nivou, čini se da na pitanje KO treba da pruži zaštitu radnicima, odgovor nije sasvim jasan. Državi su ruke danas, u velikoj meri, vezane. Razlog tome je ideološke prirode. Neoliberalizam nalaže da zakoni tržišta dovedu do prevazilaženja unutrašnjih protivurečnosti, te se uticaj države na tržišne tokove ograničava i smanjuje. Političke elite nekih zemalja postaju fiktivni nosioci vlasti, zahvaljujući kolaboraciji sa krupnim kapitalom, te, u neku ruku, postaju službenici u profitnoj mašineriji velikih kompanija. Oni pošteniji, čak i da žele da intervenišu, nemaju realnu moć za tako nešto. Sa druge strane, nekada uticajni sindikati, sada su samo marionetska tvorevina, koja egzistira, stiče se utisak, sama od sebe i za sebe.
Suštinski, radnici su prepušteni sami sebi. Od njihove ažurnosti, svesti i spremnosti na žrtvu, dosta toga zavisi. Naravno, teška su vremena, posla nema, a živeti se mora. Međutim, to ne sme da bude izgovor.
Podanički mentalitet, relikt vremena koja su samo istorijski prošla, a u stvari nastavljaju da žive sa svakom novom generacijom kojoj se usađuje shvatanje „da je stariji uvek pametniji“, a koje, vremenom, mutira u idolopoklonstvo prema nastavnicima, poslovođama, predsednicima, ne dozvoljava nam da krenemo napred.
Odgovornost za promene ne leži samo na radnicima. Ona je na svima nama. Vreme je da, tradicionalno obesmišljavane praznike, iskoristimo na pravi način. Osmi mart, Dan studenata, Praznik rada. Navedenim datumima nije istorijska uloga da nas asociraju na jeftino cveće, alkoholisanje i roštilj.Oni su spomenik ljudskoj beskompromisnosti i borbenosti za bolje sutra.Za osmočasovno radno vreme, za ravnopravnost, za budućnost. Istorija je cikličnog karaktera. Mi smo danas došli u onu fazu gde je osvešćivanje običnog čoveka postala obaveza, a ne utopija.
Protestna šetnja je dobar početak.
Leave a Reply